Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Ri­ječ je o isto­rij­skoj ver­ti­ka­li. Ta ver­ti­ka­la ni­je mno­go du­bo­ka. Te­me­lje joj na­la­zi­mo u Pr­vom usta­vu Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re ko­ji joj je “da­ro­van” tek 1905. go­di­ne.
Ta­da je Cr­na Go­ra bi­la su­ve­re­na i me­đu­na­rod­no pri­zna­ta evrop­ska dr­ža­va - 28. u ni­zu ne­za­vi­snih dr­ža­va. U tom pr­vom ustav­nom ak­tu do­slov­ce je pi­sa­lo da je Cr­na Go­ra dr­ža­va srp­skog na­ro­da. Ci­ti­ra­ću ma­nje po­zna­ti pa­sus ta­da­šnjeg udž­be­ni­ka isto­ri­je za osnov­ne i sred­nje ško­le. U Cr­noj Go­ri ži­ve i Šip­ta­ri i Hr­va­ti, i Sr­bi - dru­ge - mu­sli­man­ske vje­re (vje­ra je bi­la pri­mar­na) ko­ji­ma se ga­ran­tu­ju - ista pra­va. Ali, ka­že se da­lje u do­ku­men­tu, ima na­ših su­na­rod­ni­ka ko­ji još ni­je­su oslo­bo­đe­ni. Pa je na­ša oba­ve­za ne sa­mo da ču­va­mo svo­ju dr­ža­vu, već isto ta­ko i da im po­mog­ne­mo da i oni već jed­nom ski­nu tu­đin­ski rop­ski ja­ram.
Pod­sje­ti­ti na­da­lje na pret­hod­ni, pr­vi prav­ni akt - Za­ko­nik knja­za Da­ni­la u či­jem čla­nu 92 do­slov­ce pi­še da u Cr­noj Go­ri ži­vi srp­ski na­rod - pra­vo­slav­ne vje­re.
I u krat­kom pe­ri­o­du me­đu­rat­ne Ju­go­sla­vi­je 1918–1941. go­di­ne sta­nov­ni­ci Cr­ne Go­re su bi­li isto što i do ta­da: ve­ćin­ski srp­ski na­rod. Oni su, me­đu­tim, for­mal­noprav­no ne­sta­li na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta 1945. go­di­ne, što je sank­ci­o­ni­sa­no sa­ve­znim i re­pu­blič­kim usta­vi­ma 1946. i 1947. go­di­ne. Po­sta­vlja se pi­ta­nje da li to zna­či da su se svi do­ta­da­šnji Sr­bi iz Cr­ne Go­re - ne­gdje od­se­li­li. I za­što?! Svi osta­li na­ro­di su osta­li na stan­dard­nim vri­jed­no­sti­ma. Sa­mo je ne­sta­lo Sr­ba u Cr­noj Go­ri i po­ja­vi­li se na­ci­o­nal­ni Cr­no­gor­ci. Te pro­mje­ne su sank­ci­o­ni­sa­ne i Usta­vom FNRJ i Usta­vom NR Cr­ne Go­re kao nje­ne rav­no­prav­ne fe­de­ral­ne je­di­ni­ce.
U Na­cr­tu Usta­va NR CG je bi­la na­gla­še­na so­ci­jal­na kom­po­nen­ta; na­ci­o­nal­na se ni­je ni po­mi­nja­la. On­da se po­ti­sku­je so­ci­jal­no i ide­o­lo­ško u ko­rist na­ci­o­nal­nog. Ta­ko se otvo­ri­lo pi­ta­nje šta se to de­si­lo sa Sr­bi­ma Cr­ne Go­re; da li su ne­sta­li ili se od­se­li­li. Oda­kle su do­šli na­ci­o­nal­ni Cr­no­gor­ci; ako su uop­šte i do­šli u ta­ko ve­li­kom bro­ju. Objek­ti­van od­go­vor: ni­ti su Sr­bi Cr­ne Go­re ne­sta­li, ni­ti su na­ci­o­nal­ni Cr­no­gor­ci od­ne­ku­da do­šli. U pi­ta­nju je je­dan te isti na­rod, ko­je­m je sa­mo ime pro­mi­je­nje­no! I to u pro­cen­tu 100%!Ali za­što je i to uči­nje­no. Ko­li­ko u to­me ima sa­mo­vo­lje a ko­li­ko do­bre vo­lje. To je bit­no pi­ta­nje. Za­bu­na je uto­li­ko ve­ća što se na isti na­čin tre­ti­ra, ili po­na­ša mu­sli­man­ski na­rod. Od po­pi­sa do po­pi­sa – mi­je­nja­li su ime. Da­nas su: Mu­sli­ma­ni i Bo­šnja­ci. In­di­ka­ti­van je stav Adila Zul­fi­kar­pa­ši­ća o to­me, pa ću ga ci­ti­ra­ti: Ni­su svi Bo­šnja­ci (u BiH) mu­sli­ma­ni. I ni­su svi Mu­sli­ma­ni (na pri­mjer iz Cr­ne Go­re) – Bo­šnja­ci!
