Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Kad smo pro­šli Ne­re­tvu u Če­tvr­toj ne­pri­ja­telj­skoj ofan­zi­vi – pri­sje­ća se da­lje Ra­do­man Ma­gov­če­vić ono­ga što su mu ka­sni­je is­pri­ča­li maj­ka Je­li­ca, de­da An­dri­ja i tet­ka Sta­na – otac Mi­tar je bio za­o­stao u ne­koj pra­te­ćoj če­ti. Kad je čuo da pri­sti­že ne­ka cr­no­gor­ska je­di­ni­ca, on je za­stao u se­lu Du­ge kod Pro­zo­ra da pri­če­ka i pro­vje­ri da li u toj jed­ni­ci ima ne­ko­ga po­zna­to­ga, da li ne­ko mo­žda ne­što zna o si­nu mu Mi­tru.
Sti­gli su par­ti­za­ni sa vi­še ra­nje­ni­ka. Me­đu nji­ma su no­si­li i tro­ji­cu ko­ji­ma vi­še ni­je bi­lo po­mo­ći. Kad je vi­dio da će tu da ih i sa­hra­ne u plit­koj i na br­zu ru­ku is­ko­pa­noj ra­ki, pri­šao je bli­že i stao ska­me­njen kad je me­đu nji­ma pre­po­znao i svo­ga Mi­tra. Is­pri­ča­li mu da je bio te­ško ra­njen i da je po­sli­je pod­le­gao na no­si­li­ma...
Oja­đe­ni sta­rac ni­je su­zu pu­stio, po­mo­gao je oko sa­hra­ne si­na sa ko­jim su za­jed­no vječ­no po­či­nu­li i dvo­ji­ca nje­go­vih sa­bo­ra­ca, je­dan iz Sr­bi­je i je­dan iz Dal­ma­ci­je, a on­da je tu ne­gdje na­šao je­dan me­tal­ni klin ko­jim se pri­tvr­đu­ju ši­ne na pru­zi i za­bio ga u sta­ru šlji­vu iz­nad hum­nke ka­ko bi, ako se kad rat za­vr­ši i do­đe slo­bo­da, na­šao si­nov grob. Rat još ni­je bio okon­čan kad je sta­ri An­dri­ja to i ostva­rio i si­na pre­nio na Bo­ge­ti­će:
– Kad je po­gi­nuo moj otac, ba­ba Mi­li­ca, ko­ja ni­je mo­gla da pre­bo­li i pre­ža­li tri si­na, mir­no i bez su­za je re­kla dje­du: slu­šaj, An­dri­ji, ja ti se ni­kad vi­še ne­ću vra­ti­ti u Cr­nu Go­ru, na­ći će se i za me­ne zr­no, idem ja mo­joj dje­ci... Ta­ko je i bi­lo. Ne­du­go po­sli­je Ne­re­tve i po­gi­bi­je mo­ga oca, pa­la je i ona u jed­nom ju­ri­šu na usta­ške bun­ke­re kod Fa­zla­gi­ća Ku­le – ima­la je ta­da 57 go­di­na. Djed po­sli­je ni­kad ni­je uspio ni­šta da do­zna o njoj ta­ko da joj se ne zna ni gro­ba ni mra­mo­ra.
E on­da je usli­je­di­la Su­tje­ska – ve­li da­lje Ra­do­man Ma­gov­če­vić.
– Djed An­dri­ja se vi­še ni­je odva­jao od me­ne. Sa­va Ko­va­če­vić mu je, ka­ko mi je djed ka­sni­je jed­nom is­pri­čao, u ne­koj pri­li­ci tih da­na bri­žno pri­go­vo­rio da bi moj plač mo­gao da ih oda i da bi lak­še bi­lo da me ne­ma. Djed je sve shva­tio i obe­ćao mu da će se on po­sta­ra­ti za to i da to ne­će bi­ti pro­blem. Na­šao je ne­gdje par­čen­ce ko­že od sla­ni­ne, pro­bio ga i ne­kim kon­cem mi ga obje­sio oko vra­ta. Ja sam po­tom, ka­ko su mi pri­ča­li, da­ni­ma ću­tao si­sa­ju­ći tu ko­žu i gla­sa mi ni­ko ni­je čuo, što je Sa­vu odu­še­vi­lo i po­sli­je se pro­sto iz­vi­nja­vao i za­hva­lji­vao dje­du na do­sje­tlji­vo­sti i ra­zu­mi­je­va­nju.
Ne­gdje u Su­hoj, dan uoči pre­la­ska Su­tje­ske i pro­bo­ja obru­ča, dok smo se kre­ta­li pod stal­nim bor­ba­ma i na­pa­di­ma nje­mač­kih bom­bar­de­ra, jed­na bom­ba je pa­la u bli­zi­ni dje­da An­dri­je ko­ji me je no­sio u na­ruč­ju. Je­dan ge­ler je po­go­dio nje­ga u no­gu, a dva me­ne – je­dan u ru­ku a je­dan u sto­mak. Ipak, uspje­li smo ne­ka­ko da pre­đe­mo Su­tje­sku i pre­ži­vi­mo – i djed, i maj­ka mi, i tet­ka i ja, da iz­vi­da­mo ra­ne i na­sta­vi­mo da­lje...
Sju­tra: NI­KAD SE NI­JE­SAM OSJE­ĆAO KAO SI­RO­ČE


Ni­je mu pri­ja­la Voj­vo­di­na

Kao rat­nik sa „Par­ti­zan­skom spo­me­ni­com“ i još če­ti­ri „Spo­me­ni­ce“ u ku­ći – za tri po­gi­nu­la si­na i su­pru­gu – i An­dri­ja Ma­gov­če­vić se na­šao me­đu oni­ma ko­ji su iz ovih kra­je­va kre­nu­li 1946. go­di­ne u ve­li­ku se­o­bu u Voj­vo­di­nu. On se, me­đu­tim, vra­tio po­sle sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci – ni­je mo­gao da pod­ne­se no­stal­gi­ju za rod­nim Pje­šiv­ci­ma ni­ti da se na­vik­ne na voj­vo­đan­sku vo­du.