-Pi­še: Nik Ga­šaj

Lič­nost je­ste in­di­vi­du­al­no psi­ho­lo­ška ka­te­go­ri­ja, ali je uvi­jek tre­ba po­sma­tra­ti kao re­zul­tat ukup­nih dru­štve­nih zbi­va­nja, isto­ri­je i isto­rij­skog na­sle­đa, tra­di­ci­je i op­šte dru­štve­ne kul­tu­re i ci­vi­li­za­ci­je, kao i kon­kret­nog po­lo­ža­ja po­je­din­ca u dru­štvu, te ne­po­sred­nog okru­že­nja u ko­me se po­je­di­nac for­mi­rao kao od­ra­sla, zre­la lič­nost, pa ti­me i po­li­tič­ka oso­ba.
Čo­vjek kao ,,dru­štve­no bi­će”, odav­no je pri­vu­kao pa­žnju psi­ho­lo­ško-so­ci­o­lo­ške i po­li­ti­ko­lo­ške ana­li­ze. So­ci­ja­li­za­ci­ja je pro­ces ko­ji omo­gu­ća­va za­jed­nič­ki ži­vot lju­di. Od­no­si u po­ro­di­ci, na­čin obla­če­nja, re­li­gij­ska vje­ro­va­nja, et­no­na­ci­o­nal­na pri­pad­nost sa­mo su pri­mje­ri ka­ko dru­štve­ni uti­ca­ji, vi­še ili ma­nje uni­form­no, ob­li­ku­ju po­na­ša­nje i uvje­re­nja u po­je­di­nim dru­štvi­ma. Ta­ko­đe, po­sto­ji či­tav niz čo­vje­ko­vih oso­bi­na ko­je se ti­ču so­ci­jal­nog kon­tek­sta i ko­je mu omo­gu­ća­va­ju da se po­na­ša u slo­že­nim si­tu­a­cij­ma. To su u pr­vom re­du sta­vo­vi. Oni su kraj­nji re­zul­tat pro­ce­sa so­ci­ja­li­za­ci­je, bu­du­ći da ži­vi­mo u po­li­tič­kom dru­štvu, što zna­či da je fe­no­men po­li­ti­ke ne­iz­bje­žan sa­dr­žaj na­šeg po­sto­ja­nja tj. po­li­tič­ke so­ci­ja­li­za­ci­je. Po­li­tič­ka so­ci­ja­li­za­ci­ja mo­že se od­re­di­ti kao pro­ces ko­jim gra­đa­ni sti­ču po­li­tič­ke po­gle­de, ko­ji uti­ču na po­li­tič­ki ži­vot dr­ža­ve, a u dru­gom slu­ča­ju pod po­li­tič­kom so­ci­ja­li­za­ci­jom pod­ra­zu­mi­je­va se pro­ces ko­jim po­je­din­ci sti­ču po­li­tič­ki iden­ti­tet, od­no­sno po­li­tič­ke ori­jen­ta­ci­je, zna­nje, osje­ća­nje i vred­no­va­nje svog po­li­tič­kog svi­je­ta.
