Svo­je­vre­me­no sam, na jed­nom sku­pu sa ve­ćim bro­jem uče­sni­ka, ostao usa­mljen u od­bra­ni ta­da iz­lo­že­ne te­ze Me­vlu­ta Ča­vu­šo­glua. Bi­la je to pri­ča ka­ko za­pad­ne ze­mlje i me­đu­na­rod­ne or­ga­ni­za­ci­je ne smi­ju da pri­ti­ska­ju osta­le u Evro­pi i na Bli­skom is­to­ku da po hit­noj pro­ce­du­ri pri­hva­ta­ju nji­ho­ve stan­dar­de i vri­jed­no­sti.
Ure­đe­nje po­li­tič­kog si­ste­ma ti­če se i isto­rij­skih okol­no­sti i tra­di­ci­o­nal­nog dru­štva i sva­ki pri­ti­sak izaziva i kon­tra­re­ak­ci­ju. A u zbi­ru sve to do­vo­di do du­go­roč­ne de­sta­bi­li­za­ci­je. Ča­vu­šo­glu je ta­da bio po­sla­nik u tur­skom par­la­men­tu (ina­če je i je­dan od osni­va­ča Er­do­ga­no­vog AKP-a), a ka­sni­je je po­stao i šef tur­ske di­plo­ma­ti­je. Za­pam­tio je mo­je po­sta­vlja­nje i bi­lo mu je in­te­re­sant­no da po­sli­je to­ga ne­ko­li­ko pu­ta po­raz­go­va­ra­mo. Me­ni je bi­lo in­te­re­sant­no da od nje­ga ču­jem od­go­vo­re o neo­o­sma­ni­stič­koj dok­tri­ni Tur­ske. Kon­kret­no, za­ni­ma­lo me ka­ko Tur­ska mi­sli da oja­ča svo­je pri­su­stvo na Bal­ka­nu bez pak­ti­ra­nja sa Bu­ga­ri­ma i Sr­bi­ma. Pre­tje­ra­no osla­nja­nje na mu­ha­me­dan­ski fak­tor, to jest na Al­ban­ce i Mu­sli­ma­ne u BiH, mo­že sa­mo iza­zva­ti kon­tra­re­ak­ci­ju osta­lih bal­kan­skih dr­ža­va. I Tur­ska će on­da na­pra­vi­ti se­bi vi­še šte­te ne­go ko­ri­sti. Raz­go­vo­ri su bi­li in­te­re­sant­ni, a za­klju­čak ko­ji sam još pri­je ne­ko­li­ko go­di­na iz­vu­kao je­ste da ipak ne po­sto­ji kon­zi­sten­tan od­go­vor na mo­ja pi­ta­nja.
Ah­met Da­vu­to­glu, tvo­rac neo­o­sma­ni­stič­ke ge­o­po­li­tič­ke kon­cep­ci­je, na­pi­sao je rad ko­ji je u te­o­rij­skom smi­slu od­li­čan (u pre­vo­du na srp­ski je­zik „Stra­te­gij­ska du­bi­na: me­đu­na­rod­ni po­lo­žaj Tur­ske”, Slu­žbe­ni gla­snik, Be­o­grad, 2014). Me­đu­tim, če­sto se de­ša­va da je te­o­ri­ja jed­no, a po­li­tič­ka prak­sa ne­što sa­svim dru­go. U te­o­rij­skim raz­ma­tra­nji­ma, po­go­to­vo ka­da je o ge­o­po­li­ti­ci ri­ječ, de­fi­ni­še se šta tre­ba uči­ni­ti ka­ko bi se po­sti­gao cilj, a u re­al­po­li­ti­ci se de­fi­ni­še šta mo­že. Če­sto ono što tre­ba i ne mo­že da se ostva­ri. Za­to se i raz­ra­đu­ju raz­li­či­te tak­ti­ke. Da­vu­to­glu je u osmi­šlja­va­nju tak­ti­ke pot­pu­no oma­nuo. To su po­ka­za­li i pret­po­sled­nji iz­bo­ri u Tur­skoj na ko­ji­ma je AKP pod­ba­cio. Na po­sled­njim je uspio da po­pra­vi re­zul­tat, ali je to du­ga pri­ča, ko­ja se po svo­joj pri­li­ci ne­će do­bro za­vr­ši­ti.
