-Piše: Krsto J. Pejović

Iako je prestala bipolarnost svijeta, natoizirana Evropa, odnosno pojedine zemlje Evorpske unije, uvode sankcije Rusiji, iako, pored Ujedinjenih nacija nema nadnacionalne tvorevine koja bi mogla izricati i sprovoditi sankcije. Rusiji jedino nijesu izrekli i zaveli nove sankcije zbog proizvodnje vakcine radi zaštite od Kovida-19.

I bez neke veće analitičnosti i posebne umnosti da se zaključiti da je, pored natoizacije Evropske unije, nastupila i amerikanizacija Ujedinjenih nacija. Dakle i pri takvom stanju, Engleska je napustila Evropsku uniju, i pored toga što je engleski jezik, kao službeni, ostao zvanično sredstvo za komunikaciju i korespodenciju Evropske unije. Kovid-19 je uistinu demistifikovao i Nato i Evropsku uniju. Pitanje vakcine učinilo je da se vidi i sagleda ukupna (ne)moć Evropske unije. Da nije Rusije i Kine, pitanje je kako bi se ovoj epidemiji stalo nakraj. Naime, svako priznanje za humanost koja nedostaje Evropi priznaje se Rusiji i Kini, zemljama koje dobro čine ne samo za svoj narod već i za građane svijeta. Nezaobilazno je istaći da je Kovid-19 postepeno postao dio naše lične biografije. Takođe, važno je napomenuti da je na kraju druge i početkom treće decenije XXI vijeka virus Kovid-19 potpuno demistifikovao nemoć Zapada, unutar koga se naziru određeni poremećaji, jer pandemija ima ličnu „ja“ dimenziju. Na pitanje kakva je danas uloga bolesnog čovjeka u Evropskoj uniji, odgovor bi bio da je ponekad teško steći i pravo na krevet. Mada sve bolesti nisu iste, svijet je žigosan Kovidom-19 i onaj koji preživi ima iskustvo sa borbom protiv zaraze, a borba, bolje reći muka i patnja jeste priča za roman. Toliko je ovaj virus uzeo danak da s pravom čovjek može reći da starenje za mnoge nije realnost, odnosno da je broj starijih u stalnom padu. Stariji, nažalost, ne predstavljaju više toliko značajnu populaciju. Stiče se utisak da i danas u Evropi, odnosno ostatku svijeta postoje dijelovi društva, odnosno građani prvog, drugog i trećeg reda. Za Kovid-19 ne postoje nikakve granice. Da li je Kovid-19 posve otvorio Pandorinu kutiju Evropske unije? Vjerovatno ne, ali je demistifikovao njenu nemoć. I to je nesporno i nepobitno. No, i pored toga, zemlje Zapadnog Balkana hvataju put ka Evropskoj uniji, iako nisu van Evrope. Oni koji su van Evropske unije imaju osjećaj da su im životne perspektive ugrožene ili, najblaže rečeno, otežane.

Nužno, mora postojati put prema Evropskoj uniji, ali takođe treba da ostane i neka mogućnost da se sačuva ono što nas čini bitijem ovog prostora. Takođe, građani Zapadnog Balkana treba da imaju osjećaj subjektivne stvarnosti evropskog puta. Evropeizacija jeste put bez koga se ne može, ali ne treba zaboraviti da već ima država, članica Evropske unije, koje imaju kritičan stav prema toj tvorevini, i to po različitim osnovama. Otuda, ne bez razloga, pojedini analitičari, traže modus egzistencije buduće Evropske unije, traže reorganizaciju koja bi bila zajednička svemu što postoji. Da li Evorpska unija ima taj minimum neophodne volje da se stvori jedan novi oblik „vladavine“, vrijeme će pokazati.

Nema mjesta nikakvoj sumnji da Crna Gora može ostati izolovana. Naprosto, Crna Gora nije ni po svom mentalitetu približna ili ravna bilo kojoj zemlji Evropske unije, a posebno ne Švajcarskoj, kako to ponekad kažu oni čiji su pogledi ravni utopiji. Ne bez razloga postoji bojazan da neki moćnici novog svjetskog poretka, pa i oni iz Evropske unije, u liku investitora koriste zemlje eks-Jugoslavije kao enklave, da bi što lakše dolazili do profita i do jeftinije radne snage. Dakle, evidentno je da Evropska unija ne jamči jednakost u poštovanju ljudskih prava za sve, posebno kada su u pitanju rad i kapital.

Ako je Evropska unija nužnost i dužnost – a jeste, ne treba biti njome opijen. Iako je horizont Evropske unije određen, ne treba zaboraviti ni njenu određenu poročnost, bez obzira na to da li je „stara dama“ takvom pojavom zasićena. Zemlje tranzicije žele: rad, red, bolji život, socijalnu pravdu i vladavinu prava. I to je sve.

---