Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Ra­do­man Ma­gov­če­vić je u tre­nut­ku kad je na Su­tje­sci za­do­bio dvi­je ra­ne imao tač­no tri­na­est mje­se­ci i bio vje­ro­vat­no naj­mla­đi ra­nje­nik u toj stra­vič­noj epo­pe­ji i naj­kri­tič­ni­jem tre­nut­ku Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be, u de­set­ko­va­noj bri­ga­di Sa­ve Ko­va­če­vi­ća. Da­nas je za­si­gur­no je­dan od ri­jet­kih ži­vih uče­sni­ka te bit­ke i ne­sum­nji­vo naj­mla­đi ži­vi bo­rac ko­ji no­si ožilj­ke sa Su­tje­ske:
- Kad smo se ko­nač­no vra­ti­li u tek oslo­bo­đe­ni Nik­šić, maj­ka mi se od­mah za­po­sli­la u ko­mi­te­tu. Ko­ju go­di­nu ka­sni­je se sre­la i za­vo­lje­la sa ko­man­dan­tom gar­ni­zo­na na Ka­pi­nom Po­lju Mi­lem Sa­va­no­vi­ćem, jed­nim do­brim i ple­me­ni­tim čo­vje­kom, ro­dom iz se­la Rib­nik, op­šti­na Ključ. Ona se za nje­ga i uda­la 1949. go­di­ne i sa njim do­bi­la dvo­je dje­ce, ćer­ku Lju­bi­cu i si­na Lju­ba. On je ubr­zo do­bio pre­ko­man­du u Mo­star pa su po­ve­li i me­ne – ta­da sam već bio đak dru­gog raz­re­da. Ja sam, me­đu­tim, ta­mo na­pra­vio je­dan ozbi­ljan in­ci­dent u ško­li sa ne­kim mu­sli­man­skim dje­ča­kom – ba­cio sam mu fes sa gla­ve i zga­zio ga jer mi se od­ne­kud bi­lo uvri­je­ži­lo u gla­vu da su svi mu­sli­ma­ni usta­še. Maj­ka je zbog to­ga osta­la bez po­sla, a i očuh je je­dva i za­hva­lju­ju­ći ne­kim ve­za­ma ostao u slu­žbi.
Ne­ka­ko baš tih da­na kod nas u Mo­star je do­šao moj ujak Velj­ko; svra­tio pri pro­pu­to­va­nju iz Za­gre­ba i ja ugra­bim pri­li­ku i sa njim po­bjeg­nem iz Mo­sta­ra i do­đem kod dje­da Pe­tra i ba­be Ra­du­še, maj­či­nih oca i maj­ke. Pri­me me oni obje­ruč­ke, ali djed Pe­tar mi jed­nog da­na ve­li: znaš, moj si­ne Ra­de, mi­lo je na­ma da si kod nas, ali je i po bož­joj i po ljud­skoj prav­di da ti ideš kod tvo­ga dje­da An­dri­je, on je sam, ti si mu je­di­no oko u gla­vi, ostao od za­kle­tve od tri si­na.
Ja je­dva i do­če­kao, jer sam stvar­no mno­go vo­lio dje­da An­dri­ju. Spre­mim se i na Bo­žić ba­nem kod nje­ga. Ni­je­sam mo­rao ni­šta da mu ob­ja­šnja­vam, sve je ra­zu­mio. Od­mah je ski­nuo pu­šku sa du­va­ra, iza­šao pred ku­ću i po­čeo da pu­ca.
On je ta­da imao go­di­na tač­no ko­li­ko i ja sad - 73. Ubr­zo se po­no­vo ože­nio. Udo­vi­com Mi­li­com, bi­la od Ka­le­zi­ća, a je­di­ni uslov je bio da me­ne pa­zi i po­di­že. Od ta­da pa sve do 13. apri­la 1981. ka­da je umro u 104. go­di­ni, sa dje­dom se ni­kad ni­je­sam ra­sta­jao. On je, na­ža­lost, pu­nih dva­na­est go­di­na ži­vio pot­pu­no sli­jep, a pra­ve ne­vo­lje su na­stu­pi­le kad mu je 1974. go­di­ne umr­la i dru­ga su­pru­ga Mi­li­ca. Od ta­da je o nje­mu svu bri­gu pre­u­ze­la mo­ja su­pru­ga Sen­ka, ko­ja je na­pu­sti­la po­sao da bi ga pa­zi­la i ko­li­ko to­li­ko mu olak­ša­la te po­sled­nje da­ne...
Mo­ram na kra­ju re­ći da se ja, si­gur­no po­naj­vi­še za­hva­lju­ju­ći upra­vo dje­du An­dri­ji, ni­ka­da ni­je­sam osje­ćao si­ro­če­tom, bez ob­zi­ra što oca ni­je­sam za­pam­tio, što sam ta­ko ra­no ostao i bez maj­ke i što sam pre­ži­vio sve to što sam pre­ži­vio. Vo­lio sam lju­de, vo­lio sam dru­štvo i vo­lio sam da ra­dim. To je, či­ni mi se, ob­ja­šnje­nje i uslov i da vas lju­di po­štu­ju i ci­je­ne i da obez­bi­je­di­te mje­sto me­đu nji­ma – ka­že ovaj sta­me­ni čo­vjek, ko­jeg u to­me ni­je po­ko­le­ba­la ni ne­vo­lja ko­ja ga je za­de­si­la pri­je ko­ju go­di­nu kad je na­kon jed­ne na­o­ko be­za­zle­ne ope­ra­ci­je iz­gu­bio oko, i ko­ji ni­kad ne za­bo­ra­vlja ri­je­či i za­vjet pre­mu­drog dje­de An­dri­je: dok je ra­to­va­nja, ne­ma tu­go­va­nja...
K r a j


Po­ro­di­ca

Ra­do­man Ma­gov­če­vić se ože­nio 1966. go­di­ne, Sen­kom iz obli­žnjih Go­sto­je­vi­ća, ro­dom od La­la­to­vi­ća i sa njom do­bio tri si­na – Mi­o­dra­ga, Mi­tra i Mi­la­na. Mi­o­drag i Mi­tar ži­ve u Nik­ši­ću, a Mi­lan u Be­o­gra­du i od nje­ga su do­če­ka­li i unu­ke Fi­li­pa i Alek­su.


Voj­ska
Kao si­ro­če, a po­seb­no kao ra­nje­nik sa Su­tje­ske, Ra­do­man Ma­gov­če­vić ni­je mo­rao da slu­ži voj­sku. Mo­žda bi ta­ko i bi­lo da se to­me ni­je us­pro­ti­vio djed An­dri­ja: sra­mo­ta je da mlad, zdrav mla­dić ne slu­ži voj­sku i ne odu­ži dug otadž­bi­ni, ta­kvi se ni­kad ni­je­su mo­gli ni ože­ni­ti, jer onaj ko ni­je slu­žio voj­sku, to je sa­mo po­la čo­vje­ka. Ta­ko se on 1963. go­di­ne na­šao u voj­noj po­li­ci­ji u Za­gre­bu...