Pro­ces so­ci­ja­li­za­ci­je ne­iz­bje­žna je oso­bi­na ljud­skog dru­štva. To je pro­ces in­ter­ak­ci­je u ko­jem se po­je­di­nac so­ci­ja­li­zu­je i bi­va so­ci­ja­li­zo­van. Uop­šte­no, po­li­tič­ka so­ci­ja­li­za­ci­ja se mo­že od­re­di­ti kao pro­ces ko­jim se u struk­tu­ru lič­no­sti po­je­din­ca in­kor­po­ri­ra­ju po­li­tič­ki re­le­vant­ni sta­vo­vi i ob­li­ci po­na­ša­nja, ko­ji su zna­čaj­ni za funk­ci­o­ni­sa­nje po­li­tič­ke za­jed­ni­ce, od­no­sno po­li­tič­ka so­ci­ja­li­za­ci­ja je kom­plek­san pro­ces ko­jim po­je­di­nac po­sta­je svje­stan po­li­ti­ke, upo­zna­je po­li­tič­ke či­nje­ni­ce i for­mi­ra po­li­tič­ke vri­jed­no­sti. Osje­ćaj pri­pad­no­sti jed­noj po­li­tič­koj za­jed­ni­ci, iden­ti­fi­ka­ci­ja s po­je­di­nim gru­pa­ma u dru­štvu i for­mi­ra­nje stra­nač­ke opre­di­je­lje­no­sti, po­zna­va­nje od­re­đe­nih po­li­tič­kih struk­tu­ra i po­stup­ka, kao što je iz­bor­ni si­stem, vred­no­va­nje ne­kih po­li­tič­kih či­nje­ni­ca, kao što je so­ci­jal­na ne­jed­na­kost, do­ži­vljaj svog lič­nog po­lo­ža­ja, pra­va i od­go­vor­no­sti u po­li­tič­kim od­no­si­ma, sve su to pri­mje­ri re­zul­ta­ta pro­ce­sa po­li­tič­ke so­ci­ja­li­za­ci­je.
U sta­bil­nim, raz­vi­je­nim dru­štvi­ma za­pad­ne de­mo­kra­ti­je za­da­tak po­li­tič­ke so­ci­ja­li­za­ci­je je ukla­pa­nje po­je­din­ca u po­sto­je­ći vri­jed­no­sni si­stem. U dru­štvi­ma gdje je do­šlo do na­gle pro­mje­ne dru­štve­nog si­ste­ma, pa pre­ma to­me i do na­gle pro­mje­ne vri­jed­no­snog si­ste­ma, nor­mi po­na­ša­nja i po­li­tič­kih struk­tu­ra, u ze­mlja­ma u raz­vo­ju, ko­je su tek za­po­če­le sa­mo­sta­lan po­li­tič­ki ži­vot, bez ika­kve po­li­tič­ke tra­di­ci­je u sa­vre­me­nom po­i­ma­nju, za­da­tak je po­li­tič­ke so­ci­ja­li­za­ci­je da dje­lu­je na mi­je­nja­nju ra­ni­jeg si­ste­ma vri­jed­no­sti i usva­ja­nju no­vog, ko­ji od­go­va­ra no­vo­na­sta­lim dru­štve­no-po­li­tič­kim i eko­nom­skim od­no­si­ma. Ovaj tip po­li­tič­ke so­ci­ja­li­za­ci­je je te­melj­na ka­rak­te­ri­sti­ka ze­ma­lja u tran­zi­ci­ji, kao što je Cr­na Go­ra.
Raz­li­ku­je se vi­še ti­po­va po­li­tič­ke kul­tu­re, ka što su: pa­ro­hi­jal­na, po­da­nič­ka, par­ti­ci­pa­tiv­na. Pa­ro­hi­jal­na po­li­tič­ka kul­tu­ra je ozna­ka tra­di­ci­o­nal­nog dru­štva, po­da­nič­ka je pri­sut­na u cen­tra­li­zo­va­noj auto­ri­ta­r­noj struk­tu­ri, a par­ti­ci­pa­tiv­na u de­mo­krat­skom dru­štvu.
Auta­ri­tar­nost je oso­bi­na po­je­din­ca ili či­ta­vog od­re­đe­nog dru­štva ko­ji se po­na­ša­ju kao da je naj­va­žni­je ( sve­ti­nja) ono što auto­ri­te­ti ka­žu: po­slu­šnost, osje­ća­nje du­žno­sti bez dvoj­be, strah od nad­re­đe­nih, na­re­đe­nji­ma vođ­stva se mo­ra bez­u­slov­no po­ko­ra­va­ti, čak kad su i po­gre­šna...
