Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić

Zvao me jed­nom u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­ho do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic.
Elem, kan­di­dat za na­čel­ni­ka op­šti­ne dr­žao pred­iz­bor­ni go­vor u jed­nom se­lu, pa stao na­bra­ja­ti svjet­ska ču­de­sa ko­ja će iz­nik­nu­ti kod njih bu­du li gla­sa­li za nje­go­vu li­stu.
“As­fal­ti­ra­će­mo vam put do se­la, sa­gra­di­ti pi­la­nu i otvo­ri­ti pe­de­set rad­nih mje­sta”, re­ci­to­vao je bu­du­ći na­čel­nik, “na­pra­vi­će­mo vam i no­vu tra­fo­sta­ni­cu, i most pre­ko ri­je­ke i no­vu zgra­du mje­sne za­jed­ni­ce i Dom kul­tu­re će­mo na­pra­vi­ti, i osnov­nu ško­lu i dječ­ji vr­tić!” “U na­šem se­lu ne­ma dje­ce”, do­ba­ci na to ne­ko od oku­plje­nih, a kan­di­dat, ni­ma­lo zbu­njen, do­da: “I dje­cu će­mo vam na­pra­vi­ti!”
Sje­tio sam se tog sta­ro­ga vi­ca, jed­nog od onih što su se pri­ča­li još u so­ci­ja­li­zmu, a ova mu, ka­ko se zo­ve, de­mo­kra­ti­ja da­la po­sve no­vi smi­sao i zna­če­nje. Ne zbog to­ga što je on­da na se­lu još po­ne­gdje i bi­lo dje­ce – a bi­lo je – ne­go za­to što se­lja­ci u ona do­ba iona­ko ni­su mo­gli bi­ra­ti ko će im dje­cu pra­vi­ti.
Sje­tio sam se to­ga sta­ro­ga vi­ca či­ta­ju­ći, na­i­me, o iz­bo­ri­ma u Is­toč­nom Dr­va­ru: ni­je, na­i­me, pri­ča o de­mo­kra­ti­ji u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i lo­kal­nim iz­bo­ri­ma 2016. ni srp­ski na­čel­nik Sre­bre­ni­ce, ni tu­ča na iz­bo­ri­ma u Sto­cu, ni rat­ni zlo­či­nac na če­lu Kla­du­še, ni­su ta pri­ča ni Do­dik, ni Ba­kir, ni Mo­star, ni Ba­nja Lu­ka, ni Sa­ra­je­vo, već ma­la jed­na, naj­ma­nja op­šti­na u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i ci­je­lom svi­je­tu.
Is­toč­ni Dr­var ad­mi­ni­stra­tiv­na je je­di­ni­ca na­sta­la Dej­ton­skim spo­ra­zu­mom, kad je slav­ni Ti­tov Dr­var po­di­je­ljen iz­me­đu Fe­de­ra­ci­je BiH i Re­pu­bli­ke Srp­ske, pa je onaj dio pred­rat­ne op­šti­ne što se to­ga ju­tra za­te­kao u Fe­de­ra­ci­ji opet po­di­je­ljen na Li­vanj­ski i Un­sko-san­ski kan­ton, a onaj ko­ma­dić što se ob­reo u Srp­skoj – u stvar­no­sti tri za­bi­ta, pu­sta se­la u kle­ko­vač­kim šu­ma­ma: Po­to­ci, Uva­la i Sr­ne­ti­ca – sa svih svo­jih se­dam­de­set de­vet sta­nov­ni­ka do­bio po­no­sni pre­fiks “Is­toč­ni” i mr­tav-ozbi­ljan sta­tus op­šti­ne.
To­li­ko je ma­la i za­bi­ta ta op­šti­na da joj čak i na­čel­ni­ca ži­vi u gra­du Dr­va­ru, da­kle u dru­gom en­ti­te­tu.
Se­dam­de­set de­vet sta­nov­ni­ka! Vi­še lju­di ima, eto, kul­tur­no-umjet­nič­ko dru­štvo u mje­snoj za­jed­ni­ci Vr­no­grač u Ba­bi­noj Ve­li­koj Kla­du­ši ne­go ci­je­la op­šti­na Is­toč­ni Dr­var sta­nov­ni­ka, pa ipak su ta tri za­bi­ta se­la pod Kle­ko­va­čom – u stvar­no­sti sa­mo jed­no, jer za­se­o­ci Uva­la i Sr­ne­ti­ca za­jed­no ima­ju je­dva de­se­tak sta­nov­ni­ka – pra­va prav­ca­ta op­šti­na sa vla­sti­tim op­štin­skim vi­je­ćem i na­čel­ni­com, vla­sti­tim lo­kal­nim iz­bo­ri­ma i vla­sti­tom iz­bor­nom ko­mi­si­jom.
