<br /> Po­sli­je so­ci­ja­li­stič­ke ha­va­ri­je, (kao da je iz ne­si­gur­nih ru­ku pa­la lu­be­ni­ca na ze­mlju pa se ras­ko­ma­da­la), usa­mlje­ni po­je­din­ci su pre­ži­vlja­va­li svo­ju „li­be­ral­nu“ eg­zi­sten­ci­ju pu­nu zeb­nje i ne­sna­la­že­nja, uda­lje­ni od bi­ća za­jed­ni­ce, na­pu­šte­ni od dr­ža­ve, par­ti­je i vođ­stva ko­ji su im pru­ža­li si­gur­nost, mir i „per­spek­ti­vu“! Uz sve to, pri­jet­nje ra­tom, sank­ci­ja­ma, ne­iz­vje­sno­šću... Po­što su ta­ko su­ro­vo po­či­šće­ni iz svog so­ci­jal­nog udru­že­nog ra­da, tra­ži­li su uto­či­šte u po­li­tič­koj „čo­po­ra­tiv­no­sti“ od li­be­ra­la do kraj­njih ra­di­ka­la i mi­stič­nih “le­ta­ča“. (Na­ci­o­na­li­zam je bio ne­za­o­bi­la­zna plat­for­ma). De­mo­krat­ski po­stu­lat je slo­bo­dan i sa­mo­stal­ni po­je­di­nac ko­ji slo­bod­no iz­ra­ža­va svo­ju gra­đan­sku vo­lju. Po­li­ti­ča­ri­ma od­go­va­ra „slo­bo­dan“ po­je­di­nac dok ga ne „ulo­ve“ i po­stro­je u svo­je ko­lo­ne, a on­da mu ka­žu da ne tre­ba ni da mi­sli, jer stran­ka mi­sli za nje­ga. Od iz­bo­ra do iz­bo­ra tra­je ne­pre­kid­na kam­pa­nja (dez)ori­jen­ta­ci­je gra­đa­na u po­li­tič­kom la­vi­rin­tu. Re­fe­ren­du­mom o ne­za­vi­sno­sti je ucr­ta­na glav­na de­mar­ka­ci­o­na li­ni­ja iz­me­đu dva blo­ka: su­ve­re­ni­stič­ki (evro­a­tlant­ski) i opo­zi­ci­o­ni (skup ra­zno­boj­nih an­ti­re­žim­skih stra­na­ka) što i da­lje kom­pli­ku­je po­li­tič­ke pro­ce­se.
Šta bi ka­zao je­dan pro­sječ­ni bi­rač i gra­đa­nin u ne­koj jav­noj „is­po­vje­da­o­ni­ci“ o svom od­no­su (ra­ci­o­nal­nom i emo­ci­o­nal­nom) pre­ma sve­mu ono­me što se do ovog tre­nut­ka na­go­mi­la­lo, kao bu­re­vje­snik, na po­li­tič­kom ne­bu Cr­ne Go­re? U du­go­traj­noj i kon­flikt­noj kam­pa­nji, na­ro­či­to onoj pred­iz­bor­noj, ka­da su svi po­li­tič­ki du­ho­vi „si­šli“ me­đu na­rod da ga za­ve­du na „svoj“ put kao je­di­ni pra­vi “, on se za­pra­vo lo­mio ka­ko da na­đe oprav­da­nje za broj ko­ji će za­o­kru­ži­ti. Zbu­njen i in­fe­ri­o­ran pred bu­kom i tut­nja­vom po­li­tič­ke ge­ri­le – pe­de­set par­ti­ja je dej­stvo­va­lo u ži­vot­noj i rad­noj sre­di­ni gra­đa­ni­na – ne­str­plji­vo je če­kao da do­đe kraj „te­ren­skim“ ope­ra­ci­ja­ma i bes­kraj­nim, kao sa­har­ski pi­je­sak su­vim pri­ča­ma. Osim par­tij­skih voj­ni­ka i vjer­nih na­vi­jač­kih gru­pa, ko­ji su svo­ju slo­bod­nu vo­lju una­pri­jed i na neo­d­re­đe­no vri­je­me udru­ži­li sa svo­jim isto­mi­šlje­ni­ci­ma i „sa­bor­ci­ma“, svi dru­gi va­ga­ju i kal­ku­li­šu pod pri­ti­skom „okru­že­nja“ (lo­bi-gru­pa, po­li­tič­kih su­bje­ka­ta, me­di­ja, pa­ra­po­li­tič­kih po­sred­ni­ka-pret­po­sta­vlje­nih i uti­caj­nih, et­no i vjer­skih za­jed­ni­ca i sl.) ko­me da po­klo­ne glas „slo­bod­ne“ vo­lje?! Ko­li­ko slo­bo­de je mo­gu­će sa­ču­va­ti kad ti je ži­vot per­ma­nent­no „za­li­je­pljen“ u ne­koj po­li­tič­koj „pa­u­či­ni“? Mno­go je onih ko­ji­ma slo­bod­na vo­lja i od­go­vor­nost za za­jed­ni­cu ne zna­če ni­šta osim ako