-Pi­še: Nik Ga­šaj

Jed­na od bit­nih od­red­ni­ca na­ci­je sva­ka­ko je na­ci­o­nal­ni osje­ćaj. Na­ci­o­nal­ni osje­ćaj mo­že­mo od­re­di­ti kao osje­ćaj pri­pad­no­sti od­re­đe­noj gru­pi-na­ci­ji, ko­ji je ste­čen pro­ce­som so­ci­ja­li­za­ci­je kroz ko­ji se pri­ma­ju je­zik, tra­di­ci­ja i kul­tu­ra od­re­đe­ne na­ci­je i pre­ko ko­jeg se po­je­di­nac po­is­to­vje­ću­je s gru­pom-na­ci­jom, nje­nim vri­jed­no­sti­ma i in­te­re­si­ma. Jed­no od stan­dard­nih od­re­đe­nja je i A. Smi­ta (1973): „Na­ci­o­nal­ni osje­ćaj je svi­jest o pri­pad­no­sti na­ci­ji i osje­ćaj so­li­dar­no­sti s nje­nim čla­no­vi­ma; ta­ko­đe že­lja za ja­ča­njem, slo­bo­dom i je­din­stvom na­ci­je“.
Et­nič­ki ili na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet obič­no je re­zul­tat za­jed­nič­kog po­ri­je­kla, po­li­tič­ke, kul­tur­ne i lin­gvi­stič­ke isto­ri­je ne­ke za­jed­ni­ce. Dok je na­ci­o­nal­ni osje­ćaj, pri­je sve­ga, psi­ho­lo­ški osje­ćaj pri­pad­no­sti ko­ji se ob­li­ku­je unu­tar jed­ne od­re­đe­ne na­ci­o­nal­no­sti. Po­je­di­nac pre­u­zi­ma kul­tu­ru, ob­li­ke po­na­ša­nja i vred­no­va­nja, osje­ća se kao je­dan od pri­pad­ni­ka od­re­đe­nog na­ci­o­nal­nog ko­lek­ti­vi­te­ta.
Psi­ho­lo­ški aspekt na­ci­je po­naj­pri­je je osje­ćaj pri­pad­no­sti, za­jed­ni­štva, si­stem sta­vo­va pre­ma vla­sti­toj na­ci­o­nal­no­sti. Ko­li­ko god taj osje­ćaj ni­je kon­sti­tu­tiv­ni ele­ment na­ci­je u smi­slu uzroč­no­sti, na­stan­ka, on je kon­sti­tu­ti­van u smi­slu tra­ja­nja i dje­lo­va­nja na­ci­je kao cje­li­ne.
Na­ci­o­nal­ni osje­ćaj i iden­ti­fi­ka­ci­ja su funk­ci­o­nal­ni za po­je­din­ca, kao i za sa­mu na­ci­o­nal­nu za­jed­ni­cu, bu­du­ći da omo­gu­ća­va in­te­gra­ci­ju na osno­vu na­ci­o­nal­ne pri­pad­no­sti. Me­đu­tim, u slo­že­nim mul­ti­et­nič­kim dru­štvi­ma na­ci­o­nal­ni osje­ćaj kao po­zi­ti­van ele­ment na­ci­o­nal­ne in­te­gra­ci­je i for­mi­ra­nja po­je­din­ca ne­ri­jet­ko se pre­tva­ra u svo­ju pa­to­lo­gi­ju, u na­ci­o­nal­nu is­klju­či­vost, et­no­cen­tri­zam, šo­vi­ni­zam. Vje­ro­vat­no da je tač­ka raz­gra­ni­če­nja u onom mo­men­tu ka­da se uz po­zi­ti­van od­nos pre­ma vla­sti­toj na­ci­ji ja­vi ne­ga­ti­van od­nos pre­ma dru­gi­ma.
