- Piše: Ratimir Vujačić

Teško je reći kad je Milo postao Evropljanin. I kad je namignuo svojim glasačima da ga „na tom putu“ podrže. Zašto Milo ne bi bio Evropljanin, badava mu dušmani spočitavaju da on to nije, niti može biti! Da je on drukčijeg kova: palanka, od glave do pete.
Nota bene, bio je komunista – titoista, potom miloševićevac, Jugosloven, Srbin unionista, Crnogorac separatista... sve što je vlastonosno – nije mu mrsko. Zašto ne bi bio Evropljanin ili štogod slično!? Sad je, veli, privržen Evropi i njenim vrijednostima, makar bio iz nahije koja nikad nije bila član Evropske unije. Vazda borben, vatren, na braniku vlasti. Suvereno se kreće vremenom i prostorom: krati `đe je predugačko, odliva `đe je prepunano - Boka kotorska nije, veli, nikad bila u Evropi. Neće ni biti, kad mu se zamjerila.
Pa je i iskren
Priča o iskrenosti je izlišna. Bio je tu i tamo jednoznačan, da se ponešto nazrijeti kroz grmlje zagonetnih, nerazgovijetnih i kontradiktornih izjava, koje su odlika njegovog političkog djelovanja. Svoje mane, po navici, velikodušno pripisuje drugima, potom se poput djeteta, pravda da nije on, mada ga niko ne pita - pojeo bombone; da bi tadijer sebe situirao u nekoj kontradikciji na tragu dragocjene Titine baštine. Poput one poznate: „radimo kao da ćemo 100 godina živjeti u miru, a pripremamo se kao da će sjutra rat “. Pa i Milo jedno misli, drugo radi, a treće nam priprema. Veli: „ Mi moramo biti spremni i za jednu i za drugu soluciju...“. Mada smo privrženi Evropi... Naravno, ako bi Evropa nešto zakerala, tražila građansko društvo, ukidanje partijske diktature, pravnu državu i nezavisnost institucija... ništa od posla – nijesmo se za to borili - ode Milo, sa sve glasačima svojim, na drugu „soluciju“. Konačno ćemo postati ostrvo, što nam je i obećao ranih 90-ih.
Slatki feudalizam
Ali ne ostrvo komunizma, kud te sreće, kako nam je onda obećao, nego – feudalizma. Koji je uostalom zajačio i uzeo maha tijekom DPS evropeiziranja i državotvorenja. A nije poznato ni da je neka kolonija postala pravna država. Pa se i tu Evropa propisno obrukala, sa podmitljivim emisarima, pokazala svoju principijelnost i blagotvornost. Više je odmogla nego pomogla.
Plodove evropeizacije, na koje je predsjednik toliko ponosan, čuvaćemo kao zjenicu oka svoga, kao tekovine revolucije. Od Evrope je DPS sa trabantima implementirao samo ono nebitno i najgore, pokazujući slijepo poslušništvo, naučeno i utvrđeno još kod Tite. Briselu se dodvoravali, čineći i ono što nije traženo, rasprodajući sve bez razlike (Slovenija nije prodala Telekom). Vrhunac poltronstva i glupiranja DPS „evropeizacije“ je uvođenje suludog propisa dnevne rasvjete, gdje se svakodnevno arči električna enegija stotina hiljada automobila na pojačavanju snage ljetnjeg sunca. Gruba i nehumana eksploatacija radničke klase, feudalnog tipa, u režiji partije koja sebe naziva socijalističkom, takođe spada u najviše domete DPS - evropeizacije.
Pitamo se da li će Milo i trabanti naći za shodno, budući nezahvalni za sve što je Evropa učinila za njih, da u okviru druge „solucije“, makar dnevna svjetla ugase. Da izujemo barem jednu tijesnu cipelu, i počinemo - jedini rahatluk za koji znamo.