Elem, i Da­vu­to­glu i Er­do­gan su mno­go ra­ni­je ne­go što je tre­ba­lo po­če­li da se po­na­ša­ju kao da je Tur­ska već uve­li­ko po­sta­la ve­li­ka si­la. Kao da je neo­o­sma­ni­stič­ka kon­cep­ci­ja već re­a­li­zo­va­na. Ne­sum­nji­vo, Tur­ska je ima­la po­ten­ci­jal da to i po­sta­ne, ali je ona su­štin­ski pred­sta­vlja­la sa­mo re­gi­o­nal­nu si­lu. I to re­gi­o­nal­nu si­lu ko­ja je od 2009. go­di­ne ula­zi­la iz jed­nog pro­ble­ma u dru­gi. Od ci­lja da Tur­ska po­sta­ne „dr­ža­va sa nu­la spolj­no­po­li­tič­kih pro­ble­ma” do­šlo se do po­zi­ci­je da je po­sta­la „dr­ža­va sa nu­la pri­ja­te­lja”. U od­no­si­ma sa SAD Er­do­gan je za­te­zao do li­ni­je pu­ca­nja, zbog sum­nji­če­nja Va­šing­to­na da po­dr­ža­va Fe­tu­la­ha Gu­le­na i spre­ma ga za „tur­skog Ho­me­i­ni­ja” ko­ji će se u jed­nom tre­nuk­tu vra­ti­ti u An­ka­ru i pre­u­ze­ti vlast.
Sa EU spor tra­je pri­lič­no du­go oko mno­gih stva­ri, a mi­grant­ska kri­za ga je sa­mo pro­du­bi­la. Sa Izra­e­lom su od­no­si na­ru­še­ni zbog pre­tje­ra­nog upli­ta­nja Tur­ske u rje­ša­va­nje pa­le­stin­skog pi­ta­nja, dok je u Si­ri­ji zva­nič­na An­ka­ra sve kar­te ba­ci­la na svr­ga­va­nje Ba­ša­ra Asa­da ne iz­gra­div­ši al­ter­na­tiv­nu po­zi­ci­ju. Pa­ra­lel­no, Er­do­gan je sve vri­je­me za­zi­rao od mo­guć­no­sti da Iran oja­ča svo­ju po­zi­ci­ju, što ni­je pre­tje­ra­no ni krio.
Isto­vre­me­no je otvo­re­no pre­vi­še fron­to­va. Da­vu­to­glu­o­va ra­ču­ni­ca, bez­re­zer­vno po­dr­ža­na od stra­ne Er­do­ga­na, ima­la je si­stem­sku gre­šku i re­zul­tat je mo­rao bi­ti loš. Sa Ru­si­jom je Er­do­gan igrao vr­lo opre­zno, po­ku­ša­va­ju­ći na taj na­čin da stvo­ri ba­lans u spolj­no­po­li­tič­kom na­stu­pu, a sa Pu­ti­nom je čak do­go­vo­rio stra­te­ški spo­ra­zum, ko­ji se pri­je sve­ga ti­cao ener­get­ske sa­rad­nje. U jed­nom tre­nut­ku se uči­ni­lo da to mo­že pred­sta­vlja­ti i od­stup­ni­cu u gra­đe­nju al­ter­na­tiv­ne po­zi­ci­je Tur­ske u Si­ri­ji. Po­sli­je po­zi­va Asa­da da se Ru­si­ja uklju­či u bor­bu pro­tiv te­ro­ri­zma na si­rij­skoj te­ri­to­ri­ji na Bli­skom is­to­ku vi­še ni­šta ni­je isto. Tur­ska je svo­je in­te­re­se mo­ra­la da bra­ni u ne­kom no­vom okvi­ru, ko­ji je naj­pri­je mo­gla da do­go­vo­ri sa Mo­skvom i vje­ro­vat­no Te­he­ra­nom.
Me­đu­tim, kao i u dru­gim pri­li­ka­ma, Er­do­gan je po­gri­je­šio u oda­bi­ru tak­ti­ke. Od­lu­čio se na si­me­trič­nu re­ak­ci­ju, pot­pu­no pre­vi­đa­ju­ći po­sle­di­ce. Po­sled­nja, vje­ro­vat­no i kob­na Er­do­ga­nova gre­ška, bi­lo je oba­ra­nje ru­skog bor­be­nog avi­o­na iz­nad Si­ri­je. U od­bra­ni svo­je po­zi­ci­je Er­do­gan i Da­vu­to­glu su se to­li­ko za­pe­tlja­li, da ne sa­mo da u nji­ho­ve od­go­vo­re vi­še ni­ko ne vje­ru­je, već su do­bro po­lju­lja­li sop­stve­ni le­gi­ti­mi­tet u me­đu­na­rod­noj are­ni. Ko će sa­da vje­ro­va­ti Er­do­ga­nu i sma­tra­ti ga za kre­di­bil­nog part­ne­ra?