mo­gu da je ma­te­ri­ja­li­zu­ju. Taj ci­ni­zam pod­ri­va vje­ru u de­mo­kra­ti­ju, a za nje­ga su od­go­vor­ni po­hlep­ni i ne­zre­li po­li­ti­ča­ri vi­še ne­go „pu­za­ju­ći“ gra­đa­ni. Uosta­lom, pu­za­nje i za­vi­snost od po­li­ti­ke po­sle­di­ca su sla­be re­al­ne dru­štve­ne po­zi­ci­je gra­đa­ni­na. Sa­da­šnji po­li­ti­ča­ri sa­mo su pro­dukt dru­štve­nog sta­nja gdje vla­da ne­si­gur­nost i za­kon ja­če­ga. Oni vr­lo pom­no po­di­la­ze su­bjek­ti­ma sit­no­sop­stve­nič­ke i ego­cen­trič­ne svi­je­sti da bi ostva­ri­li po­li­tič­ki pro­fit. Sva­ki naš po­li­tič­ki li­der, a ima ih pre­mno­go, pred­sta­vlja se­be kao Moj­si­ja ko­ji „zna“ iz­laz iz pro­ble­ma. Dječ­ja bo­lest „li­der­stva“ u ovom iz­bor­nom ci­klu­su mo­že da da i iz­vje­sne po­zi­tiv­ne re­zul­ta­te za bu­duć­nost na po­li­tič­koj sce­ni ako do­pri­ne­se no­voj se­lek­ci­ji po­li­tič­kih ka­dro­va ko­ji bi po­tom te­ži­li ne­kom op­štem pro­gram­skom i or­ga­ni­za­ci­o­nom ci­lju. Za­sad se nji­ho­va mi­si­ja mo­že sma­tra­ti pro­ši­re­njem kan­di­da­ci­o­ne ba­ze po­što se po­sto­je­će stran­ke za­tva­ra­ju u ka­drov­ski pro­vje­re­ne kru­go­ve! Kod ova­kve usit­nje­no­sti i ras­pr­še­no­sti po­li­tič­kih su­bje­ka­ta, pro­gram­skog ša­blo­ni­zma, idej­nog bu­vlja­ka (ve­li­kih ide­ja kao du­go­roč­nih ori­jen­ti­ra vi­še ne­ma) bi­rač ne zna za šta da se opre­di­je­li osim da po­vje­re­nje da po­je­din­ci­ma ko­je po­zna­je i ko­ji­ma vje­ru­je. Je­di­no po­je­di­nac od ha­ri­zme i ener­gi­je mo­že da uli­va po­vje­re­nje! Za­što bi bi­rač gla­sao za li­stu ovih so­ci­ja­li­sta, a ne onih dru­gih, ovih so­ci­jal­de­mo­kra­ta, a ne onih dru­gih, ovih de­mo­kra­ta, a ne onih dru­gih, ovih Cr­no­go­ra­ca, a ne onih dru­gih, ovih Sr­ba, a ne onih dru­gih i ta­ko re­dom. Čak se i pen­zi­o­ne­ri or­ga­ni­zu­ju da ot­mu ne­ko po­sla­nič­ko mje­sto – ka­ko bi se otu­da čuo nji­hov glas. Op­šta vo­lja (Vo­lon­te ge­ne­ra­le) lo­mi se u mi­krore­a­li­te­ti­ma.
Ne­dav­no je okon­ča­no još jed­no muč­no pred­sta­vlja­nje gra­đan­ske (ne)vo­lje. Umje­sto da smo do­bi­li je­dan usta­no­vlje­ni po­re­dak u po­li­tič­kom ži­vo­tu za­jed­ni­ce, po­ja­vi­la se još ve­ća ras­pu­kli­na u nje­nom bi­ću ko­ja za­sad ne­ma baj­pa­sa. Opet je naš gra­đa­nin, ko­ji se ta­ko spo­ro eman­ci­pu­je od „po­li­ti­ke kao sud­bi­ne“ (Esad Ći­mić) sta­vljen u sjen­ku glo­bal­nih pro­ble­ma. Ka­ko se do­go­di­lo da se ma­la cr­no­gor­ska za­jed­ni­ca od­jed­nom na­šla na “bra­ni­ku“ Evro­pe, jer se Ru­si­ja „umi­je­ša­la u de­mo­krat­ski iz­bor­ni pro­ces u sr­cu Evro­pe“?, ka­ko su pre­ni­je­li me­di­ji? Od me­đu­na­rod­nih me­di­ja smo sa­zna­li da smo mi sr­ce Evro­pe iako nas EU i da­lje va­ga u pa­ke­ti­ma po­gla­vlja, gdje su za­pa­ko­va­ni kon­trol­ni in­stru­men­ti, ocje­ne, za­htje­vi i smjer­ni­ce...
„Tu­đa ru­ka svrab ne če­še“ – ka­že na­rod, ma­da je naj­bo­lje kad svra­ba ne­ma.

Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić