Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ

Na Li­mu i nje­go­vom sli­vu po­sto­ji vi­še cr­ka­va i ma­na­sti­ra po­sve­će­nih Sve­tom Ni­ko­li, za­štit­ni­ku vo­da i mo­re­plo­va­ca. Upra­vo zbog to­ga što je u ovom kra­ju naj­ra­spro­stra­nje­ni­ja uvi­jek bi­la sla­va o da­nu Sve­tog Ni­ko­le mno­ge cr­kve su gra­đe­ne i po­sve­ći­va­ne upra­vo tom sve­ti­te­lju. Naj­po­zna­ti­je su u Pod­vr­hu, u Ba­nji kod Pri­bo­ja i Ni­kolj­cu kod Bi­je­log Po­lja. Na­se­lje Ni­ko­ljac je pred­gra­đe Bi­je­log Po­lja, di­je­li ga od gra­da sa­mo ri­je­ka Lim. No, ime Ni­ko­ljac bi­lo da je ri­ječ o na­se­lju, ili cr­kvi sta­ri­je je od Bi­je­log Po­lja, pa se ovaj grad, osim po cr­kvi Sve­tog apo­sto­la Pe­tra, po­zna­je i po Ni­kolj­cu, jer je to sta­ro na­se­lje ili trg, po­zna­to iz du­bro­vač­kih do­ku­me­na­ta kao Ni­kolj Pa­zar. A sa­ma cr­kva, ko­ju ne­ki isto­ri­ča­ri na­zi­va­ju i ma­na­sti­rom, po­zna­ta je po pr­voj i ve­o­ma bo­ga­toj pre­pi­si­vač­koj ško­li. Bi­lo je to pr­vo ma­na­stir­sko na­se­lje sa svo­jim po­sje­di­ma i ve­o­ma zna­čaj­noj ma­na­stir­skoj pre­pi­si­vač­koj ško­li. Ne zna se ka­da je tač­no po­dig­nu­ta cr­kva Sve­tog Ni­ko­le u Ni­kolj­cu. Alek­san­dar De­ro­ko pi­še da se ona po­mi­nje u 14. vi­je­ku „ali je po­sto­ja­la mno­go ra­ni­je“. Ka­sni­je se oko ovog ma­na­sti­ra raz­vi­lo na­se­lje po­red de­sne oba­le Li­ma, ali i trg gdje su do­la­zi­li du­bro­vač­ki tr­gov­ci i do­no­si­li jed­nu, a ku­po­va­li dru­gu ro­bu. Ne­ki hro­ni­ča­ri tvr­de da je tu na Li­mu po­sto­ja­la i ca­ri­nar­ni­ca.
Ni­kolj Pa­zar se po­mi­nje u jed­noj knji­zi pri­ho­da i za­du­že­nja du­bro­vač­kog tr­gov­ca Živ­ka Prip­či­no­vi­ća u bi­lje­ška­ma iz­me­đu 1456. i 1458. go­di­ne. Mje­sto je još ta­da ozna­če­no kao pa­zar. Ne­što ka­sni­je, 1467. go­di­ne, mje­sto se po­mi­nje po tr­go­vi­ni bi­je­lim ro­bljem. Kao is­tak­nu­ti po­sle­nik na pre­pi­si­va­nju cr­kve­nih knji­ga po­mi­nje se naj­pri­je je­dan mo­nah „mno­go­gre­ši­vi Ro­man“ a po­tom „di­jak Vuk“ od mje­sta Ni­kolj Pa­za­ra. On 1554. go­di­ne bli­zu Mo­ra­ve „upot­kri­li go­ri Eli­ci pre­pi­si­va­še jed­no je­van­đe­lje. Svi su iz­gle­di, ka­ko tvr­di Žar­ko Šće­pa­no­vić da je di­jak Vuk 1570. go­di­ne pre­pi­si­vao i knji­ge u ma­na­sti­ru Vran­šti­ci i Bli­ško­vu (dio Vra­ne­ša) oko ri­je­ke Lju­bo­vi­đe, li­je­ve pri­to­ke Li­ma. Je­dan od is­tak­nu­tih pre­pi­si­va­ča bio je i „pre­zvi­ter Cvet­ko ot se­la Go­di­je­va“ ko­ji je 1560. go­di­ne po na­lo­gu ne­kog star­ca Jo­va­na ot mje­sta gla­go­lje­ma­go Ni­kolj Pa­za­ra sa krup­nim slo­vi­ma, sa pu­no smi­sla za li­je­po, is­pi­sa jed­no je­van­đe­lje ko­je po zlat­noj osno­vi ukra­si ini­ci­ja­li­ma“. Ovaj rad je vje­ro­vat­no or­ga­ni­zo­vao ka­lu­đer Jo­van, ko­ji se iz­me­đu dva­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na 16. vi­je­ka is­ti­cao kao or­ga­ni­za­tor pre­pi­si­vač­kog ra­da u Ni­kolj­cu. Tu su ško­lo­va­ni i pre­pi­si­va­či za obli­žnje ma­na­sti­re, jer svi iz­vo­ri uka­zu­ju na to da se u nje­mu (Ni­kolj­cu) i nji­ma i ka­sni­je oba­vlja­la pre­pi­si­vač­ka dje­lat­nost.