Na­ci­o­nal­na is­klju­či­vost je po­sma­tra­nje svih dru­štve­nih po­ja­va is­klju­či­vo kroz či­nje­ni­cu pri­pad­no­sti vla­sti­toj na­ci­ji. Pri­pad­nost na­ci­ji oko­sni­ca je sve­ga, a nje­zin in­te­res, ko­ji je kod na­ci­o­nal­ne is­klju­či­vo­sti to­ta­lan i za­hva­ta sve aspek­te ži­vo­ta, pri­mar­ni je kri­te­ri­jum dru­štve­nog vred­no­va­nja.
Na­ci­o­nal­na is­klju­či­vost je za­tva­ra­nje unu­tar gru­pe i su­prot­sta­vlja­nje dru­gim gru­pa­ma. Ako je kri­te­ri­jum so­ci­jal­nog kon­tak­ta is­klju­či­vo na­ci­o­nal­na pri­pad­nost po­je­din­ca, ako se po­je­dinc kao lič­nost pro­su­đu­je pre­ma na­ci­o­nal­noj pri­pad­no­sti i ako se pri­pad­ni­ci dru­gih na­ci­o­nal­no­sti do­ži­vlja­va­ju kao ho­mo­ge­na, na­ma su­prot­sta­vlje­na gru­pa, ta­da smo su­o­če­ni s na­ci­o­nal­nom is­klju­či­vo­šću.
Na­ci­o­nal­na is­klju­či­vost je gu­blje­nje vla­sti­tog iden­ti­te­ta i pod­vr­ga­va­nje gru­pi. Bu­du­ći da je na­ci­o­nal­no is­ho­di­šte sve­ga, gru­pa da­je po­dr­šku i pod­sti­če po­je­din­ca ko­ji sti­če svo­ju vri­jed­nost is­klju­či­vo pre­ko na­ci­o­nal­ne iden­ti­fi­ka­ci­je. Iden­ti­tet i vri­jed­nost po­je­din­ca gu­be se, po­sto­ji sa­mo „mi“ u su­prot­no­sti s „oni­ma“, s tim da smo „mi“ olič­je svih vr­li­na, a „oni“, na­rav­no, sve­ga naj­go­re­ga. Taj osje­ćaj „mi“, ko­ji je ina­če je­dan od bit­nih kri­te­ri­ju­ma for­mi­ra­nja gru­pe, u kon­fron­ta­ci­ji s dru­gi­ma, one­mo­gu­ća­va in­di­vi­du­al­nu afir­ma­ci­ju, dje­lo­va­nje po­je­din­ca kao su­bjek­ta, ali za­to ujed­no omo­gu­ća­va kom­pen­za­ci­ju in­di­vi­du­al­nih sla­bo­sti grup­nim „kva­li­te­ti­ma“.
Na­ci­o­nal­na is­klju­či­vost je do­mi­na­ci­ja emo­ci­o­nal­nog pro­su­đi­va­nja i po­ti­ski­va­nja ra­ci­o­nal­nog. Na­ci­o­nal­ne pred­ra­su­de iz­ra­zi­to su emo­ci­o­nal­no za­si­će­ne. Za­mje­nom lič­nog iden­ti­te­ta iden­ti­te­tom gru­pe – na­ci­je, u oštroj su­prot­no­sti pre­ma dru­gim gru­pa­ma, kod po­je­din­ca do­la­zi do sna­žnih emo­ci­ja, od­ba­cu­ju se ra­zum­sko ra­su­đi­va­nje, kri­tič­nost i svi ar­gu­men­ti i, ka­ko ka­že, Su­pek „poj­mov­no mi­šlje­nje i mo­ral­na od­go­vor­nost na­la­ze se u naj­ni­žoj osje­ci“. To je sta­nje eufo­ri­je ka­da ma­sa, pa­ro­la, po­klič usmje­ra­va­ju po­na­ša­nje. Jed­na po­slo­vi­ca ka­že: „Kad se raz­vi­ja­ju za­sta­ve, sav ra­zum je u tru­bi!“
U is­klju­či­vom pri­stu­pu, tra­že­ći oprav­da­nje za do­mi­nant­ni po­lo­žaj i pri­vi­le­gi­je od­re­đe­nih dru­štve­nih gru­pa, in­si­sti­ra se na an­tro­po­lo­ško-ra­snim te­o­ri­ja­ma. Po tim te­o­ri­ja­ma čo­vjek i či­ta­va dru­štve­na gru­pa od­re­đe­ni su bi­o­lo­škim na­sle­đem, u okvi­ru ko­jeg po­sto­je ge­net­ske raz­li­ke ko­je uslo­vlja­va­ju pri­pad­nost i spo­sob­nost na­ro­da na do­mi­nant­nu po­zi­ci­ju.
