PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Fran­cu­ski isto­ri­čar Žan Žak Be­ker, pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta i pred­sjed­nik Cen­tra za isto­ri­ju Ve­li­kog ra­ta, u svo­joj knji­zi Go­di­na 14 (2004, 2013), za­stu­pa upra­vo su­prot­no sta­no­vi­šte od po­me­nu­tih auto­ra. Iz­li­šno je po­me­nu­ti da je i on vr­lo de­talj­no či­tao De­di­je­ro­vu stu­di­ju Sa­ra­je­vo. On ka­že da je kao i pri­je sto go­di­na, ta­ko i ka­sni­je, osta­la vi­še ne­go čvr­sta hi­po­te­za da je o aten­ta­tu od­lu­či­la i or­ga­ni­zo­va­la ga ma­la gru­pa bo­san­skih đa­ka, us­hi­će­nih na­ci­o­na­li­sta, oku­plje­na oko Prin­ci­pa, no da aten­tat ne bi bio mo­guć da se ni­je umi­je­ša­la Cr­na ru­ka da im na nji­ho­vu mol­bu da oruž­je. Be­ker je je­dan od re­đih isto­ri­ča­ra ko­ji po­mi­nje či­nje­ni­cu da je Cr­na ru­ka u po­sled­nji čas po­ku­ša­la da spri­je­či aten­tat. Srp­ska vla­da, po Be­ke­ru, ne sno­si ni­ka­kvu od­go­vor­nost. Sto­ji či­nje­ni­ca da su ne­ke od pri­pre­ma iz­vr­še­ne u Sr­bi­ji (ali taj­ne – prim. M.B.) Sa­ma vla­da, ka­da su se pro­ni­je­le gla­si­ne da su ne­ki na­o­ru­ža­ni đa­ci po­ku­ša­li da pre­đu u Bo­snu, to ni­je uspje­la da spri­je­či. Be­ker je iz­ri­čit kad ka­že: „Ima hi­po­te­za ko­ja se če­sto is­tu­ra da je aten­tat dje­lo Cr­ne ru­ke, ali ni­je­dan ele­ment to ne po­tvr­đu­je. Sa­u­če­sni­štvo, da, orga­ni­za­ci­ja, ne”.
U srp­skoj isto­ri­o­gra­fi­ji, po­sli­je ra­do­va An­dre­ja Mi­tro­vi­ća, ni­je­su otva­ra­na pi­ta­nja sra­zmje­re po­vo­da i uzro­ka Pr­vog svjet­skog ra­ta i sled­stve­no to­me ulo­ge srp­ske vla­de i fak­to­ra iz Sr­bi­je u pri­pre­mi Sa­ra­jev­skog aten­ta­ta 1914. go­di­ne. Ka­pi­tal­ni re­zul­ta­ti pro­fe­so­ra Mi­tro­vi­ća ni­je­su sa­mo plod osla­nja­nja na ra­do­ve Fi­še­ra (Fritz Fischer), Ema­nu­e­la Gaj­sa (Ima­nuel Ge­iss) i mno­gih dru­gih nje­mač­kih i austrij­skih na­uč­ni­ka, već su se te­me­lji­li i na vla­sti­tim is­tra­ži­va­nji­ma u beč­kim i nje­mač­kim ar­hi­vi­ma, na dr­žav­nim i lič­nim fon­do­vi­ma, ali i na gra­đi ko­ja se ču­va u srp­skim i svjet­skim ar­hi­vi­ma. Ra­do­vi An­dre­ja Mi­tro­vi­ća i Mi­lo­ra­da Ek­me­či­ća sta­vi­li su u bo­lji isto­rij­ski kon­tekst ne­ka­da­šnja sa­zna­nja pi­sa­ca i sa­vre­me­ni­ka o Sa­ra­jev­skom aten­ta­tu. Zna­čaj­no su do­pu­ni­li i pre­va­zi­šli, ne­ka­da svjet­ski po­znat, ve­li­ki rad Vla­di­mi­ra De­di­je­ra Sa­ra­je­vo 1914. Ši­ro­koj jav­no­sti je, ko­nač­no, 1992. go­di­ne po­sta­la do­stup­na štam­pa­na, a po­tom 1936. go­di­ne za­bra­nje­na knji­ga Vla­di­mi­ra Ćo­ro­vi­ća o od­no­si­ma Sr­bi­je i Austro­u­gar­ske. Za ža­lje­nje je što je ostao ne­do­vr­šen pro­je­kat iz­da­va­nja srp­ske di­plo­mat­ske gra­đe. Ra­di se o se­ri­ji Do­ku­me­na­ta o spolj­noj po­li­ti­ci Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je 1903–1914, ko­ja je u iz­da­nju SA­NU po­če­la da se ob­ja­vlju­je 1980. go­di­ne. Bi­lo je pla­ni­ra­no se­dam to­mo­va u vi­še knji­ga (14), od ko­jih je iza­šlo pet, sva­ki u vi­še knji­ga i tri spe­ci­jal­na do­dat­ka o Na­rod­noj od­bra­ni, o ko­joj se i da­nas ple­tu kon­tro­ver­ze, po­seb­no o od­no­su ove or­ga­ni­za­ci­je sa ile­gal­nim udru­že­njem Uje­di­nje­nje ili smrt (Cr­na ru­ka). Po­red ne­ko­li­ko čla­na­ka, na Odje­lje­nju za isto­ri­ju u Be­o­gra­du od­bra­njen je tek je­dan ma­gi­star­ski rad, 2010. go­di­ne.
