-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Aladin joj pru­ži ru­ku. Pridrža se i iskorači na leteći ći­lim. Te­ra­sa pa­la­te osta za nje­nim slat­kim bo­ko­vi­ma.
-Princezo... - oči mu zacakliše - ... Izgledaš divno.
Jasmin se zakikota, sakri pogled ispod uvojaka, pa reče: - Neka jadan.
-Pođimo - lup­nu ći­lim - Pokazaću ti kako izgleda Bagdad sa zvjezdanog neba.
Tiho zaploviše u arabijsku noć.
-Mmmm - primače lice gustoj kosi - Tako lijepo mirišeš, princezo.
-Hvala ti - izmače se ona kako dolikuje - Oprala sam se.
-Mo­ra da je sultan ponosan što ima takvu ćerku. Ali, zaš­to lice skrivaš?
-Jela sam lu­ka, malo bazdim iz usta.
-Kako volim što si takva. Tako prirodna.
-Hvala ti, Almire.
-Hm... Ja sam Aladin.
-Je li?... Slaba sam ti sa imenima - tankim pr­sti­ma pređe preko tkanja te­pi­ha - Koliko je ovo kubika?
-Ludice! Nema ći­lim motor... radi na magiju.
-E, jes va­la?
-Da. Nego iz­vi­ni... moramo da sletimo, na krat­ko samo, da uzmem neš­to iz pećine - spustiše se usred pustinje, ogromna kamena gromada niče iz pijeska.
-Sezame, otvori se - vik­nu, granit potonu uz grmljavinu - Brzo ću ja - mahnu joj i nestade niz stepenice.
Ona uzdahnu srećna. Zagleda se u nebo. Nekako je naglo zasvrbje rbat, ali nije mogla rukom da dohvati. Okrenu se, tražeći neki štap ili granu. Nađe samo lampu kako leži na tepiščetu (mora da je ispala Aladinu ispod suknje). Spu­sti se elegantno do nje i prorga leđa, dva tri puta, ko krme uz tarabu.
No, sud se zatrese, odskoči i is­plju­nu neku plavu maglu. A iz magle banu debela glava.
-Ju! - počupa se za uvo - Kako me streknu! Ko si ti?
Duh je pogleda iskosa.
-Šta mi­sliš ko sam?
-Ako znam... plavi Bora Drljača?
-Molim?! - ot­kri stomak iz magle - Ja sam duh iz lampe!
-Okle?
-Iz lampe...
-Pa što ni­si zgužvan?
-Đe je Coa?
-Ko?
-Aca. Brt Aladin.
-Aaa... sad će, otišao neš­to da uzme.
-Znači, sami smo?
-Nismo... - uperi prst put dine - ... Eno tamo jedna kamila.
-Ajmo da vidimo koliko brzo može da ide ovaj ći­lim! - unese joj se u facu -Oli?
-Ovaj, mi­slim da ne bismo smjeli...
-Ma, ajde bre!
-Ne znam baš... - rečenicu ni ne dovrši, a Duh je već povukao ći­lim za rese i nagario.
-Je­e­ee - vriš­tao je Duh!
-Aaaaaaa - pok­ušala je da arlauče, ali joj usta za­la­pr­da­še, a kosa se zategla unazad od brzine. Izgledala je ko pogrešna metla. Jurili su svega metar iznad tla, takvim blje­skom da se pijesak kovitlao za njima. Čulo se “vu­uš!”.
Srce joj je lupalo, htjelo da iskoči. Grčevito je stezala tepih podase. Duh je vriš­tao od sreće. Stomak mu se ljuljao na vihoru. Odjednom naglo skrenu i odo­še poprijeko. Put dina. No, zaboravi da je tamo bila kamila. Ova se tek probudila i preneraženo upi­ždri­la u dvoje čud­nih likova što hrle u susret.
Iako je došlo do sudara, ći­lim se nije zaustavljalo. Jurio je još luđe. Ispeli su se više. Duh presrećan, aplaudirajući. A ona otvorene žvale, grleći životinju oko vrata.
Jasmin je nalegla glavu uz kamilinu i užasnuto je gledala u facu.
-E ku­ku mene! E ku­ku mene! - ponavljala je.
Opet mu­nje­vi­to skrenuše.
-Ku­ku mene! Pišnula sam! Pišnuuulaaa saaam!
Kamila sad izvrljavi i poče da riče.
U zlom momentu, dok su se spu­sti­li tik iznad zemlje, Jasmin skoči sa ćilima, ne ispušt­ajući kamilu. Zakotrlja se dobrih dvadeset metara, ustade i poče da tr­či put pećine. Ka­mi­la je lan­da­ra­la za njom. No vrata bijahu zamandaljena.
-Almireee! Pomagaj! Ubi me! - lupala je nogama i slobodnom rukom. Onom drugom je i dalje stezala kamilju glavu pod miš­kom.
-Čuješ li?! Almireee! - pok­uša da se prisjeti čarobne lozinke, a repom od oka primijeti da se Duh približava jašući na ći­li­mu.
-SUZANA, OTVORI SE - niš­ta - SUZANAAA!
Pokupi svilenu haljinu, zagrabi kroz pu­sti­nju. Trčala je bez daha dok su joj usta vi­jo­ri­la. Sve vrijeme vu­ku­ći kamilu za sobom. Bježala je put Bagdada. Samo da se domogne palate.
Posle deset minuta, Aladin izađe, zaboravio bio grožđanu mast.
Pred njim bješe ći­lim, a na njemu nasmijan Duh... samo princeze nigdje.
Nakon te večeri, nikad mu se više nije javila.
Aladin je puno, puno patio. Princeza je morala na operaciju suzb­ijanja usta, jer se nagutala vazduha. Kamila i dalje ide kod psihijatra.
(Autor je knji­žev­nik)