Prof. dr Bran­ko Ko­stić se uvi­jek lju­ba­zno oda­zi­vao mol­ba­ma „Da­na” ka­da je ri­ječ o in­ter­vju­i­ma. Je­dan ta­kav raz­go­vor naš list je ob­ja­vio 30. sep­tem­bra 2001. go­di­ne, a vo­di­la ga je no­vi­nar­ka Da­ni­ca Ga­rić.
Pi­ta­nje: Šta mi­sli­te o no­vim po­li­ti­ča­ri­ma? Na­pra­vi­te pa­ra­le­lu iz­me­đu vas iz sta­re gar­de i ovih no­vih, pro­e­vrop­ski ori­jen­ti­sa­nih.
Od­go­vor: U ovom tre­nut­ku ne bih že­lio da da­jem ocje­ne o ak­tu­el­nim po­li­ti­ča­ri­ma u Cr­noj Go­ri. Sa­mo bih pod­sje­tio da sam 1992. go­di­ne, ka­da sam se po­vla­čio iz po­li­tič­kog ži­vo­ta, iz­ja­vio da sam pri­hva­tio kan­di­da­tu­ru za pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re sa jed­nim je­di­nim mo­ti­vom – da gra­đa­ne Cr­ne Go­re upo­zo­rim ku­da vo­di po­li­ti­ka ak­tu­el­nog ru­ko­vod­stva iz ta­da je­din­stve­ne De­mo­krat­ske par­ti­je so­ci­ja­li­sta, či­ji sam bio član. U obra­ća­nju gra­đa­ni­ma, ta­da sam ka­zao da bi, u mo­ral­nom po­gle­du, sta­ra gar­da po­li­ti­ča­ra mo­gla odr­ža­ti do­bru po­li­tič­ku lek­ci­ju no­vom ru­ko­vod­stvu. Sve ovo što se de­si­lo i što se de­ša­va po­tvr­di­lo je tu mo­ju ocje­nu od pri­je 10 go­di­na.
Pi­ta­nje: Svje­dok ste ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je.
Od­go­vor: Sva­kom ko du­že pam­ti i ne za­bo­ra­vlja, po­zna­to je da su za­če­ci raz­bi­ja­nja Ju­go­sla­vi­je po­če­li još za Ti­to­va ži­vo­ta. Bez ob­zi­ra na krup­ne re­zul­ta­te po­stig­nu­te u Fe­de­ra­tiv­noj Ju­go­sla­vi­ji, za šta za­slu­ge pri­pa­da­ju Sa­ve­zu ko­mu­ni­sta, va­lja re­ći da upra­vo Sa­vez ko­mu­ni­sta, kao vo­de­ća po­li­tič­ka sna­ga u jed­no­par­tij­skom si­ste­mu, sno­si naj­ve­ću od­go­vor­nost za sve što nam se de­si­lo. Ako maj­stor, re­ci­mo, zi­da gra­đe­vi­nu 40 i vi­še go­di­na, pa se na­kon nje­go­vog fi­zič­kog ne­stan­ka gra­đe­vi­na sru­ši, to zna­či da gra­đe­vi­na ni­je bi­la do­bro po­sta­vlje­na, da je ima­la lo­še te­me­lje. Umje­sto da gra­di je­din­stve­nu dr­ža­vu, sa jed­na­kim pra­vom svih nje­nih gra­đa­na, bez ob­zi­ra na nji­ho­vu na­ci­o­nal­nu i vjer­sku pri­pad­nost, Sa­vez ko­mu­ni­sta je de­ce­ni­ja­ma raz­vi­jao osam ma­lih dr­ža­vi­ca na eko­nom­skom i sva­kom dru­gom pla­nu, že­le­ći da sva­ka re­pu­bli­ka, pa i po­kra­ji­na, ima svo­ju fa­bri­ku du­va­na, ra­fi­ne­ri­ju naf­te, fa­bri­ku auto­mo­bi­la, pro­iz­vod­nju apa­ra­ta za do­ma­ćin­stvo, če­li­ča­nu... To se ka­ta­stro­fal­no od­ra­zi­lo na eko­nom­skom pla­nu i oja­ča­lo sna­ge se­pa­ra­ti­zma na na­ci­o­nal­noj osno­vi.
Pi­ta­nje: Ko je obez­bje­đi­vao pro­hod­nost ka­dro­vi­ma i ko­ji su to po­jav­ni ob­li­ci ja­ča­nja se­pa­ra­ti­stič­kih sna­ga?
Od­go­vor: MA­SPOK u Hr­vat­skoj, Cest­na afe­ra u Slo­ve­ni­ji i po­bu­na na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji po­jav­ni su ob­li­ci ja­ča­nja se­pa­ra­ti­stič­kih sna­ga.
