-Piše: Milisav S. Popović

Čim je otvorila vrata, prvo je ujurila zaglušujuća muzika... tek onda njene gole grudi. Ušla je poskakujući, u crnom vešu koji je mudro zaobilazio tetovažu na zadnjici:

– Ako me ne sahrane uz ovu pjesmu, ne dolazim!

U garderoberu nije bilo nikoga, sem cure u odmaknutoj stolici, zagledane u blještavu površinu ogledala.

– Ha! Same smo! – nogom prilupi vrata. Jedino je tropni ritam od muzike ostao da uživa u prizoru.

– Tamo je ludnica! – zabaci gornji dio tijela preko naslona i poče da popravlja kosu – Ako djevojke izdrže još samo desetak minuta, opet nastupam. To bi mi bio... – uze da presabira po dugim noktima –... četvrti solo večeras! Biće parica!

Skloni oči sa svog lica, pa pođe trepuškama u lijevi ugao. Ćošak ogledala uhvati odraz cure sa dna.

– Plačeš li to?

Nije se okrenula. Duge lokne su prekrivale desnu stranu.

Ali, jeste. Plakala je. Tiho.

– Ej... – dok je sklanjala zguljenu zvjezdicu sa bradavice –... Šta ti je?

– Ne mogu više.

– Šta ne možeš?

– Ovo. Ne mogu više.

– Hm... – coknu jezikom pa podiže obrvu –... Vidi, prepelice...

– Una.

– Prepelice – glas joj se u trenu uljuti – Ovdje nam imena ne trebaju. Čuvaj ga za druge prilike. Za bolje ljude – poče da razvrstava šminku po pultu – Znaš li koliko sam puta slično čula? Znaš li koliko njih nije moglo više? Znaš li koliko puta sam i sama „ne mogla više“?

– Ali ja stv...

– Ne možeš više. Čula sam – zajedljivo je pogleda – Pa što ne odeš?

Ćuti.

Ali suze postadoše gušće.

– Aha. Nemaš kud. Sve smo mi pobjegle od nečega... od nekoga... – jagodicom prsta nanese ruž na usne –...I sve smo mi odbile u jednom trenutku da budemo žrtve. No, veliki zli svijet te presretne, pa ti kaže: „Dobro, utekla si. Aj sad malo dođi da te gnječim dok ne prsneš“ – odloži ruž, pa uze da štipka obraze, da porumene – Vidiš, prepelice... Mi smo srećne. Naš vuk nije toliko opak... želi samo da njišemo kukovima. Neće da nas pojede... izgleda da smo imale ljepše meso. Da po njemu drugi bale.

– Kako možeš da živiš ovako?

Grleno se nasmija, sve dok ne osta bez daha:

– O, prepelice slatka... Ovo nije studija karaktera. Ovo je jedna velika saobraćajka. Samo gledam da budem što lakše ozlijeđena. Da što prije napustim mjesto događaja... čim se istraga završi. A svakim danom je taj dan bliži – lupnu na zamandaljeni sefić ispod ogledala – Znaš li šta je svima nama zajedničko? Svim curama koje su bile prije nas, i svim ženama koje će doći kasnije?

– Šta?

– Prekinule smo ciklus prvog prokletstva. Doduše, neke su mu se vratile... neke su sebe prekratile... ali, većina ga je prekinula. Sada biramo svoje. A postoji neka slad što je takvo, drugo prokletstvo samo tvoje... i da si ga sama izabrala.

Osvježivač vazduha prsnu.

– Uh. Narandže – zabaci glavu – Jednog dana... kada sve ovo bude iza mene, i kada budem negdje izborana, prelijepa i zadovoljna šta sam sve postigla, i kada me budu pitali jesu li prvi koraci bili teški, samo ću im reći „nimalo... svuda je na narandže mirisalo“.

– Otkud ti snage?

– Ranije... – pogled joj sjen presvuče –... ranije sam morala da trpim, i budem nečujnija od miša koji po pamuku piša... Od tada mrzim miševe i vatu. To mi daje snagu, prepelice. Moj doživljaj monstruma i čudovišta.

Tek sada se uplakano lice okrenu i pogleda je kao što bi neko gledao majku... ili sestru.

– Srce hoće da mi pukne... svakog dana bih da umrem.

– O, dušo! – skoči od stola i priđe joj hitro – Pa ja za to imam izuzetan trik. Skoro pa lijek.

U rukama je držala dva preparata. Bočice sličnih boja.

– Znaš... druge cure me stalno pitaju zašto ne stavljam ništa na lice... jer samo štipnem obraze, da se jagodice prokrve. Volim takvu crvenu boju, znaš. A onda se opet čude kako ipak trošim toliko šminke – primače joj se toliko blizu da je mogla da osjeti miris ruža sa usana –... Ovo je moja tajna. Uzmi – tutnu joj bočice – I svaki put, prije nastupa... stavi malo pudera i korektora na lijevu stranu... i izađi na scenu, prepelice. Prekrićeš slomljeno srce.

Una stegnu darove i njene prste.

– Vidim da se ne plašiš smrti... ali, malena, ti si od života prestravljena. Ovo je tvoja priča... i ovo je tek jedno od poglavlja.

Poljubi je u kraj oka.

– Poglavlje. Ništa više.

Zvono se oglasi.

– Moram sad da idem! – skoči – Nastupam! Ide moja pjesma!

(Autor je književnik)

---