Po­jam auto­ri­tar­ne lič­no­sti, što ga je iz­vor­no u li­te­ra­tu­ru uveo From, po­stao je je­dan od naj­če­šće na­vo­đe­nih kon­ce­pa­ta, ko­ji­ma se že­li ob­ja­sni­ti ne­sklad iz­me­đu dru­štve­nih za­htje­va i mo­guć­no­sti po­je­din­ca. Auto­ri­tar­na lič­nost se uzi­ma kao gu­blje­nje in­di­vi­du­al­no­sti, vla­sti­to­sti, otu­đe­nje od ljud­skih mo­guć­no­sti. Auto­ri­tar­no­šću se ozna­ča­va sin­drom psi­ho­lo­ških oso­bi­na ko­je po­sje­du­je ne­slo­bo­dan po­je­di­nac u ne­slo­bod­nom dru­štvu. Njo­me se po­ku­ša­va ob­ja­sni­ti an­ti­de­mo­krat­ska ori­jen­ta­ci­ja, po­ja­va et­no­cen­tri­zma i kon­zer­va­ti­vi­zma. Auto­ri­tar­na lič­nost je ona ko­ja tra­ži auto­ri­tet ko­me bi vje­ro­va­la, ko­ji bi joj pru­žio si­gur­nost i iz­vje­snost... U isto vri­je­me ona je sprem­na da se na isti na­čin po­sta­vi pre­ma oni­ma ko­ji od nje za­vi­se i in­si­sti­ra na svo­me auto­ri­te­tu i hi­je­rar­hi­ji.
Ži­ve­ći i so­ci­ja­li­zu­ju­ći se u okvi­ru auto­ri­tar­nih od­no­sa u po­ro­di­ci, re­li­gi­ji, dr­ža­vi, po­je­di­nac tra­ži si­gu­r­nost u ocu, Bo­gu ili u vla­sti. U si­tu­a­ci­ja­ma dru­štve­ne kri­ze, ne­si­gur­nost, gu­bit­ka per­spek­ti­ve, po­je­di­nac tra­ži ,,oca do­mo­vi­ne”, ,,vo­đu”, ili ,,me­si­ju”.
Upra­vo, ta­kav pre­vla­da­va­ju­ći auto­ri­ta­ran ka­rak­ter, po­god­no je psi­ho­lo­ško tlo za raz­ne ob­li­ke ma­ni­pu­la­ci­je gra­đa­na, za na­ci­o­na­le pred­ra­su­de i ste­re­o­ti­pi­je, za ide­lo­gi­ju et­no­cen­tri­zma i na­ci­o­nal­ne su­per­i­or­no­sti. Pa ipak, ka­da ta­kva glo­ri­fi­ka­ci­ja po­pri­mi ob­li­ke eufo­rič­nog uz­di­za­nja se­be u su­prot­no­sti pre­ma dru­gi­ma, ne­ma ni­ka­kve sum­nje da se ra­di o jed­nom od po­ka­za­te­lja na­ci­o­na­li­stič­kog sin­dro­ma i stva­ra­nja na­ci­o­nal­ne mi­to­lo­gi­je.
Ta­ko­đe, bit­na cr­ta auto­ri­tar­ne lič­no­sti je­ste i kon­for­mi­zam. Kon­for­mi­zam je, iz­me­đu osta­log, i psi­ho­lo­ški okov ko­ji je naj­e­fi­ka­sni­ji si­stem dru­štve­ne kon­tro­le i ma­ni­pu­la­ci­je. Na psi­ho­lo­škoj po­tre­bi da se pri­pa­da, osmi­sli i stek­ne si­gur­nost uz­di­že se cje­lo­kup­na nad­grad­nja ma­ni­pu­la­ci­je po­tre­ba­ma i osje­ća­ji­ma.
I na kra­ju, osnov­ni pro­blem je u to­me ka­da ve­ći­na gra­đa­na jed­ne ze­mlje, pod ra­znim okol­no­sti­ma, is­po­lja­va po­li­tič­ke sta­vo­ve i vri­jed­no­sne ori­jen­ta­ci­je ko­je ka­rak­te­ri­še vi­sok ste­pen auto­ri­tar­no­sti. Sto­ga, mo­že se za­klju­či­ti da u ta­kvoj ze­mlji ne­će bi­ti efek­tiv­ne po­li­tič­ke opo­zi­ci­je, ni­ti pra­ve dru­štve­ne de­mo­kra­ti­je.

(Autor je po­li­ti­ko­log)