Pi­še: Vla­di­mir Bo­žo­vić


Ste­pen pro­fa­ni­za­ci­je, bo­lje re­če­no idi­o­ti­za­ci­je dru­štva u Cr­noj Go­ri, sra­zmje­ran je be­smi­slu re­žim­skih pro­pa­gand­nih ko­rač­ni­ca. Na pri­mjer: Ako NA­TO- on­da iz­o­bi­lje. I si­gur­nost. Na is­toj dvo­takt­noj me­lo­di­ji, utvr­đen je i onaj, još bu­da­la­sti­ji re­fren ko­ji pje­vu­še re­žim­ski ro­bo­vi i NVO grant strip­ti­ze­te o NA­TO-u kao ga­ran­tu ne­po­vre­di­vo­sti gra­ni­ca. Te­ško je odo­lje­ti ras­krin­ka­va­nju te pri­lič­no raz­gra­na­te glu­po­sti.
NA­TO je agre­si­ja­ma ši­rom svi­je­ta, a ko­je lo­kal­ni šar­li­jev­ci-uve­o­ci ne­vi­no ime­nu­ju kao ”in­ter­ven­ci­je”, pre­pa­ki­vao, sjec­kao i raz­gra­đi­vao mno­ge dr­ža­ve. Na nji­ho­vim zga­ri­šti­ma us­po­sta­vlje­ni su pro­tek­to­ra­ti po mo­de­lu na­ci­stič­kih ma­ri­o­net­skih tvo­re­vi­na. Da­nas, u tim de­mo­kra­ti­ja­ma bo­dlji­ka­ve ži­ce naj­če­šće bi­je­sne gra­đan­ski ra­to­vi i ne­za­pam­će­ni zlo­či­ni. Pu­ni krug iro­ni­je NA­TO ”oslo­bo­di­lač­kog po­ho­da” za­tva­ra se onom ču­ve­nom pre­po­ru­kom Stejt Di­part­men­ta svo­jim gra­đa­ni­ma da, zbog bez­bjed­no­sti, za­o­bi­la­ze pod­ruč­ja ko­ja su oni, pret­hod­no ”de­mo­kra­ti­zo­va­li”. Da­kle, NA­TO bom­bar­do­va­nja su, po­red či­sto ”hu­ma­ni­tar­ne” funk­ci­je, po­sta­la ključ­na oru­đa no­vih ge­o­po­li­tič­kih raz­gra­ni­če­nja. Drev­na mu­drost ka­že da ko god ra­di taj i gri­je­ši, pa se eto de­ša­va i NA­TO-u, da u sil­nom na­bo­ju svo­jih ”ple­me­ni­tih” htje­nja, na­pro­sto sa­tre obje­kat svo­je ”in­ter­ven­ci­je” umje­sto da ga sa­mo ”oslo­bo­di”. Od­no­sno ”de­mo­kra­ti­zu­je”. S tim u ve­zi, da li da­nas bi­lo ko zna šta uop­šte zna­če, od­no­sno gdje su dr­žav­ne gra­ni­ce Ira­ka, Li­bi­je ili Av­ga­ni­sta­na?