Ipak, naj­ve­ći pro­blem u ci­je­loj ovoj pri­či ne pred­sta­vlja što je na­pe­tost u tur­sko-ru­skim od­no­si­ma po­ra­sla do tač­ke pu­ca­nja, već što ni­šta iz do­sa­da­šnjeg Er­do­ga­no­vog po­sta­vlja­nja ne go­vo­ri da on mo­že da pro­mi­je­ni svo­ju tak­ti­ku. Po­sli­je na­ja­ve Da­vu­to­glua da se raz­mi­šlja o pro­mje­ni usta­va, ka­ko bi Tur­ska do­bi­la čist pred­sjed­nič­ki si­stem, vi­še je ne­go oči­gled­no da Er­do­gan ima na­mje­ru da na­sta­vi sa pred­u­zi­ma­njem si­me­trič­nih od­go­vo­ra na sva­ki no­vi iza­zov. Sa­svim je mo­gu­će da on sa­da ne­kog pre­tje­ra­nog iz­bo­ra i ne­ma. Uko­li­ko bi se po­vu­kao i po­ka­zao po­pu­stlji­vost pred za­htje­vi­ma Ru­si­je, nje­gov rej­ting bi se str­mo­gla­vio. Šta mo­že da zna­či na­sta­vak do­sa­da­šnje Er­do­ga­no­ve tak­ti­ke, tre­ba­lo bi da za­ni­ma cio svi­jet, jer ak­ci­ja­ma u pret­hod­ne če­ti­ri go­di­ne, ko­je su bi­le usmje­re­ne na ru­še­nje Asa­da po ci­je­nu sa­rad­nje sa Islam­skom dr­ža­vom, a što je kul­mi­ni­ra­lo oba­ra­njem ru­skog avi­o­na, Tur­ska je po­tro­ši­la sve kre­di­te da uče­stvu­je u bu­du­ćim do­go­vo­ri­ma o Si­ri­ji, a vje­ro­vat­no i o re­kon­fi­gu­ra­ci­ji Bli­skog is­to­ka. Na­stav­kom ta­kvog po­na­ša­nja (da­lje na­o­ru­ža­va­nje islam­skih eks­tre­mi­sta, kop­ne­na in­ter­ven­ci­ja u re­gi­o­nu Ale­pa, in­ten­zi­vi­ra­nje ak­ci­ja pro­tiv tur­skih Kur­da) sa­svim je mo­gu­će da će do­ći i do re­kon­fi­gu­ra­ci­je Tur­ske. Do­volj­no je sa­mo da Ru­si­ja sna­žni­je po­dr­ži Kur­de i da kri­zu iz Si­ri­je pre­se­li u Di­jar­ba­kir. Za raz­li­ku od Er­do­ga­na, Pu­tin se po­ka­zu­je kao iz­van­re­dan re­al­po­li­ti­čar i on pred­u­zi­ma asi­me­trič­ne od­go­vo­re. Ne ula­zi u di­rekt­ne su­ko­be, ni­ti po­ku­ša­va da vo­di bit­ke sa ne­iz­vje­snim is­ho­dom. Za sa­da, obez­bi­je­dio je Si­ri­ju naj­mo­der­ni­jim pro­tiv­va­zdu­ho­plov­nim si­ste­mi­ma, te­ri­to­ri­ja ko­ju kon­tr­o­li­še Islam­ska dr­ža­va se sma­nju­je iz da­na u dan, a za svo­je po­te­ze je obez­bi­je­dio pu­nu po­dr­šku re­gi­o­nal­nih igra­ča (Iran, Irak), ko­ji su mu po­treb­ni za ne­sme­ta­no iz­vo­đe­nje voj­nih ak­ci­ja. Ako se od­lu­či da po­dr­ži Kur­de, to ne­će bi­ti jed­no­stra­ni po­tez, već ma­ne­var do­go­vo­ren sa ni­zom dru­gih ak­te­ra (iz­me­đu osta­log, sa­svim je mo­gu­će da će bi­ti do­go­vo­ren i sa SAD).
U su­ko­bu sa Pu­ti­nom, Er­do­gan jed­no­stav­no ne mo­že da po­bi­je­di, a ako pri­zna po­raz u ovoj fa­zi ra­ta, otva­ra se pi­ta­nje nje­go­vog ostan­ka na vla­sti u sa­moj Tur­skoj. Iako je mo­gu­će da će se Er­do­gan još ne­ko vri­je­me odr­ža­ti na če­lu Tur­ske, što za­hva­lju­ju­ći pro­mje­na­ma usta­va, što za­hva­lju­ju­ći po­sled­njem spo­ra­zu­mu sa EU ko­ji mu do­no­si „svjež po­li­tič­ki va­zduh” (tri mi­li­jar­de eura za zbri­nja­va­nje mi­gra­na­ta plus bez­vi­zni re­žim), bi­će to pe­ri­od mu­če­nja i za nje­ga, a još vi­še za Tur­sku. Pod­ba­cio je u utvr­đi­va­nju tak­ti­ke, za­jed­no sa pre­mi­je­rom Da­vu­to­glu­om, ko­jem je po­sli­je sve­ga po­vje­rio još je­dan man­dat. Neo­o­sma­ni­stič­ka dok­tri­na je otvo­ri­la pu­no pi­ta­nja, ko­ja su zah­ti­je­va­la kon­zi­sten­tan od­go­vor i asi­me­tri­čan pri­stup u re­a­li­za­ci­ji. Tur­ska vlast to ni­je ima­la. Sa­da je do­spje­la u ćor­so­kak iz ko­jeg ne mo­že iza­ći bez ve­li­kih po­sle­di­ca.
DU­ŠAN PRO­RO­KO­VIĆ