Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Aka­de­mik Mi­o­mir Da­šić se u ime Na­uč­nog vi­je­ća Isto­rij­skog in­sti­tu­ta Cr­ne Go­re, Sa­ve­za isto­ri­ča­ra Ju­go­sla­vi­je, Dru­štva isto­ri­ča­ra Cr­ne Go­re i Od­bo­ra za isto­rij­ske na­u­ke Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti opro­stio od dok­to­ra No­vi­ce Ra­ko­če­vi­ća na gro­blju Če­pur­ci,16.ju­na 1998.go­di­ne.
Aka­de­mik Da­šić je na­gla­sio da se sa „osje­ća­jem du­bo­kog bo­la i pi­je­te­ta“ opra­šta od jed­nog od naj­vred­ni­jih isto­ri­o­gra­fa Cr­ne Go­re i na­sta­vio: „Za raz­li­ku od lju­di či­ja bi­o­gra­fi­ja mo­že bi­ti is­ka­za­na sa dvi­je-tri re­če­ni­ce, ži­vo­to­pis dr No­vi­ce Rakočevića, po bo­gat­stvu či­nje­ni­ca i nji­ho­vom zna­če­nju, za­slu­žio bi či­ta­vu mo­no­graf­sku pri­ču...
Bi­o­gra­fi­ja dr Ra­ko­če­vi­ća do­volj­no go­vo­ri da je on bio čo­vjek ko­ji je ži­vio ži­vo­tom is­pu­nje­nim stva­ra­lač­kim ra­dom, re­zul­ta­ti­ma i us­pje­si­ma na na­uč­nom po­lju, či­ja vri­jed­nost osta­je traj­na.Ži­vio je on rit­mom ko­ji bi od­go­va­rao ska­li na ko­joj bi bi­lo mje­sta za vi­še od dva nor­mal­na ljud­ska ži­vo­ta. Nje­go­vo du­go­traj­no i te­melj­no pre­o­ra­va­nje ar­hi­va, či­ta­nje i pro­mi­šlja­nje isto­ri­o­graf­ske li­te­ra­tu­re, re­zul­ti­ra­lo je knji­ga­ma i broj­nim dru­gim ra­do­vi­ma u ko­ji­ma je ba­cio no­vo svje­tlo na ne­ke ključ­ne do­ga­đa­je i lič­no­sti iz cr­no­gor­ske i srp­ske pro­šlo­sti. Po­sje­do­vao je za­di­vlju­ju­ću rad­nu ener­gi­ju, str­plji­vost i is­tra­ži­vač­ku ra­do­zna­lost, ne pri­zna­ju­ći pri­tom ni­ka­kva ogra­ni­če­nja – ni bo­lest, ni go­di­ne sta­ro­sti. Či­ni se da se nje­gov stva­ra­lač­ki na­gon, su­prot­no lo­gi­ci i bi­o­lo­škom rit­mu ži­vlje­nja, sve vi­še ubr­za­vao s go­di­na­ma; pre­da­vao se ra­du kao pen­zi­o­ner sa stra­šću na­uč­ni­ka i čo­vje­ka od dje­la. Lju­bav za ra­zu­mi­je­va­nje i osvje­tlja­va­nje pro­šlo­sti bi­la je za dr Ra­ko­če­vi­ća strast u ko­joj je sa­go­rio.