Ni­su sa­mo ge­o­po­li­tič­ke gra­ni­ce ne­sta­ja­le pod NA­TO bom­ba­ma. Na ne­ki na­čin, ”stra­da­la” je i gra­ni­ca pro­pa­gand­ne la­ži. Uz lo­gi­stič­ku po­dr­šku Ho­li­vu­da, NA­TO je usa­vr­šio teh­ni­ke fa­bri­ko­va­nja ”mo­ral­nog” osno­va za ka­žnja­va­nje ne­po­slu­šnih na­ci­ja i po­je­di­na­ca. Sje­ti­mo se, na pri­mjer, ka­ko je iz te va­šing­ton­sko-bri­sel­ske pro­duk­ci­je, na mje­stu pa­da ma­le­zij­skog avi­o­na, me­đu ra­su­tim dječ­jim igrač­ka­ma, mje­se­ci­ma do­cr­ta­van ve­li­ki i ”zli” Pu­tin. Na­rav­no, kao ne­ko ko je hlad­no­krv­no ubio taj ma­li, ne­vi­ni svi­jet. Slič­na teh­ni­ka se ko­ri­sti­la i u slu­ča­ju ”Ra­čak”, kao mo­žda naj­po­zna­ti­joj re­fe­ren­ci NA­TO pro­pa­gand­ne re­ži­je, u kre­i­ra­nju slu­ča­ja-oki­da­ča ko­jim je za­po­če­ta NA­TO agre­si­ja na SRJ. Sru­šiv­ši krh­ke, nir­nber­ške me­đe od­go­vor­no­sti, NA­TO je ob­no­vio i mo­del ko­lek­tiv­nog, na­ci­stič­kog rat­nog zlo­či­na - gdje cilj ra­ta ni­je voj­na po­bje­da, već du­go­roč­no i si­ste­mat­sko uni­šta­va­nje na­ro­da. U skla­du sa tim, i po­red ne­za­bi­lje­že­ne sta­ti­sti­ke voj­ne pre­mo­ći nad voj­skom SRJ, NA­TO se ni­je ogra­ni­ča­vao ”sa­mo” na kon­ven­ci­o­nal­no na­o­ru­ža­nje. Za­to su nas, mon­stru­mi, za­tr­pa­va­li to­na­ma osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma. Ni­smo zna­li is­pr­va, ali sad je ja­sno, da će nas ti­hi, pod­li ubi­ca tro­va­ti i ubi­ja­ti na­red­nih 1.000 go­di­na. Od če­ga ma­sov­no umi­re­mo da­nas, a od če­ga će umi­ra­ti na­ša dje­ca i ge­ne­ra­ci­je po­to­ma­ka... Hi­tle­rov­ski cilj, zar ne? Zna­ju­ći sve to, ovaj naš ni­tkov­ski bu­vljak ko­ji pro­mo­vi­še NA­TO, po­mje­ra sve do­sad po­zna­te gra­ni­ce beš­ča­šća.
Pot­pi­si­va­njem Ku­ma­nov­skog spo­ra­zu­ma, te re­zo­lu­ci­jom 1244, ve­li­ke NA­TO si­le su se, iz­me­đu osta­log, sve­ča­no oba­ve­za­le da će po­što­va­ti či­nje­ni­cu da je KiM unu­tar gra­ni­ca Sr­bi­je. Ne­du­go po­tom, sve su ra­zo­ri­li - i svoj pot­pis i me­đu­na­rod­no oba­ve­zu­ju­ću re­zo­lu­ci­ju za ko­ju su sa­mi gla­sa­li. Ap­surd­no, ali da­nas su upra­vo ti isti NA­TO me­ga­fo­ni naj­gla­sni­ji u po­zi­vu na po­što­va­nje tog, nji­ho­vim dje­lo­va­njem ra­zo­re­nog te­me­lja me­đu­na­rod­nog pra­va. I u osu­di ”krim­skog pre­se­da­na”. Pod­go­ri­ča­ni bi re­kli: lu­di­lo, bez­maj­ke!
Da je pri­ča o su­ve­re­ni­te­tu i ne­po­vre­di­vo­sti gra­ni­ca unu­tar NA­TO sa­ve­za pot­pu­na be­smi­sli­ca po­tvr­đu­je i ne­dav­ni re­fe­ren­dum u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. Kao što zna­mo, ova NA­TO dr­ža­va je za dla­ku osta­la uci­je­lo. Bi­će ta­kvih pri­mje­ra, sva­ka­ko, još.
Su­ve­re­ni­tet je, ina­če, odav­no po­stao luk­suz ve­li­kih i ja­kih. Dr­ža­vi­ce po­put Mon­te­ne­gra ko­je se sva­ko­dnev­no, pa­u­nov­ski raz­me­ću ne­kom va­žno­šću su po­put onih mra­va iz vi­ca ko­ji se sil­no gor­de ka­ko ”tut­nje” mo­stom dok mar­ši­ra­ju sa slo­no­vi­ma. Za­to je i ona an­to­lo­gij­ska Đu­ka­no­vi­će­va opa­ska da je va­žno da Cr­na Go­ra bu­de ”za sto­lom gdje se do­no­se krup­ne od­lu­ke” bes­kraj­no, nad­re­al­no uve­se­lja­va­ju­ća. Kad god je ču­jem, vi­dim Ob­ra­da Mi­ša Sta­ni­ši­ća ka­ko lu­pa ša­kom o sto u ne­kom NA­TO špa­i­zu, že­sto­ko se pro­ti­ve­ći da do­sta­vu po­lut­ki za voj­ni­ke CG u Av­ga­ni­sta­nu vr­ši por­tu­gal­ska fir­ma. A htio bi da to ra­di on, osla­nja­ju­ći se, iz­me­đu osta­log, i na svo­je du­bro­vač­ko is­ku­stvo.
