- Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

Kad si di­je­te, ne mo­žeš tač­no da znaš šta se de­ša­va iz­me­đu maj­ke i oca i za­što maj­ka uvi­jek pla­če, a otac uvi­jek vi­če. Ono što je­di­no znaš je­ste da mo­raš da bu­deš mi­ran, ako se na­daš da će to pre­sta­ti. Kad si ma­li, mo­žeš da se sa­kri­ješ. Ig­no­ri­šeš ga­la­mu i vi­ku, vri­šta­nje, pre­tva­raš se da si ne­gdje dru­gdje. Do­đeš u si­tu­a­ci­ju da se iz stra­ha po­kri­ješ pre­ko gla­ve svo­jim omi­lje­nim će­ben­ce­tom i da­ješ sve od se­be da za­spiš, jer znaš da kad za­spiš – sve pre­sta­ne, pre­sta­ne kad uto­neš u san. Sva­ki sle­de­ći put, po­no­vo to ura­diš i po­no­vo sve to pre­sta­ne.
Za­tim, do­đe dan da se pro­bu­diš. Vi­diš, vi­še ni­si di­je­te i odav­no si pre­stao da no­siš svu­da sa so­bom svo­je omi­lje­no će­ben­ce. Shva­tiš da si u do­bi u ko­joj znaš da maj­ka ne pla­če za­to što joj je „upa­lo ne­što u oko“, a otac ne ur­la za­to što je „ner­vo­zan zbog po­sla“.
On­da shva­tiš da se ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo osim to­ga što otac i maj­ka vi­še ne bi­ra­ju ri­je­či ko­ji­ma će po­vri­je­di­ti jed­no dru­go, a maj­ka vi­še i ne po­ku­ša­va da sa­kri­je mo­dri­ce. Shva­tiš po­sle sve­ga da si do­šao u do­ba ka­da osje­ćaš da bi tre­ba­lo da ura­diš ne­što. Ne­što da GA za­u­sta­viš. Ne­što da za­šti­tiš svo­ju maj­ku. A ka­da shva­tiš da ni to ne mo­žeš, ne znaš na ko­ga da bu­deš bi­je­san, na nje­ga ili na se­be. Obič­no bu­deš bi­je­san na se­be, jer ne­maš moć da spri­je­čiš zlo­čin.
Ka­da sve pro­đeš, poč­neš da se pi­taš šta ra­di­ti s to­li­ko ve­li­kim bi­je­som ko­ji go­to­vo da ima svoj ži­vot?
Šta ra­di­ti u tom tre­nut­ku ka­da si to­li­ko ljut da ti se či­ni da mo­žeš ne­ko­ga da ubi­ješ, ali osje­ćaj bes­po­moć­no­sti ubi­ja sa­mo te­be?
Bi­lo da se ra­di o brač­nom ili o van­brač­nom part­ne­ru, sva­ka že­na u Cr­noj Go­ri tre­ba da spri­je­či i naj­ma­nji ob­lik na­si­lja pri­ja­vlji­va­njem na­sil­ni­ka. Ve­o­ma ma­li pro­ce­nat že­na ri­je­ši da pri­ja­vi na­si­lje ili uop­šte da go­vo­ri o to­me. Raz­log je strah od osu­de oko­li­ne, jer sma­tra­ju da su sa­me kri­ve za to što im se de­si­lo, strah od part­ne­ra, za­va­ra­va­nje da se vi­še ne­će po­no­vi­ti i stid zbog to­ga što joj se de­si­lo. A eks­trem­ni raz­lo­zi za ću­ta­nje o na­si­lju su za­šti­ta naj­bli­žih, uko­li­ko na­sil­nik ma­ni­pu­li­še žr­tvom.