Sve što je ra­dio, ne sa­mo u isto­rij­skoj na­u­ci, dr Ra­ko­če­vić je ra­dio sa­vje­sno i pre­da­no. Ta­kav je bio kao is­tra­ži­vač, ru­ko­vo­di­lac Odje­lje­nja za no­vo­vje­kov­nu isto­ri­ju Cr­ne Go­re u Isto­rij­skom in­sti­tu­tu, član ra­znih sa­vje­ta i dru­gih ti­je­la, kao član Od­bo­ra za isto­rij­ske na­u­ke CA­NU, član or­ga­ni­za­ci­o­nih od­bo­ra za na­uč­ne sku­po­ve itd. Po­što­vao je isto­rij­sku isti­nu i njoj slu­žio. U na­uč­nom ra­du do­sled­no se dr­žao osnov­nog me­to­do­lo­škog na­če­la, na­uč­nog pri­ci­pa da je du­žnost isto­ri­ča­ra da utvr­di ka­ko se ne­što uisti­nu do­go­di­lo, bez na­knad­nog do­mi­šlja­nja i na­knad­nog uljep­ša­va­nja isto­rij­skih do­ga­đa­ja, po­ja­va i lič­no­sti. No­sio je u svo­joj gla­vi ve­li­ku ri­zni­cu po­da­ta­ka o na­šoj pro­šlo­sti, ka­ko onih do ko­jih je do­la­zio pre­tu­ra­ju­ći po ar­hi­va­ma i li­te­ra­tu­ri, ta­ko, ako ne i još vi­še, i onih ko­je je cr­pio, sa­zna­vao iz na­rod­ne tra­di­ci­je, ko­lek­tiv­nog i lič­nog pam­će­nja.
Nje­go­vom smr­ću ga­si se ne­is­crp­ni fond usme­ne isto­ri­je o cr­no­gor­skom na­ro­du, nje­go­vim pr­va­ci­ma, pa i o mno­gim lo­kal­nim i dru­gim do­ga­đa­ji­ma, ne­za­bi­lje­že­nim u pi­sa­nim do­ku­men­ti­ma. Imao je me­mo­ri­ju iz na­rod­nog pre­da­nja kao ri­jet­ko ko­ji Cr­no­go­rac iz pro­šlo­sti. Znam knji­žev­ne po­sle­ni­ke ko­ji su ga ra­do slu­ša­li, ko­ji­ma je da­vao gra­đu iz na­rod­ne tra­di­ci­je na osno­vu ko­je su stva­ra­li ši­re isto­rij­ske sli­ke i va­ja­li ju­na­ke i li­ko­ve iz na­še pro­šlo­sti.
Dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić bio je čo­vjek gor­štač­kog iz­gle­da, ali bla­go­rod­ne na­ra­vi, smi­ren i hu­man pre­ma lju­di­ma. Bio je lič­nost bo­ga­tih pri­rod­nih da­ro­va i me­ke osje­ćaj­no­sti. U nje­ga su se mo­gli po­u­zda­ti i ro­đa­ci i dru­gi ko­ji su mu se obra­ća­li, kao što su mo­gli i mo­gu se na­slo­ni­ti na po­u­zda­nost i tač­nost ka­zi­va­nja isto­rij­ske isti­ne či­ta­o­ci nje­go­vih ra­do­va. Za­hva­lju­ju­ći spi­si­ma ko­ji sa­dr­že nje­go­va ar­hiv­ska ot­kri­ća, on će osta­ti da ži­vi i za do­la­ze­će ge­ne­ra­ci­je. Ni­ko, pa ni oni ko­ji se ne sla­žu sa nje­go­vim ana­li­za­ma i za­ključ­ci­ma, ne­će mo­ći da ospo­ri tač­nost či­nje­ni­ca, fa­ka­ta do ko­jih je is­tra­ži­vanjm do­la­zio.
Dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić je za­vr­šio je­dan „div­no ne­spo­ko­jan ži­vot”, osta­vlja­ju­ći nam u na­sle­đe dje­lo ko­jim je se­bi obez­bi­je­dio tra­jan spo­men u isto­ri­o­gra­fi­ji Cr­ne Go­re i ši­re na­še dr­žav­ne za­jed­ni­ce. Umro je iz­ne­nad­no, smr­ću pra­ved­ni­ka, smr­ću ko­ju je svo­jim istin­skim ra­dom, ljud­skim po­šte­njem i etič­no­šću za­slu­žio. Od da­nas, on će se na­ći u dru­štvu onih is­tak­nu­tih, ve­li­kih lju­di ko­ji tra­ju u knji­ga­ma, u dje­li­ma ko­ja su osta­vi­li kul­tur­nom na­sle­đu Cr­ne Go­re i nje­nom na­ro­du“.
(Na­sta­vi­će se)