Po­što Ame­ri­kan­ci Cr­nu Go­ru i Ma­ke­do­ni­ju dr­že na uzi­ci pri­bli­žno iste du­ži­ne (pri­sje­ti­mo se sa­mo dik­ta­ta da obje vla­de, Ma­ke­do­ni­je i CG pri­zna­ju la­žnu dr­ža­vu Ko­so­vo u istom da­nu), on­da ne­ma iz­ne­na­đe­na u oče­ki­va­nju po­stup­ne ra­di­ka­li­za­ci­je ”al­ban­skog pi­ta­nja” u obje dr­ža­ve.
Ame­ri­kan­ci otvo­re­no pri­pre­ma­ju, po ma­ke­don­skom sce­na­ri­ju, ne­ki sve­al­ban­ski bunt u Cr­noj Go­ri, a či­ji bi kraj­nji is­hod bi­la va­ri­ja­ci­ja Ohrid­skog spo­ra­zu­ma. Ti­me bi se i Cr­na Go­ra, po­put Ma­ke­do­ni­je, po­ste­pe­no pre­tvo­ri­la u ustav­no-et­nič­ku kon­fe­de­ra­ci­ju u ko­joj bi Al­ban­ci ima­li u od­re­đe­noj mje­ri te­ri­to­ri­jal­no-po­li­tič­ku i pu­nu kul­tur­nu auto­no­mi­ju. I upra­vo se na to­me za­sni­va tre­nut­na NA­TO kam­pa­nja u Cr­noj Go­ri, na tom stal­nom pri­zi­vu di­rekt­no ne­is­ka­za­ne, ali ipak vr­lo ži­ve ame­rič­ke pri­jet­nje - ako ne uđe­te u NA­TO, sru­ši­će­mo vam ku­ću! Par­don, ka­žu Ame­ri­kan­ci, ne­će­mo mi, već će to ”vje­ro­vat­no” ura­di­ti (na­ši) do­bro utre­ni­ra­ni al­ban­ski te­ro­ri­sti za re­gi­o­nal­nu upo­tre­bu. Na­rav­no, to će se tre­ti­ra­ti kao de­mo­krat­ski le­gi­tim­na po­bu­na al­ban­skog na­ro­da zbog re­pre­sa­li­ja od stra­ne cr­no­gor­skog re­ži­ma. Zvu­či po­zna­to? Mo­del je već po­drob­no raz­ra­đen u Ma­ke­do­ni­ji i na KiM, a do­bro će do­ći i me­dij­ski iz­vje­šta­ji iz 1998., 1999. i 2001. Pro­mi­je­ni­će se po­ko­je pre­zi­me, par ime­ni­ca i atri­bu­ta. Ukrat­ko, sve je ma­nje šar­ga­re­pe, a Ame­ri­kan­ci sve če­šće puc­ka­ju cr­no­gor­sku vlast po pr­sti­ći­ma šta­pom zva­nim al­ban­sko pi­ta­nje. Da za NA­TO me­đu­na­rod­no pri­zna­te gra­ni­ce ne zna­če ap­so­lut­no ni­šta, po­tvr­đu­je i be­o­grad­ski ana­li­ti­čar sa CIA pa­so­šem Du­šan Ja­njić. On is­ti­če da svi u re­gi­o­nu mo­ra­ju bi­ti svje­sni da je ”ide­ja sve­al­ban­skog uje­di­nje­nja ve­o­ma ja­ka”.
„Mo­že joj se su­prot­sta­vi­ti ula­skom u ši­re in­te­gra­ci­je, tj. ula­skom svih sa­da­šnjih dr­ža­va u NA­TO. Pa ako tre­ba i da se pre­kra­ja­ju gra­ni­ce, a to se mo­že uči­ni­ti bez ra­ta i u okvi­ri­ma NA­TO-a“, tvr­di Ja­njić.
Da­kle, Ja­njić za­pra­vo upu­ću­je na ja­san za­klju­čak - ”Pri­rod­na Al­ba­ni­ja” je NA­TO pro­je­kat. Gra­ni­ce će bi­ti pro­mi­je­nje­ne mi­lom ili si­lom. Mo­že i ”mir­no” uz ne­ko do­zi­ra­no pu­ška­ra­nje, ali uslov je da Cr­na Go­ra pret­hod­no uđe u NA­TO. Ako bi se ne­ko dr­znuo da od­bi­je tu ve­li­ko­du­šnu po­nu­du mi­ra i sta­bil­no­sti, uvi­jek osta­je omi­lje­na NA­TO op­ci­ja - rat.