Že­ne su naj­če­šće iz­lo­že­ne psi­hič­kom na­si­lju, a tr­pe i eko­nom­sko, fi­zič­ko i sek­su­al­no na­si­lje. Broj­ke go­vo­re da se čak 62 od­sto že­na pla­ši da pri­ja­vi na­si­lje zbog stra­ha od osve­te na­sil­ni­ka, a 24 od­sto zbog osu­de i sra­mo­te.
Iako, na sre­ću, ni­je­sam pri­su­stvo­va­la baš ni­jed­noj vr­sti na­si­lja u svo­joj po­ro­di­ci, mo­ram da ka­žem: “Ej ti go­re, što vr­tiš svi­jet ukrug, osta­vi sve što ra­diš na tre­nu­tak i po­gle­daj že­ne i dje­cu žr­tve na­sil­ni­ka. Ne­ću te du­go za­dr­ža­va­ti, sa­mo ih po­gle­daj i sa­slu­šaj”.
Mi ko­ji vje­ru­je­mo u te­be zna­mo da ti naj­bo­lje znaš da smo se ro­di­li pra­ved­ni i ple­me­ni­ti. Za­pra­vo smo ta­kvi na maj­ku. Znam da je ona mi­sli­la da je do­bro da me ta­kvom na­či­ni, jer ću ta­ko pra­ved­na mir­no da za­spim no­ću, a to je naj­va­žni­je u ovom su­ro­vom ži­vo­tu.
I, evo, po­gle­daj, sve ra­di­mo ka­ko va­lja i do­li­ku­je. Bri­ne­mo da dje­ca ima­ju sve što im tre­ba, a to ni­je la­ko, čak i ka­da imaš s kim da ih ga­jiš, a šta je sa že­na­ma ko­je to ra­de sa­me, i one su žr­tve na­si­lja - su­ro­vog ži­vo­ta i sud­bi­ne. Bri­ne­mo o svim nji­ho­vim po­tre­ba­ma i oba­ve­za­ma. Di­je­li­mo ovu enorm­nu lju­bav ko­ju ima­mo na ne­ko­li­ko jed­na­kih dje­lo­va. Pra­ved­no. Da ni­ko ne do­bi­je ni vi­še ni ma­nje, već tač­no ko­li­ko tre­ba. Svo­joj dje­ci ku­va­mo zdra­vu hra­nu i tru­di­mo se da ima­ju na se­bi ne sku­po već či­sto. Da odu na vri­je­me u ško­lu. Te že­ne ko­je tr­pe na­si­lje spa­si­le su sa­me se­be i dje­cu od na­si­lja ako su po­bje­gle iz pa­kla... Ne­ko ži­vi skrom­no i če­sti­to u ma­lom sta­nu, a ne­ko u vi­li sa ogrom­nim pro­ble­mi­ma. Bo­lje da je i ti­je­sno, ali s mi­rom u ku­ći. Uči­mo dje­cu da bu­du sreć­ni i ka­da ne­ma­mo mno­go to­ga na ras­po­la­ga­nju. Ta vje­šti­na će im zna­či­ti u ži­vo­tu.
Na­si­lje nad že­na­ma u cr­no­gor­skom dru­štvu ni­je ri­jet­ka po­ja­va. Na­pro­tiv. Ra­zni ob­li­ci rod­no-za­sno­va­nog na­si­lja – upr­kos ak­tiv­nom ra­du ne­vla­di­nog sek­to­ra –i da­lje su pri­sut­ni, iako ma­nje ne­go ra­ni­jih go­di­na. Svi zna­mo da žr­tve na­si­lja uto­či­šte pro­na­la­ze uglav­nom u si­gur­nim ku­ća­ma. Za me­ne je od­go­vor si­ste­ma na ovaj pro­blem još uvi­jek ne­a­de­kva­tan.
Mo­ram da za­klju­čim re­če­ni­com: “Ne­ma go­re zvi­je­ri od maj­ke sa dje­com ko­joj je na­ni­je­ta ne­prav­da”...
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce’’)