Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


I moj otac Mi­tar je od ra­ne mla­do­sti bio bun­dži­ja i ne­po­kor­nik – ka­zu­je da­lje Ra­do­man Ma­gov­če­vić – i na­gi­njao re­vo­lu­ci­o­nar­nim, slo­bo­dar­skim i pro­ko­mu­ni­stič­kim ide­ja­ma. Ta­ko se i 1937. go­di­ne na­šao u gru­pi od 13 Pje­ši­va­ca ko­ja se za­pu­ti­la u gra­đan­skim ra­tom za­hva­će­nu Špa­ni­ju, ali ni­je­su oti­šli da­lje od Pe­trov­ca, gdje je tre­ba­lo da se ukr­ca­ju na ne­ki brod i kre­nu put Pi­ri­ne­ja – ne­ko ih je pro­špi­jao i svi su do­spje­li u za­tvor.
Kad je buk­nuo Tri­na­e­sto­jul­ski usta­nak 1941. go­di­ne, Mi­tar Ma­gov­če­vić se me­đu pr­vi­ma la­tio oruž­ja, a za njim su kre­nu­li i bra­ća Ni­ko­la i mla­đa­ni Ra­do­mir, bi­la mu tek osam­na­e­sta go­di­na. Ni­ko­la i Ra­do­mir se na­šli u je­di­ni­ci ko­ja je dan po iz­bi­ja­nju ustan­ka pre­sre­la i na­pa­la ita­li­jan­sku mo­to­ri­zo­va­nu ko­lo­nu na Pan­du­ri­ci, na pre­vo­ju pre­ma Nik­ši­ću.
–Cr­na ih sud­bi­na sre­la, po­gi­nu­li obo­ji­ca tog da­na – oni je­di­ni od ci­je­le par­ti­zan­ske je­di­ni­ce. Po­gi­nu­li i osta­li na bo­ji­štu jer su Ita­li­ja­ni že­sto­ko uz­vra­ti­li i po­ti­snu­li usta­ni­ke. Ita­li­ja­ni sju­tra­dan do­pu­sti­li sa­mo dje­du An­dri­ji da ih sam, ako mo­že, od­ne­se sa bo­ji­šta i sa­hra­ni. Iako je ta­da već imao 64 go­di­ne, on se po­du­hva­tio i, ka­ko mi ka­že­mo „pa­sno­si­ce“, od­ne­se jed­nog sto ko­ra­ka pa se po­vra­ti za dru­gog; ipak je uspio da ih do­ne­se do oko pet ki­lo­me­ta­ra uda­lje­ne Stu­bi­ce, gdje su ga do­če­ka­li ro­đa­ci, pri­ja­te­lji i kom­ši­je i po­mo­gli mu da ih do­ne­se i sa­hra­ni na gro­blju na Bo­ge­ti­ći­ma.
Moj otac Mi­tar se ože­nio uoči sa­mog Dru­gog svjet­skog ra­ta. Je­li­com, tu iz za­se­o­ka Vu­ki­će­vi­ći, ćer­kom Pe­tra Vu­ki­će­vi­ća – ni­je ima­la pu­nih osam­na­est go­di­na. Kad je po­čet­kom 1942. go­di­ne pa­la od­lu­ka da se par­ti­za­ni pod pri­ti­skom oku­pa­to­ra i nje­go­vih slu­gu po­vu­ku iz Cr­ne Go­re pre­ma Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, iz mo­je ku­će su 6. ma­ja u od­stup­ni­cu kre­nu­li djed An­dri­ja, ba­ba Mi­li­ca, otac Mi­tar, maj­ka Je­li­ca, ko­ja je bi­la pred po­ro­đa­jem, i tet­ka Sta­na, mla­da ne­u­da­ta dje­voj­ka. Ka­ko su mi ka­sni­je pri­ča­li, maj­ka me je ro­di­la šest da­na ka­sni­je, 12. ma­ja, oko de­vet sa­ti uve­če, u ba­njan­skom se­lu Trep­ča, za­se­lak Bu­sak.
Sa­mo tri sa­ta ka­sni­je, umor­ne par­ti­za­ne i zbjeg sa ko­jim su se kre­ta­li na­pa­li su lo­kal­ni čet­ni­ci sa Ra­kom La­li­ćem na če­lu, ali ih ni­je­su iz­ne­na­di­li. Od­u­pr­li su se i na­sta­vi­li da­lje pre­ko Zlat­ne stra­ne, Du­bo­ča­ka, Cr­nog Ku­ka, Ka­pa­vi­ce i da­lje pre­ma Her­ce­go­vi­ni. Po­red maj­ke, ko­ja se, na­rav­no, ni­je bi­la opo­ra­vi­la od po­ro­đa­ja, no­si­li su me na­iz­mje­ni­ce otac kad bi ugra­bio iz­me­đu stal­nih bor­bi, tet­ka Sta­na, ba­ba Mi­li­ca, a po­naj­vi­še djed An­dri­ja ko­je­mu sam za­li­je­čio ra­ne i ubla­žio tu­gu za iz­gu­blje­nim si­no­vi­ma.
U stro­ju le­gen­dar­ne Pe­te pro­le­ter­ske cr­no­gor­ske bri­ga­de, sa Sa­vom Ko­va­če­vi­ćem na če­lu, ko­ja je for­mi­ra­na u Smri­ječ­nu u Pi­vi, u ju­nu 1942. go­di­ne, na­šli su se i svi Ma­gov­če­vi­ći – An­dri­ja sa su­pru­gom, ćer­kom, si­nom, sna­hom i tek ro­đe­nim unu­kom Ra­do­ma­nom. Put te slav­ne par­ti­zan­ske je­di­ni­ce za vi­še od dvi­je i po na­red­ne go­di­ne, prak­tič­no do kra­ja Dru­gog svjet­skog ra­ta, bio je i put ove po­ro­di­ce, ko­ja je sa njom po­di­je­li­la i mu­ke i tu­gu po­ra­za i po­gi­bi­ja i ra­dost po­bje­da.
Sju­tra: DVA GE­LE­RA U DJE­DO­VOM NA­RUČ­JU


Pje­sma dje­da An­dri­je

Ve­li­zar Pe­ru­no­vić, po­zna­ti re­vo­lu­ci­o­nar iz Pje­ši­va­ca, opi­sao je u knji­zi „Ka­zi­va­nja iz ko­lo­ne” ka­ko je Je­li­ca Ma­gov­če­vić u Trep­či­ma ro­di­la si­na i ka­ko je Mi­li­ca La­la­to­vić do­tr­ča­la na mu­štu­luk dje­du An­dri­ji: „O An­dri­ja, ne­ka ti je unuk sre­ćan! Evo nam još jed­nog par­ti­za­na!”
Iako te­ško ra­nje­nog sr­ca zbog gu­bit­ka dva mla­da si­na, Ma­gov­če­vi­ći su se sil­no ob­ra­do­va­li unu­ku, a sju­tra­dan, kad se ko­lo­na iz­vu­kla iz čet­nič­kog obru­ča i kre­nu­la da­lje,pre­sreć­ni djed An­dri­ja je i za­pje­vao iz sve­ga gla­sa:
„Ve­sel’te se, bra­ćo i dru­ži­no, sve vam zdra­vo i ve­se­lo bi­lo...”
Nje­go­va ži­vot­na de­vi­za je ina­če bi­la i osta­la do kra­ja du­gog vi­je­ka: „Dok je ra­to­va­nja ne­ma tu­go­va­nja, đe se ra­tu­je, tu se i gi­ne - ne­ma dru­ge...”