Na­kon po­pi­sa 2011. go­di­ne stvo­ren je pra­vi ha­os. Sr­bi i Cr­no­gor­ci su ima­li do­dat­ne od­red­ni­ce - Sr­bin - Cr­no­go­rac i Cr­no­go­rac - Sr­bin - pa su uoče­ne ne­prin­ci­pi­jel­no­sti ka­da je bri­sa­no dru­go ime. Slič­ne ne­prin­ci­pi­jel­no­sti su pri­mi­je­će­ne i kod Mu­sli­ma­na - Bo­šnja­ka. Al­ban­ci su čak za­pri­je­ti­li tu­žbom u Stra­zbu­ru. Iz­gle­da kao da se ha­os plan­ski pro­iz­vo­di i da taj ha­os ne­ko obi­la­to ko­ri­sti.
Mno­go to­ga se pro­mi­je­ni­lo od pr­vog do sa­da­šnjeg Usta­va Cr­ne Go­re. Ni­ko ra­zu­man to ne spo­ri, ni­ti že­li da spo­ri. Je­di­no je na­rod Cr­ne Go­re ostao ne­pro­mjenjiv, iako je, evi­dent­no da je ne­či­ja že­lja - da se pro­mje­nom nje­go­vog ime­na mi­je­nja i nje­gov iden­ti­tet. Uosta­lom sva­ko­dnev­no slu­ša­mo po­ru­ke o iz­mi­je­nje­nom iden­ti­te­tu. Jed­na od bit­nih pro­mje­na ti­če se je­zi­ka i pi­sma. Ni­ka­da la­ti­ni­ca ni­je bi­la na­še pi­smo, već gla­go­lji­ca i ći­ri­li­ca. Da­nas ima­mo i no­vi pra­vo­pis. „Sre­ćom – ka­že je­dan naš knji­žev­nik - ne­pi­sme­ni su i oni ko­ji su pra­vi­li ta (no­va) slo­va. Ni nji­ho­vi na­lo­go­dav­ci ne go­vo­re tim je­zi­kom“. Ni­ko nor­ma­lan ni­ka­da ni­je bio, pa ni da­nas, pro­ti­vu mo­der­ni­za­ci­je je­zi­ka. Nju je iz­vr­šio re­for­ma­tor Vuk Ka­ra­džić. Uz po­hva­le ci­vi­li­zovane Evro­pe. Ak­tu­el­na „mo­der­ni­za­ci­ja“ pi­sma i je­zi­ka ti­če se mo­go če­ga, sa­mo ne lin­gvi­sti­ke kao na­u­ke o je­zi­ku!
Na istom fo­nu je i atak na Ce­tinj­sku mi­tro­po­li­ju. Kon­kor­dat je uvi­jek zna­čio pri­vi­le­gi­ju za ka­to­li­čan­stvo. Za­to smo kroz isto­ri­ju ima­li i kr­va­ve li­ti­je.
Na­ve­li smo sa­mo ne­ke dra­stič­ne pri­mje­re da bismo uka­za­li ku­da vo­di po­li­ti­ka za­ti­ra­nja isto­rij­skog iden­ti­te­ta Cr­ne Go­re. Pro­pa­gi­ra­nje no­vog iden­ti­te­ta ne­ma ama baš ni­ka­kve ve­ze sa po­vra­će­nom ne­za­vi­sno­šću Cr­ne Go­re, još ma­nje sa nje­nim da­na­šnjim me­đu­na­rod­nim pri­zna­njem i član­stvom u OUN. Ali i te ­ka­ko ima ve­ze sa nje­nim da­na­šnjim sta­tu­som: da li je Mo­nar­hi­ja ili Re­pu­bli­ka, od­no­sno Mo­nar­hi­stič­ka Re­pu­bli­ka ili Re­pu­bli­kan­ska Mo­nar­hi­ja. Ili je, mo­žda, naj­bli­ža pri­vat­noj dr­ža­vi, za ko­ju op­ci­ju još ni­ko ni­je do­bio man­dat. A toj op­ci­ji je naj­bli­ža po na­či­nu or­ga­ni­za­ci­je, po funk­ci­o­ni­sa­nju i mno­gim dru­gim obi­ljež­ji­ma.
Mno­go to­ga re­če­nog je zna­no u na­šoj isto­ri­o­gra­fi­ji. Ne­ke či­nje­ni­ce, me­đu­tim, va­lja i po­na­vlja­ti. Čak i vr­lo če­sto. Da ih ne bi pre­krio veo za­bo­ra­va. A to nam se upra­vo de­ša­va. Po­ru­ču­ju nam i da nas isto­ri­ja ni­če­mu ne uči. I to je dr­ska ne­i­sti­na onih ko­ji bi htje­li da se čim pri­je za­bo­ra­vi nji­hov „do­pri­nos“ u do­sa­da­šnjim isto­rij­skim pro­ce­si­ma.
Mo­ra­mo do­bro ozna­či­ti što ho­će­mo. I što su na­ši pri­o­ri­te­ti. Ku­da ide­mo. Ko to ne zna - ni­ka­da ni­je sti­gao ta­mo gdje je kre­nuo.
Do­bre ide­je su uvi­jek do­bro­do­šle, sem kod onih ko­ji ima­ju po­tre­bu da fal­si­fi­ku­ju isto­rij­sku pro­šlost i ta­ko „na na­uč­nim osno­va­ma“ pro­mo­vi­šu no­vi iden­ti­tet Cr­no­go­ra­ca.
Du­hov­nost je vr­lo sup­til­na te­ma. Ma­te­ri­jal­no si­ro­ma­štvo je po­slje­di­ca du­hov­nog si­ro­ma­štva. Ople­me­ni­ti se nji­me zna­či uči­ni­ti ve­li­ki is­ko­rak - u bu­duć­nost. Sud­bi­na je ipak u na­šim ru­ka­ma!