Bli­sta­va umjet­nič­ka dje­lat­nost ko­ja se od­vi­ja­la u sli­vu ri­je­ke Lim to­kom 13. i 14. vi­je­ka, u pe­ri­o­du dr­žav­ne sa­mo­stal­no­sti na­sta­vlje­na je i doc­ni­je, u vre­me­ni­ma tur­ske vla­da­vi­ne, ka­da je na­kon ob­no­ve Peć­ke Pa­tri­jar­ši­je 1557. go­di­ne do­šlo do zna­čaj­nog pro­cva­ta umjet­nič­kog stva­ra­la­štva. To­kom na­red­nog sto­lje­ća, sve do se­dam­de­se­tih go­di­na 17. vi­je­ka Po­li­mlje je bi­lo jed­na od sre­di­šnih umjet­nič­kih obla­sti ob­no­vlje­ne Pa­tri­jar­ši­je. Po­red broj­nih ano­nim­nih maj­sto­ra na tom pro­sto­ru ra­de i naj­zna­čaj­ni­ji srp­ski sli­ka­ri 16. i 17. vi­je­ka: Lon­gin ko­ji ra­di na osli­ka­va­nju ma­na­sti­ra Sv. Ni­ko­le Da­bar­skog 1527. go­di­ne. Jed­na Lon­gi­no­va mi­nej­na iko­na ču­va se u ma­na­sti­ru Ni­ko­ljac u Bi­je­lom Po­lju. Pop Stra­hi­nja iz Bu­di­mlje, či­ji su fre­sko an­sam­bli oču­va­ni u ma­na­sti­ru Sve­te Tro­ji­ce Plje­valj­ske i u cr­kvi Sve­tog Ni­ko­le u Pod­vr­hu. An­dre­ja Ra­i­če­vić, ko­ji je zna­ča­jan dio stva­ra­la­štva ve­zao ta­ko­đe za Sve­tu Tro­ji­cu Plje­valj­sku, gdje se ču­va­ju če­ti­ri nje­go­ve iko­ne i mi­ni­ja­tu­ra­ma bo­ga­to ukra­šen ru­ko­pis še­sto­dne­va i Hri­šćan­ske to­po­gra­fi­je Ko­zme In­di­ko­plo­va i Jo­van naj­zna­me­ni­ti­ji srp­ski umjet­nik 17. sto­lje­ća. U Ni­kolj­cu se na­la­ze tri nje­go­va ra­na ostva­re­nja: iko­ne Bo­go­ro­di­ce sa pro­ro­ci­ma, Jo­va­na Pre­te­če sa sce­na­ma ži­ti­ja i Hri­sta s Apo­sto­li­ma.
