-Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Ni­je no­vo ako se ka­že da se da­na­šnje sta­nje svi­je­ta na­la­zi „u gri­je­hu i rop­stvu gri­je­ha“. Sti­če se uti­sak da je svi­jet upu­ćen na gri­jeh. Na­rod za­bo­ra­vlja da po­što­va­nje za­ko­na du­gu­je Bo­gu i za­ko­no­dav­cu. A ko ne po­štu­je za­kon, ne po­štu­je ni ži­vot. Vje­ro­vat­no je sta­nje, na­ža­lost, ta­kvo, jer se svi­jet na­la­zi u ve­li­koj ne­vo­lji, ko­ja je pro­iz­vod ne­mo­ra­la, ra­to­va, ne­mi­ra, na­si­lja i pre­stu­pa. Da­kle, po sri­je­di je sve­op­šte sta­nje ko­je ne da­je mir, red i po­re­dak. Ina­če, ši­rom pla­ne­te, na­si­lje se spro­vo­di na sva­kom ko­ra­ku i to­me, bar za­sad, ne­ma li­je­ka, pa sta­nje sta­tus kvo ra­đa još iz­ra­že­ni­je na­si­lje. Ne­ke ve­će za­bri­nu­to­sti zbog na­si­lja kao da i ne­ma. Vje­ro­vat­no za­to što ni­ko ne pri­ti­ska „dug­me za pa­ni­ku“. Kao da je pri­sut­na ko­lek­tiv­na de­pre­siv­nost i da taj „pro­iz­vod“ osva­ja sva­ko tr­ži­šte što, sva­ka­ko, da­je ma­ha fru­stra­ci­ja­ma i agre­si­ja­ma ko­jih je sve vi­še. Ta­ko­đe, ne­ra­zum­nog i sa­mo­volj­nog po­na­ša­nja ima na­pre­tek, pa na­si­lje i de­vi­ja­ci­ja ni­je­su „sli­je­pe i slu­čaj­ne po­ja­ve.“ Sti­če se uti­sak da je pla­ne­ta „re­zer­vo­ar de­pre­si­je“, jer je dio te bo­le­sti pri­su­tan u svim am­bi­jen­ti­ma i u svim pri­li­ka­ma. Ina­če, na­si­lje se spo­ra­dič­no iden­ti­fi­ku­je, bez ob­zi­ra na to što struk­tu­ra na­si­lja ima svo­ju ana­to­mi­ju, mal­te­ne, na sva­kom ge­o­graf­skom pod­ruč­ju. Sa­vre­me­na teh­no­lo­gi­ja „una­pre­đu­je“ pre­stup i de­li­kven­ci­ju, što po­tvr­đu­je ši­ri­na za­hva­će­nog pro­sto­ra, ko­ja pre­stup­nič­kom po­na­ša­nju da­je „ako­mo­da­ci­ju“. Obi­čan gra­đa­nin bi re­kao kao da sli­ke ne­tr­pe­lji­vo­sti, ko­je se če­sto po­na­vlja­ju, ne da­ju „sig­nal“ da dru­štvo tre­ba za­šti­ti­ti. To, sva­ka­ko, do­vo­di do sta­nja da je sve vi­še onih ko­ji ži­ve u sop­stve­nim sno­vi­ma i na­da­ma, bez ob­zi­ra na to što ih ta­kav sta­tus vo­di po­zi­ci­ji ne­ra­da, apa­ti­je, ne­za­po­sle­no­sti, bez­na­de­žno­sti i bez­lič­no­sti. Uti­sak je da na­si­lje „vu­če sna­gu“ iz čo­vje­ko­vog sla­bog sa­mo­po­što­va­nja, iz nje­go­ve sum­nje u sop­stve­ne vri­jed­no­sti, iz glo­ba­li­zma ko­ji je de­struk­ti­van. Ni­ka­ko da se shva­ti da je sva­ki „ob­lik de­vi­jant­no­sti“ atri­but pre­stup­ni­ka. Jed­no­stav­no re­če­no, lju­di se po­na­ša­ju ona­ko ka­ko neo­li­be­ral­no dru­štvo od njih oče­ku­je. Za mno­ge, dru­štve­ne