Čak osam, ka­ko se to ka­že, “po­li­tič­kih su­bje­ka­ta” i rav­no če­tr­de­set osam kan­di­da­ta sta­ja­lo je na gla­sač­kim li­sti­ći­ma za lo­kal­ne iz­bo­re 2016. u op­šti­ni Is­toč­ni Dr­var, što zna­či da se go­to­vo dvi­je tre­ći­ne sta­nov­ni­štva op­šti­ne kan­di­do­va­lo na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma, za jed­no od če­tr­na­est mje­sta u op­štin­skom vi­je­ću i za na­čel­ni­ka op­šti­ne.
Ako od­bi­je­mo one­mo­ća­lu star­čad, is­pa­da da se u toj op­šti­ni cje­lo­kup­no rad­no spo­sob­no sta­nov­ni­štvo ba­vi po­li­ti­kom. A u Op­štin­skom vi­je­ću sje­di pe­ti­na sta­nov­ni­ka.
Se­dam­de­set de­vet sta­nov­ni­ka i če­tr­de­set osam kan­di­da­ta za pet­na­est mje­sta u op­šin­skoj vla­sti! Lo­kal­ni iz­bo­ri u Is­toč­nom Dr­va­ru do­đu, ukrat­ko, ne­što kao ne­koć se­o­ski je­se­nji ra­do­vi, kad bi se ci­je­lo se­lo oku­pi­lo na ber­bi ku­ku­ru­za ili pe­če­nju ra­ki­je.
Da­nas ta­ko ci­je­lo se­lo, i sta­ro i mla­do, uče­stvu­je na op­štin­skim iz­bo­ri­ma – ne­ko kao kan­di­dat za vi­jeć­ni­ka, ne­ko kao kan­di­dat za na­čel­ni­ka, ne­ko kao član op­štin­ske iz­bor­ne ko­mi­si­je, ne­ko kao ne­za­vi­sni pro­ma­trač, sva­ko gla­sa za sva­ko­ga, pod jed­nim kro­vom u pro­sje­ku su ba­rem dva-tri kan­di­da­ta za op­štin­sko vi­je­će, pa sta­ri­ji nad­gle­da­ju, a mla­đi na kra­ju bro­je gla­so­ve – već sju­tra, na­sta­vi li sta­ri Is­toč­ni Dr­var iz­u­mi­ra­ti ovim tem­pom, u nje­mu će ži­vje­ti pet­na­est sta­nov­ni­ka i svi će bi­ti u vla­sti, i ko­li­ko prek­sju­tra star­ci će unu­ci­ma pri­ča­ti ka­ko se u nji­ho­vom se­lu ne­koć gla­sa­lo, a ne­ko će mje­sno kul­tur­no-umjet­nič­ko dru­štvo u na­rod­nim no­šnja­ma tr­ga­ti od za­bo­ra­va drev­ni obi­čaj je­se­njih op­štin­skih iz­bo­ra u se­li­ma pod Kle­ko­va­čom.
U Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, ze­mlji s če­tr­na­est vla­da i če­tr­na­est pre­mi­je­ra, dvje­sta mi­ni­sta­ra i hi­lja­du po­moć­ni­ka mi­ni­sta­ra, Is­toč­ni Dr­var funk­ci­o­ni­še kao uto­pi­ja.
Op­šti­na u ko­joj sva­ki pe­ti sta­nov­nik sje­di u op­štin­skom vi­je­ću, ili pak u kan­ce­la­ri­ji na­čel­ni­ka i za­mje­ni­ka, a osta­le če­ti­ri pe­ti­ne su kan­di­da­ti što če­ka­ju sle­de­će iz­bo­re, ne­do­seg­nu­ti je ide­al bo­san­sko­her­ce­go­vač­ke de­mo­kra­ti­je, je­din­stve­nog si­ste­ma u ko­jem će po­lo­vi­na rad­no spo­sob­nih sta­nov­ni­ka bi­ti pred­sjed­ni­ci, pre­mi­je­ri, mi­ni­stri, za­stup­ni­ci, na­čel­ni­ci, za­mje­ni­ci, po­moć­ni­ci i op­štin­ski vi­jeć­ni­ci, a dru­ga po­lo­vi­na nji­ho­vi vo­za­či i taj­ni­ce.
I to je sav smi­sao post­dej­ton­ske de­mo­krat­ske Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne: ugla­vi­ti se ne­ka­ko u vlast, bi­lo gdje i bi­lo ka­kvu, en­ti­tet­sku, kan­to­nal­nu, grad­sku, op­štin­sku, bi­lo ko­ju: tre­nut­no, je­di­na raz­li­ka iz­me­đu Is­toč­nog Dr­va­ra i Sa­ra­je­va ili Ba­nja­lu­ke je­ste to što u Sa­ra­je­vu ili Ba­nja­lu­ci za­sad još ima vi­še sta­nov­ni­ka ne­go kan­di­da­ta.
I, na­rav­no, to što ta­mo još uvi­jek ima dje­ce. U ci­je­loj op­šti­ni Is­toč­ni Dr­var, pre­ma po­sled­njem po­pi­su sta­nov­ni­štva, dje­ce iz­me­đu pet i de­vet go­di­na ima ukup­no, sa­mo tre­nu­tak da pro­vje­rim, da­kle jed­no.
Ali, shva­ti­li ste, na­pra­vi­će im i dje­cu.
wwwbyka.com