PIŠE: BUDO SIMONOVIĆ


Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ
Ja, mo­že bi­ti, i preg­nah u pri­či o se­bi i svo­joj bra­ći – tr­gao se u jed­nom tre­nut­ku u svo­jim sje­ća­nji­ma Kr­sto Ku­jun­džić. – Ne va­lja to, bo­lje je i ljep­še da o čo­e­ku dru­gi zbo­re. O mo­joj bra­ći je, eto, tu sko­ro ne­što ma­lo i na­pi­sa­no, ali ne mo­gu da se po­mi­rim s tim što će ime mo­ga bra­ta od stri­ca Bran­ka po­gi­nu­ti i u za­bo­rav po­to­nu­ti nje­go­ve za­slu­ge, ju­na­štvo i pod­vi­zi.
Va­la kad bih do­če­kao da iko iđe za­pi­še ko­ju ri­ječ o nje­mu, ve­li­ka bi mi se mu­ka ma­kla sa sta­rač­kog sr­ca i lak­še bi mi, či­ni mi se, du­ša is­pa­la, jer Bran­ko­va sud­bi­na me uvi­jek na po­se­ban na­čin pe­kla i bo­lje­la – valj­da zbog ve­li­ke ne­prav­de ko­ju je ispa­tio i što po­sli­je sve­ga od nje­ga ne osta­de tra­ga, no mu i ko­sti osta­še da­le­ko i od do­ma i od ro­da...
Ove ri­je­či Kr­sta Ku­jun­dži­ća sam ra­zu­mio kao ve­li­ki ama­net i oba­ve­zu i kre­nuo sam da is­tra­žim i do­ku­čim isti­nu o tom čo­vje­ku. Na osno­vu Kr­sto­vog ka­zi­va­nja i du­go­traj­nog is­tra­ži­va­nja, na osno­vu ka­zi­va­nja ne­ko­li­ko dru­gih svje­do­ka, od­no­sno na osno­vu po­da­ta­ka i pi­sa­nih tra­go­va do ko­jih sam do­pro, uspio sam da sklo­pim mo­za­ik pri­če o sud­bi­ni Bran­ka Ku­jun­dži­ća i evo, na­ža­lost sa za­doc­nje­njem, is­pu­nja­vam taj ama­net nje­go­vog bra­ta od stri­ca Kr­sta:
– Bran­ko je bio do­bro sta­ri­ji od me­ne – sje­ćao se Kr­sto Ku­jun­džić za­po­či­nju­ći ka­zi­va­nje o naj­sta­ri­jem od tri si­na nje­go­vog stri­ca Mi­ra. – To bi­la ško­lo­va­na gla­va i pe­ča mo­mač­ka, ni­je bi­lo po dva oka u gla­vi u ko­ja on ni­je smio po­gle­da­ti. Stu­di­rao i za­vr­šio pra­vo u Be­o­gra­du. Bog zna ot­kad se po­ve­zao i po­stao ko­mu­ni­sta i ot­kad se ću­te­kao sa žan­da­ri­ma po Be­o­grad – to je bio ne­u­zmak i te­melj.
Po­ša­lju ga u voj­sku. Kao ško­lo­van čo­vjek, on do­bio i čin re­zer­vnog pot­pu­ruč­ni­ka. Jed­no­ga da­na – Bran­ko je mi­slim već bio pri kra­ju voj­nog ro­ka – do­go­di se da ne­ka­kva po­ga­na ofi­cir­či­na, bez ika­kva raz­log, na prav­di Bo­ga, pred stro­jem oša­ma­ri ne­kog voj­ni­ka, ali, ko je vi­dio – ni­je vi­dio, ko je čuo ni­je čuo – to­me ku­kav­cu ša­mar ostao kao od maj­ke.
Bran­ku se sve to smu­či­lo, taj fu­kar­luk i bez­du­šnost tog ofi­ci­ra, još vi­še ku­ka­vič­luk tih ko­ji su sve to vi­dje­li, pa sje­de i vi­šoj ko­man­di na­pi­še žal­bu i ka­že sve ka­ko je bi­lo. Sve bi dža­ba bi­lo kad ni­ko dru­gi ni­je htio ili ni­je smio da po­svje­do­či, čak ni taj voj­nik ko­ji je do­bio ša­mar. Oku­ra­žio se sa­mo je­dan ak­tiv­ni pod­o­fi­cir – Mi­le Pa­jić se zvao, bio iz­gle­da, ro­dom od­ne­kud iz Bo­sne. On je­di­ni sti­snuo pe­tlju i sve po­svje­do­čio mo­me bra­tu.
Ne umi­jem ti re­ći ka­ko je po­sli­je bi­lo, je li ta po­gan ofi­cir­ska ne­što ka­žnje­na i je li to ne­što ko­ri­sti­lo tom ne­sreć­nom voj­ni­ku, ali znam da je naj­de­blji kraj iz­vu­kao taj pod­o­fi­cir Pa­jić – istog mo­men­ta je de­mo­bi­li­san i sklo­njen iz voj­ske, osta­vljen prak­tič­no na uli­ci.
Ka­ko je i moj brat ma­lo po­tom de­mo­bi­li­san i kre­nuo u Bro­da­re­vo na po­sao kod na­šeg kom­ši­je odav­de, in­že­nje­ra Ra­do­va­na Ru­ži­ća, ko­ji je imao ne­ku moć­nu gra­đe­vin­sku fir­mu, on po­ve­de i tog Pa­ji­ća sa so­bom da ga ta­mo za­po­sli u znak za­hval­no­sti za ku­ra­žnost ko­ju je po­ka­zao i žr­tvu ko­ju je pod­nio zbog nje­ga.
Kod Ru­ži­ća je ra­dio ne­ka­kav Nje­mac, in­že­njer, znam da se pre­zi­vao Ba­der, ko­ji je, po­red osta­log, bio za­du­žen i za pa­re u pred­u­ze­ću. Bio glav­ni ra­ču­no­vo­đa ili ne­što ta­ko, uglav­nom, no­sio je pa­re i is­pla­ći­vao rad­ni­ke po te­re­nu. Bio, po pri­li­ci, ve­li­ka po­gan­šti­na i kr­vo­pi­ja, za­ki­dao rad­ni­ci­ma na za­ra­da­ma i zlo­sta­vljao ih, a ni­je iz­gle­da pre­zao ni da dig­ne ru­ku na njih ako bi se šta us­pro­ti­vi­li. Da li zbog to­ga ili je ne­ka­kav dru­gi đa­vo sple­te pa­met to­me Bran­ko­vom pri­ja­te­lju Pa­ji­ću, tek on sku­je plan da ubi­je i opljač­ka to­ga zlo­tvo­ra švap­skog.
Uvre­bao zgo­du, kr­nuo ga no­žem i s ve­li­kim pa­ra­ma kre­nuo da bje­ži, na­u­man da se ne­ka­ko do­mog­ne Cr­ne Go­re ili Bo­sne i tu ne­đe za­me­te trag. Do­če­ka ga Lim, ne­ma ni­đe mo­sta, a on kle­tan na­do­šao, bi­je iz br­da u br­do, ne da se ni gle­da­ti a ka­mo­li ga­zi­ti. Tu ne­đe u bli­zi­ni ži­vje­li ne­ka­kvi – pri­ča­lo se da su se pre­zi­va­li To­mo­vi­ći – ko­ji su dr­ža­li ne­ku ske­lu na če­krk i pre­vo­zi­li na­rod pre­ko ri­je­ke. Za pa­re da­ka­ko.

Sju­tra: Zbog ka­pu­ta pro­gla­šen zlo­čin­cem