Sa­vez ko­mu­ni­sta je fil­tri­rao ka­dro­ve i da­vao im pro­hod­nost na svim ni­vo­i­ma, od mje­sne za­jed­ni­ce do Fe­de­ra­ci­je. Na­ža­lost, pro­hod­nost su ima­li ka­dro­vi ko­ji su čvr­sto sto­ja­li u bu­si­ja­ma iza in­te­re­sa „svo­je” re­pu­bli­ke ili po­kra­ji­ne, a ne dr­ža­ve, kao cje­li­ne. Sti­ca­jem okol­no­sti ili slu­čaj­no, de­ve­de­se­tih go­di­na na tim mje­sti­ma su se na­šli Mi­lo­še­vić u Sr­bi­ji, Tuđ­man u Hr­vat­skoj, Ku­čan u Slo­ve­ni­ji, a Izet­be­go­vić u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. To je bio pro­fil ka­dro­va ko­ji je ta­da for­mi­ran, u već pri­pre­mlje­nim uslo­vi­ma za raz­bi­ja­nje ze­mlje. Na­kon pa­da Ber­lin­skog zi­da i ras­pa­da SSSR-a, pre­stao je in­te­res ve­li­kih si­la za Ju­go­sla­vi­ju kao ve­li­ku ze­mlju na Bal­ka­nu sa pre­ko 23 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, ko­ja je do ta­da bi­la tam­pon zo­na iz­me­đu dva su­prot­sta­vlje­na voj­na blo­ka i zna­ča­jan fak­tor za či­tav re­gi­on ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. Glav­ni cilj ve­li­kih za­pad­nih ze­ma­lja bio je da se raz­bi­je Ju­go­sla­vi­ja kao po­sled­nji „ba­sti­on ko­mu­ni­zma” u Evro­pi. Is­ko­ri­šće­na su sva sred­stva, na­ci­o­nal­na i vjer­ska, da se ona raz­bi­je i da se ato­mi­zi­ra njen pro­stor.
Pi­ta­nje: Da li je JNA ener­gič­nom ak­ci­jom mo­gla da spri­je­či ci­je­pa­nje Ju­go­sla­vi­je?
Od­go­vor: Pred­sjed­ni­štvo SFRJ je na mar­tov­skom za­sje­da­nju 1991. go­di­ne raz­ma­tra­lo pred­log Šta­ba Vr­hov­ne ko­man­de da se uve­de van­red­no sta­nje, ali je ta­da glas Bo­gi­ća Bo­gi­će­vi­ća pre­vag­nuo i van­red­no sta­nje ni­je uve­de­no. Ta­da su Ne­nad Bu­ćin i Bo­ri­sav Jo­vić, čla­no­vi Pred­sjed­ni­štva, pod­ni­je­li ostav­ke. To je bio kraj­nji mo­me­nat da se ne­što uči­ni i spri­je­či ci­je­pa­nje ze­mlje. Po­sma­tra­no iz da­na­šnje per­spek­ti­ve, ako se ne uzme u ob­zir sta­nje du­ha ko­ji je vla­dao u se­pa­ra­ti­stič­kim re­pu­bli­ka­ma, ali i u Sr­bi­ji i u Cr­noj Go­ri, mo­gla bi se ola­ko da­ti ocje­na da je voj­ska mo­gla sa­ma po­vu­ći po­tez i uve­sti voj­nu upra­vu. Va­lja, me­đu­tim, zna­ti da bi uvo­đe­nje voj­ne upra­ve pod­ra­zu­mi­je­va­lo hap­še­nje svih ko­ji su se na­la­zi­li na naj­od­go­vor­ni­jim funk­ci­ja­ma, po­čev od Ku­ča­na, pre­ko Tuđ­ma­na, Izet­be­go­vi­ća, Mi­lo­še­vi­ća i dru­gih. Ta­da je Mi­lo­še­vić imao go­to­vo ple­bi­sci­tar­nu po­dr­šku svo­ga na­ro­da, a i osta­li su uži­va­li ta­kvu po­dr­šku u svo­jim re­pu­bli­ka­ma. Za­to se po­sta­vlja pi­ta­nje da li bi JNA mo­gla op­sta­ti u na­ro­du iz ko­je­ga po­ti­če.
Pi­ta­nje: Za rat­ne stra­ho­te op­tu­žu­ju lju­de iz dvi­je fe­de­ral­ne je­di­ni­ce. Šta je sa oni­ma ko­ji su po­ci­je­pa­li Ju­go­sla­vi­ju po ša­vo­vi­ma?
Od­go­vor: Jed­na­ku od­go­vor­nost za ci­je­pa­nje Ju­go­sla­vi­je sno­se ru­ko­vod­stva svih re­pu­bli­ka. Ako je srp­ski na­rod u Fe­de­ra­tiv­noj Ju­go­sla­vi­ji naj­broj­ni­ji, mo­že se pri­hva­ti­ti ocje­na da je od­go­vor­nost ru­ko­vod­stva srp­skog na­ro­da naj­ve­ća. To se ne mo­že ospo­ri­ti. Slič­na je si­tu­a­ci­ja i sa BiH. Mu­sli­ma­ni su naj­mno­go­ljud­ni­ja na­ci­ja u BiH, pa mu­sli­man­sko ru­ko­vod­stvo no­si naj­ve­ću od­go­vor­nost za sve što se u BiH do­go­di­lo. Isti re­zon se mo­že pri­mi­je­ni­ti i na Hr­vat­sku. Ru­ko­vod­stvo hr­vat­skog na­ro­da, kao naj­mno­go­ljud­ni­jeg u Hr­vat­skoj, no­si naj­ve­ću od­go­vor­nost za zbi­va­nja u Hr­vat­skoj. Da­kle, ne­spo­ran je uči­nak svih u raz­bi­ja­nju Ju­go­sla­vi­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