-Piše: Milisav S. Popović

U kamenoj kući, s kostima od drvenih greda, mirisalo je na lješnik i listove nane.
-Uzeću ti krila, ljubavi moja... - mati joj reče.
- Ali, kako ću do neba - plavim očima je pitala.
-Još nije vrijeme... - ispjeva mile stihove i krila se sa malih leđa sklopiše i prepustiše se njenim rukama -... moraš da odrasteš.
- A šta da radim kada odrastem?
- Jedi... - primače joj kašu -... jedi, da ojačaš, pa ću da ti ispričam.
Zabaci kosu sa strane, da ne umoči pramenove, pa slabašnom rukicom uze kašiku.
-Tako, zlato moje... - mati se osmijehnu -... jedi, jer... čeka te život, ovdje.
-Koliko ću da ostanem, mama?
-Dovoljno, ali ne dugo.
-Šta će da se desi?
-Postaćeš divna djevojka... pa još divnija žena.
-Kao ti?
-Još krasnija.
-Hoće li biti sve kako treba?
-Neće, anđele moj... - suza se uz trepavicu slijepi -... Ali ti ćeš mnogo toga da ispraviš, da pozlatiš.
-Kako?
-Doći će ti puno, puno djece... - pokaza nekud kroz prozor -... Naučićeš ih kako da budu dobri ljudi.
-Hoću li ih učiti pjesmama?
-Hoćeš! - pljesnu rukama - Naučićeš ih svemu što sada ni sama ne znaš. Biće mnogo knjiga, stihova i dugih, dugih razgovora.
-Znači, biću učiteljica?! - ozariše joj se obrazi.
- Više od toga... Književnost. Kroz to ćeš da pokažeš mudrost i ljubav drugima.
-Hoće li svi oni da postanu srećni zbog toga?
-Neće... - suza se ipak ote.
-Je li zato, mama, što od sreće ima ljepših stvari?
- Tačno, dušo moja.
- I hoće li to biti sve što ću da uradim?
- Zamalo... ali ne - zagrli joj sitna ramena - Desiće ti se jedno malo... sasvim malo čudo. Što će iza braon očiju da krije zeleni sjaj.
-Zeka?
-Haha! - prigrli je dok je sve lakše plakala - Desiće ti se tvoje dijete. Postaćeš i ti mama.
-A hoću li biti dobra majka?
-Najbolja! Kakvu će Mjesec da upozna, pa će da otrči i priča zvijezdama.
-Šta ću da radim tada?
-Sve najdivnije što ni sama sad ne mogu da vidim. Nećeš ga dati, iako će ti reći da je u stomaku zgasnulo... pa će tvoje srce da mu pomazi njegovo, kako bi oživjelo... i rodilo ga. Upoznaćete se kada se Sunce bude budilo. U julu, godine što će tek da se dogode. Onda ćeš da ga voliš kako ja volim tebe, možda i jače... pokazaćeš mu mjesta na koži gdje stanuju svici i neke crvene tačke... reći ćeš mu da je to zapis, dio karte da tebe nađe... ako se izgubi. Ulićeš mu želju da trči i da bježi... ali da uvijek bude tu kada zori zatreba da se obrati. Bićeš njegova snaga, naučićeš ga kako da se druži sa riječima... kako da ih mazi. Ali ćeš morati da ga ostaviš... on će prepući... ali će da preživi.Tada ću ti vratiti krila.
- O kako će to biti fina priča!
- Hoće... a sad jedi... moraš da ojačaš. Život te čeka.

* * *

Negdje si mi gore, kada si u meni.
Nekad ne znam ništa... često vidim previše.
Naučila si me kada zgasnem da blistam.
Da li ti je bakina zvijezda bliska? Čuješ li joj tragove?
Da mi je da me zagrliš i šapneš „zlatibore moj... nikad ništa ne nestaje“.
Jul mi miriše na nanu i lješnike...
U svakom kamenu vidim crvene tragove
Vratili su ti krila...
Nešto je ipak moralo da prestane.
Znaš... boliš me i dalje najljepše.
(Autor je književnik)