U mrač­nom pe­ri­o­du tur­ske vla­da­vi­ne sa op­štim za­mo­rom pre­stao je pre­pi­si­vač­ki rad u Ni­kolj­cu kao i sva­ki dru­gi kul­tur­ni rad. To je vri­je­me ka­da su uni­šte­ne i po­ru­še­ne mno­ge se­o­ske cr­kve i ma­na­sti­ri, a sve­šte­ni­ci i mo­na­si prog­na­ni. Ne­ki su čak ubi­je­ni i spa­lji­va­ni. Od mno­gih pre­pi­sa­nih knji­ga ma­lo je sa­ču­va­no. Pu­to­pi­sci ko­ji su kra­jem 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka ho­di­li do­li­nom Li­ma po­mi­nju ma­na­stir Ni­ko­ljac i bo­ga­ti pre­pi­si­vač­ki rad u nje­mu, ali se pi­ta­ju gdje su knji­ge. Ni­kolj pa­zar se po­mi­nje i u ko­tor­skim spi­si­ma kao tr­go­vač­ko mje­sto, a pr­vi pre­pi­si­vač­ki rad za­bi­lje­žen je 1524. go­di­ne ka­da je pop Ra­do­slav pre­pi­sao je­dan pro­log za ma­na­stir po na­lo­gu Cvet­ka i Je­le Vu­ko­vić. U ko­tor­skom ar­hi­vu po­sto­ji za­pis da je 1543. go­di­ne Di­mi­tri­je An­dro­ni­je­vić iz Ni­kolj pa­za­ra ku­pio 33 knji­ge pi­sa­ne ći­ri­li­com za 61 du­kat, što go­vo­ri da je u tom kra­ju knji­ga bi­la na ci­je­ni i tra­že­na.
Ma­na­stir Vran­šti­ca na Lju­bo­vi­đi po­sve­ćen je Va­ve­de­nju Bo­go­ro­di­ce. Bio je po­znat u 16, 17. i 18. vi­je­ku. Cr­kva ma­na­sti­ra na So­kol­cu (vi­so­ra­van iz­nad Lju­bo­vi­đe) isto je bi­la po­sve­će­na Sve­toj Bo­go­ro­di­ci. Ovaj ma­na­stir je ob­no­vljen 1516. go­di­ne, a ne zna se ka­da je po­dig­nut. Po­sled­nji nje­gov igu­man bio je Si­me­on Vu­ko­ji­čić, ko­ji je ubi­jen od stra­ne Tu­ra­ka. U jed­nom po­me­nu ma­na­sti­ra Vran­šti­ce iz 1669. go­di­ne, sa­ču­va­nom u ma­na­sti­ru Ni­ko­ljac, ka­že se da je pi­san u ma­na­sti­ru Vran­šti­ca. Epi­skop Se­ge­din­ski Za­ha­ri­je, ko­ji je ro­dom iz Vra­ne­ša 1555. go­di­ne dao je pri­log Vran­šti­ci. I u Vran­šti­ci bio je ži­vo or­ga­ni­zo­van pre­pi­si­vač­ki rad, u nje­mu su kao pre­pi­si­va­či ra­di­li mo­na­si iz Ni­kolj­ca. Je­dan mo­nah ovog ma­na­sti­ra za­de­sio se po­čet­kom 17. vi­je­ka u Je­ru­sa­li­mu, gdje je pre­pi­si­vao jed­na psal­tir na ko­me se pot­pi­sao da je „ot ze­mlje Her­ce­go­vi­ne, od ma­na­sti­ra Vran­šti­ce, bliz žu­pe Vra­nešt“. Ru­ko­pis se na­la­zi u ma­na­sti­ru Ho­po­vu. Go­di­ne 1597–1598. u ovom hra­mu je za vri­je­me igu­ma­na To­me pi­sao je­ro­mo­nah Di­o­ni­si­je mi­nej za no­vem­bar ko­ji se na­la­zi u cr­kvi Sve­te Tro­ji­ce u Plje­vlji­ma. Tu je pi­san i je­dan tekst ko­ji se na­la­zi u ber­lin­skoj bi­bli­o­te­ci, ka­ko pi­še dr Vla­di­mir Pet­ko­vić, dok je­dan dru­gi za­pis iz 18. vi­je­ka go­vo­ri ka­ko je her­ce­go­vač­ki mi­tro­po­lit Ar­se­ni­je po­sje­tio ma­na­stir Vran­šti­cu. O ak­tiv­no­sti gra­di­te­lja u do­li­ni Lju­bo­vi­đe ma­lo je osta­lo pi­sa­nih tra­go­va iako ih je po­si­gur­no bi­lo. Ri­ječ je o ma­na­sti­ri­ma u Rav­noj Ri­je­ci, Vran­šti­ci, So­kol­cu i Bli­ško­vu, ko­ji se na­la­ze u oko­li­ni Lju­bo­vi­đe.
(Na­sta­vi­će se)