Za te­mu su od zna­ča­ja i ra­do­vi Đor­đa Stan­ko­vi­ća o Ni­ko­li Pa­ši­ću, po­seb­no ona svje­do­čan­stva o že­lja­ma srp­skog dr­žav­ni­ka za traj­nim po­bolj­ša­njem od­no­sa sa Austro­u­gar­skom po­sli­je bal­kan­skih ra­to­va. Ov­dje je od na­ro­či­tog in­te­re­sa skup­štin­ski eks­po­ze Ni­ko­le Pa­ši­ća 16/29. ok­to­bra 1913. go­di­ne. Za­hva­lju­ju­ći po­je­di­nač­no evrop­skim dr­ža­va­ma na po­dr­šci Sr­bi­ji i oču­va­nju mi­ra, is­ta­kao je dvi­je bit­ne stva­ri. Pr­vo, da je srp­skom na­ro­du po­sli­je sjaj­nih po­bje­da, kao i bal­kan­skim dr­ža­va­ma, po­tre­ban mir i pe­ri­od mir­nog raz­vo­ja po svim gra­na­ma: „Kra­ljev­ska srp­ska vla­da uvje­re­na je, da je po­tre­ban na­ro­du srp­skom du­gi pe­ri­od mi­ra ra­di kul­ti­vi­sa­nja do­bi­ve­nih po­kra­ji­na i sve­stra­nog raz­vi­ja­nja, i s to­ga je za­dah­nu­ta te­žnjom da sa svi­ma su­sje­di­ma i osta­lim dr­ža­va­ma ži­vi u mi­ru i pri­ja­telj­stvu, i da ukla­nja ove smet­nje, ko­je bi sla­bi­le po­li­ti­ku mi­ra i do­brog su­sjed­stva”.
Is­tak­nu­to je da je, upr­kos iz­ra­že­ne sprem­no­sti Sr­bi­je da po­stu­pa po že­lja­ma Ve­li­kih si­la u pi­ta­nju Al­ba­ni­je i pri­zna­va­nja gra­ni­ce utvr­đe­ne u Lon­do­nu, Sr­bi­ja bi­la iz­ne­na­đe­na ul­ti­ma­tu­mom Austro­u­gar­ske da se srp­ska voj­ska po­vu­če u ro­ku od osam da­na. Od Ve­li­kih si­la ta­da je za­tra­že­no da one ga­ran­tu­ju da no­va dr­ža­va ne­će bi­ti iz­vor ne­mi­ra i na­pa­da na pra­va dru­gih. „Mi mo­že­mo sa­mo du­bo­ko ža­li­ti što se po­red na­še naj­bo­lje vo­lje da po­vra­ti­mo po­vje­re­nje u do­bro ras­po­lo­že­nje iz­me­đu Sr­bi­je i Austro­u­gar­ske, uvi­jek de­si po ne­ki slu­čaj neo­bja­šnjiv ko­ji kva­ri i ome­ta do­bro ras­po­lo­že­nje za rje­ša­va­nje pi­ta­nja, ko­ri­snih po obje stra­ne”.
Austro­gar­sko re­a­go­va­nje je bi­lo ne­po­volj­no, ali i sra­ču­na­to da se po­stig­nu od­re­đe­ni efek­ti. Srp­ski po­sla­nik u Be­ču Jo­van Jo­va­no­vić ja­vio je 2. no­vem­bra 1913:
„Vaš go­vor u Na­rod­noj skup­šti­ni, pri­li­kom de­ba­te o adre­si o do­ga­đa­ji­ma ko­ji su se raz­vi­ja­li od va­še­ga po­sled­nje­ga go­vo­ra u Skup­šti­ni u ma­ju mje­se­cu do po­vla­če­nja na­ših tru­pa iz Ar­ba­ni­je, na­pra­vio je ov­dje ne­po­vo­ljan uti­sak. Vla­da­ju­ći kru­go­vi na­la­ze ne­pre­sta­no da mi ne umi­je­mo da oci­je­ni­mo ka­kvu su nam uslu­gu uči­ni­li oni, osta­vlja­ju­ći nas da mir­no uzme­mo sta­ri no­vo­pa­zar­ski san­džak i do­bar dio one tur­ske te­ri­to­ri­je ko­ju su oni sma­tra­li kao et­nič­ki ar­ba­na­sku. To mi je, uosta­lom zi­mus, go­vo­re­no s nje­mač­ke stra­ne vi­še pu­ta. Ali i po­red to­ga, ipak mo­ram re­ći da je ovd.[ašnji] Pres­bi­ro gle­dao od po­sljed­nje­ga do­ga­đa­ja s ul­ti­ma­tu­mom u Be­o­gra­du, da ubla­ža­va ton pro­ti­vu Sr­bi­je i da na­mje­šta ne­ke stva­ri”.
(Na­sta­vi­će se)