Ka­da je u ame­rič­ku am­ba­sa­du u Pod­go­ri­ci do­šao Beg­zat Azem Alji­ju (uče­snik ”pre­go­vo­ra” u Ram­bu­jeu), ame­rič­ki Al­ba­nac, ko­ji se u jav­no­sti pred­sta­vlja u ame­ri­ka­ni­zo­va­noj ver­zi­ji svog ime­na - Biks Ali­ju, po­sta­lo je ja­sno da al­ban­sko pi­ta­nje u Cr­noj Go­ri ula­zi u no­vu fa­zu. Po­sled­nji kon­tak­ti ame­rič­ke am­ba­sa­de sa lo­kal­nim po­li­ti­ča­ri­ma ne­iz­bje­žno sa­dr­že i to pi­ta­nje - o mo­gu­ćem pre­li­va­nju ma­ke­don­skog sce­na­ri­ja na Cr­nu Go­ru. Pri­tom iz­gle­da da su im na­ro­či­to in­te­re­sant­ne re­ak­ci­je srp­skih po­li­ti­ča­ra na tu te­mu, jer pret­po­sta­vlja­ju da Sr­bi ne­ma­ju ni­ka­kav in­te­res da bu­du na bra­ni­ku fe­u­dal­ne tvo­re­vi­ne Mi­la Đu­ka­no­vi­ća ko­ju je on i stva­rao na an­ti­srp­skoj osno­vi. Upra­vo sa Al­ban­ci­ma kao vo­de­ćim part­ne­ri­ma. Đu­ka­no­vić je, na­rav­no, po­drob­no upo­znat sa ak­tiv­no­sti­ma ame­rič­ke am­ba­sa­de. U svo­jim di­rekt­nim kon­tak­ti­ma je vi­še pu­ta vr­lo otvo­re­no go­vo­rio o sce­na­ri­ju oru­ža­ne po­bu­ne Al­ba­na­ca u Cr­noj Go­ri. Ja­sno mu je da bi ta­kav po­tres, ne sa­mo su­zio nje­gov fe­ud, već bi ga, vje­ro­vat­no, pot­pu­no raz­vla­stio. Za­to mu je po­tre­ban hi­tan, “mir­ni” pa­ket-aran­žman u kom bi se NA­TO pro­je­kat - ”Pri­rod­na Al­ba­ni­ja” uklo­pi­la u taj, Ja­nji­ćev ši­ri in­te­gra­tiv­ni pro­ces, a za­pra­vo osi­gu­ra­la nje­go­va lič­na fi­zič­ka i ma­te­ri­jal­na si­gur­nost. Ta­ko bi Đu­ka­no­vić, ne sa­mo na sim­bo­lič­koj rav­ni, već i fak­tič­ki, po­stao je­dan od glav­nih ku­mo­va ”Pri­rod­ne Al­ba­ni­je”, uko­li­ko to ni­je već, ključ­nim do­pri­no­som u stva­ra­nju, a po­tom i pri­zna­va­nju la­žne dr­ža­ve Ko­so­vo. Ipak, Đu­ka­no­vić, po­red na­go­mi­la­ne kri­mi­nal­ne re­pu­ta­ci­je, ima pre­vi­še skri­ve­nih ru­skih ak­ci­ja za ame­rič­ki ukus.
Iz pri­kraj­ka, pod­go­rič­ki “tim B” str­plji­vo če­ka svo­jih pet mi­nu­ta. Ame­ri­kan­ci su im de­fi­ni­sa­li okvir po­na­ša­nja - di­je­le iste ”vri­jed­no­sti” kao i Đu­ka­no­vić, ali se kon­stant­no po­na­ša­ju kao nje­go­va opo­zi­ci­ja. Ži­vot je, zna­mo, su­rov, pa koc­kar­skim žar­go­nom re­če­no, iz­vje­sno je jed­no - ne­će svi ”ku­ći”.
(Autor je pred­sjed­nik
Iz­vr­šnog od­bo­ra Ma­ti­ce
srp­ske i pro­fe­sor na PMF-u)