U ve­zi s tim pri­stu­pom te­ško je ne pri­hva­ti­ti dav­no iz­re­če­ne ri­je­či Džo­na Stju­ar­ta Mi­la (1848): „Od svih vul­gar­nih ob­li­ka bje­ža­nja od raz­ma­tra­nja po­sle­di­ca efe­ka­ta so­ci­jal­nih i mo­ral­nih uti­ca­ja na ljud­sku svi­jest, naj­vul­gar­ni­ji je onaj ko­ji pri­pi­su­je ra­zno­li­kost u po­na­ša­nju i ka­rak­te­ru uro­đe­nim, pri­rod­nim raz­li­ka­ma“.
Za­go­vor­ni­ci kon­cep­ci­je et­no­cen­trič­ne su­per­i­or­no­sti is­ti­ču: „či­ta­va na­ša isto­ri­ja do­ka­zu­je da je naš na­rod hra­bar, po­šten, ra­dan, na­da­ren i da za­slu­žu­je da slu­ži kao pri­mjer dru­gim na­ro­di­ma, da vla­da dru­gim na­ro­di­ma, ko­ji su od nje­ga go­ri, a uspi­je­va­ju sa­mo lu­kav­stvom i po­kva­re­no­šću“. Ta­ko­đe, na­uč­na sa­zna­nja uka­zu­ju da je do od­re­đe­ne mje­re iz­vje­stan et­no­cen­tri­zam stal­na oso­bi­na svih na­ro­da ko­ji, se­lek­tiv­nom in­te­r­pre­ta­ci­jom isto­ri­je, nje­gu­ju mi­to­ve i le­gen­de slav­ne pro­šlo­sti, na­ci­o­nal­nih ju­na­ka, po­bje­da i mu­če­ni­štva. Pa, ipak, ka­da ta­kva glo­ri­fi­ka­ci­ja po­pri­mi ob­li­ke eufo­rič­nog uz­di­za­nja se­be u su­prot­no­sti pre­ma dru­gi­ma, u stva­ri ra­di se o jed­nom od po­ka­za­te­lja na­ci­o­na­li­stič­kog sin­dro­ma. Uvi­jek je pri­sut­na svo­je­vr­sna gran­do­ma­ni­ja, od­no­sno fe­no­men su­per kom­pen­za­ci­je i stva­ra­nja na­ci­o­nal­ne mi­to­lo­gi­je. Do­ka­zi su­per­i­or­no­sti vla­sti­te na­ci­je pro­na­la­ze se iz jed­nog seg­men­ta isto­ri­je ili kul­tu­re, za­ne­ma­ru­ju­ći sve osta­le či­nje­ni­ce i fe­no­me­ne ko­ji bi ih mo­gli do­ve­sti u pi­ta­nje. Ta­kva ide­o­lo­ška i po­li­tič­ka dok­tri­na u svo­joj kraj­njoj kon­se­kven­ci po­li­tič­ke pri­mje­ne do­vo­di do po­zna­te mak­si­me „kr­vi i tla“, od­no­sno do ge­no­ci­da nad či­ta­vim na­ro­di­ma.
I, na kra­ju, li­je­po i pod­sti­caj­no zvu­če ri­je­či iz pre­am­bu­le sta­tu­ta or­ga­ni­za­ci­je Une­sko: „Bu­du­ći da ra­to­vi za­po­či­nju u svi­je­sti lju­di, u svi­jest lju­di tre­ba ugra­di­ti od­bra­nu mi­ra!“.
(Autor je po­li­ti­ko­log)