nor­me ni­je­su stan­dar­di za nji­ho­vo po­na­ša­nje. Na­me­će se uti­sak da je ovo vri­je­me ne­mo­ra­la, pre­stu­pa i na­si­lja. Vri­je­me sve­op­šteg ne­po­što­va­nja. Po­seb­no je pri­su­tan ne­do­sta­tak po­što­va­nja ljud­ske lič­no­sti. Kod mno­gih je lju­bav usred­sre­đe­na na no­vac, na ma­te­ri­jal­no do­bro i pre­stiž i to je, na­ža­lost, „eti­ka“ sa­vre­me­nog svi­je­ta, što či­ni da se hu­ma­na stra­na na­la­zi na niz­br­di­ci i, kod nor­mal­nog di­je­la dru­štva, stva­ra spo­zna­ju da se ži­vi u „zlom te­škom vre­me­nu“, ko­me ra­to­vi ni­je­su stra­ni i ne­po­zna­ti, što do­pri­no­si ,,bu­ja­nju“ be­za­ko­nja i agre­si­je. Otu­da se na­me­će sve­op­šti za­klju­čak da ži­vot­ne pri­li­ke i ži­vot iz­mi­ču ljud­skoj kon­tro­li, pa obič­nog smrt­ni­ka ne ču­di što da­na­šnje si­le s bi­lo ko­jeg ko­ri­do­ra do­vo­de do po­ve­ća­nja ne­mi­ra. Za­to se čo­vjek da­nas s pra­vom pi­ta gdje je ži­vot, s ob­zi­rom na to da sa­vre­me­no dru­štvo ni­je spo­sob­no da stvo­ri zdra­vu sre­di­nu, ko­ja je ka­dra da obra­zu­je na­ra­štaj za nor­ma­lan ži­vot, mo­ral­no ži­vlje­nje i za­ko­ni­to po­na­ša­nje?! Čo­vjek „ne­ma mje­ri­lo prav­de iz­van se­be“. Svi­jet umno­go­me za­bo­ra­vlja da se kroz za­kon do­la­zi do „po­zna­va­nja gri­je­ha“, od­no­sno do „kr­še­nja“ nor­mi. Da­kle, pri­su­tan je osje­ćaj da je even­tu­al­no po­što­va­nje za­ko­na gri­jeh za je­dan dio sa­vre­me­nog svi­je­ta i da se tu ri­jet­ko mo­že na­ći iz­u­ze­tak, ba­rem ne kod onih ko­ji­ma je je­di­na vri­jed­nost pro­fit. Zbog to­ga ne ču­di što su uli­ce bi­lo ko­jeg gra­da, s bi­lo ko­jeg upo­red­ni­ka, po­sta­le ti­je­sne i ne­si­gur­ne, ma­da, na sre­ću, još ima ze­ma­lja i gra­do­va s uli­ca­ma slo­bo­de. Za­to je da­nas da­le­ko ve­ća bri­ga ne­go bi­lo kad ra­ni­je ka­ko ima­ti mi­ran ži­vot... Ona Pa­ska­lo­va da su „ple­me­ni­ta dje­la naj­vred­ni­ja po­što­va­nju“ ne bi ima­la pro­đu na da­na­šnjem tr­ži­štu, ko­je je uči­ni­lo da dru­štve­ne in­sti­tu­ci­je sve vi­še gu­be u mo­ral­nom, a na­da­sve u dru­štve­nom ži­vo­tu. Pod­mi­tlji­vost je po­sta­la mje­ra vri­jed­no­sti, kao da je pre­vla­da­lo mi­šlje­nje, ka­ko bi re­kao Oskar Vajld, „da je ci­nik čo­vjek, ko­ji sve­mu zna sva­ku vri­jed­nost“. Otu­da i ne ču­di što su da­nas po­ro­ci pod ime­nom vr­li­ne. U glo­bal­nom svi­je­tu da­nas je po­bje­da ima­ti go­li ži­vot ko­ji čo­vjek no­si sa­gla­sno sop­stve­nim mo­guć­no­sti­ma i sop­stve­noj svi­je­sti i je­di­no ta­ko ga mo­že i sa­ču­va­ti i zna­ti gdje je.