-Piše: Milija Pajković

Nekako se čini da se budale kroz istoriju rijetko spominju, pogotovo ne onako kako bi to i trebalo. Međutim, možda to samo tako izgleda, jer je bilo i dosta budala za koje su mnogi mislili da su, u stvari, pametni. A, eto, ne pominju se previše ni pametni – samo onda kad to nekom treba i odgovara. Prilično je zanimljivo da je između pameti i budalaštine, između pametnih i budala, veoma tanka opna i da se ona može ponekada i nehotice probiti, pa zato pametni moraju mnogo da misle i razmišljaju da to ne i učine, jer bi, onda, i oni postali budale.

A da bi se bolje shvatio svijet budala, nije naodmet nešto više znati i o mržnji, koja je povezana sa mnogo čime, pa i sa budalanjem. Naime, u našem narodu postoje razni vidovi mržnje – oni politički obojeni, pa oni zbog porijekla, vjere, pa oni da bi se samo mrzjelo reda radi, a bez ikakvog valjanog razloga, zatim je očigledna i mržnja nekih, recimo, ali, naravno, ne svih, niskih, debelih, ružnih, nosatih, klempavih, siromašnih, neukih i neuspješnih, prema visokim, vitkim, lijepim, prema onima koji imaju običan nos i najobičnije uši, prema bogatima i onima koji imaju, kao i prema učenima i uspješnima, ali je izgleda najjača ona mržnja koju budala osjeća prema pametnom!

Možete biti izuzetno dobri prema budali, možete joj pomoći više puta, možete je, čak, spasiti od nečeg opasnog, možete je savjetovati najdobronamjernije i najmudrije što umijete, ali budala neće znati za to i samo će tesati svoju. Upravo, zbog te veoma izražene osobine, pored mnogih drugih, neki su budale koristili i iskoristili i u ratnim uslovima. A u ratu budale su tek pokazale koliko su, u stvari, budale.

Poslije rata mnoge budale su počele da „mudruju“, jer su pomislile da su postale pametne, a ima li išta omrčenije i nagrdnije od toga, nego kad upravo budale počnu da pametuju, kao što i ništa nije bilo budalastije od onih koji su ih slušali i koji su im pljeskali.

Tako je i sada – kad se neka budala dočepa položaja, nekog značajnog posla, onda joj se, čak, i poneki pametni ulaguju da bi nešto iskamčili za sebe i svoju porodicu i tako postaju veće budale od te budale.

Naravno, nijesu sve budale iste i, ne daj Bože, da je tako – postoje njihove razne vrste i podvrste.

Tako, na primjer, postoje budalice! Budalice nijesu prave budale, nego se više prave da su budalasti; one su, u stvari, u nekom začetku budalisanja i kad završe što su htjele, kad sjednu na neko mjesto koje su željele i na koje su nameračile, onda postaju i pomalo pametne. To je i jedan od rijetkih slučajeva, da se neko iz budalastog stanja povrati u neku vrstu pameti, ma kakva ona bila. Doduše, budalice ne misle svojom glavom, nego tuđom, i ako su, recimo, u politici, one rade samo ono što im se naredi. Recimo, kaže im se, glasaćemo tako i tako i to svi do jednoga, a budalica, iako zna da to nije pametno, ispravno, a niti moralno, glasa kako mu je naređeno, baš kao prava budala. Takve budalice postoje i ovamo i onamo, i tamo i amo, i kod naših, vaših i njihovih i nema tu šta da se priča i pripovijeda.

Posebna vrsta budala je „šer-budala“! Veća te muka ne bi mogla spopasti, sem one koja se tiče zdravlja, daleko bila, a da se, kojim slučajem, nađeš u njenom društvu, jer ne bi znao šta bi te sve moglo snaći od njenog šera. Šer-budala, onda, kad je zaštićena, bilo gdje da se nalazi i bilo s kim, može svašta reći pametnom, a da su pametnom ruke svezane, jer zašto bi se, a i zbog čega, perčinao sa šer-budalom. Oni koji ne mogu ništa, niti fizički, niti u drugom smislu, nekom jakom i moćnom, nagovore šer-budalu, da ga ovaj, sakriven iza nekog ćoška ili sa pristojne udaljenosti, proziva. Šer-budale znaju često da iskoriste i onu poznatu krilaticu, koju je neko proturio – „nema veće budale od školovane budale“, da bi tako dokazale i pokazale kako su pametnije od nekog koji je učio, studirao i sve to uspješno okončao, što ne znači da i među takvim nema budala, jer budalu treba majka da rodi, a pojačana kupovina raznih diploma, pa, čak, i magistarskih i doktorskih titula, i to po nekim varošicama i selima, još više je omogućila njihov napredak i razvoj.

Zanimljiva budala jeste svakako „manitov“. Od manitova možeš očekivati sve i svašta i to na svim mjestima, pa je i ponajbolje biti dalje od njega, daleko mu kuća! Svaka rasprava sa manitovima, koji, inače, misle da sve znaju i da su pametniji od svakog, pa i od onog najpametnijeg, vodi u gubitak vremena – manitov ostaje pri svome, drži „banak“ i na svaki pokušaj priče odgovara svojom, a kakva bi ona bila, do samo budalasta, odnosno, manita!

Budalije su podvrsta budala, djeluju kao pametne, čak, i lukave, ali poslije se ustanovi da su, ipak, budale. Postoje i među učenima i među nedoučenima. Vole da navode tuđe misli, najviše poznatih književnika i naučnika, pa, čak, iako ih ovi nikad nijesu ni izgovorili, vole da koriste i poslovice, najviše strane, kao i misli tuđih mudraca, koje ni ti sami nijesu mogli da razumiju, tako prikrivajući sopstveno neznanje i neukost.

Blese su poseban soj budala i često su zabavni u društvu. Krevelje se, oponašaju, podvriskuju, naprosto, blesave. Poneko ih, iz milošte, naziva – blesani! Ali i kad blesa zasjedne gdje je naumila, teško ti ga, onda, i pametnima i budalama!

Budaletina je vrhunac budale! Teško onome kome se najmi budaletina. Što budala naumi, to budaletina i ostvari.

Daleko bilo od toga da je ovo slovo upereno isključivo protiv budala ili da je nekakvo ruganje njima ili bilo kome drugome, to ni u primisli, taman posla, pa bilo bi, u stvari, upereno i protiv nas samih, jer smo svi mi, ponekad, neko većim, neko manjim dijelom, makar budalice. Uostalom, svi nosimo u sebi ta budalasta zrnca i treba da se mnogo trudimo da ona ne isklijaju, da, ipak, ostanemo pri pameti i u pameti.

Zbog svega toga, oni koji su pametni neće prići otpozadi atu koji se rita, volu binjadžiji odsprijeda, zmiju otrovnicu neće dirati, ni s glave, ni s repa, nego je jednostavno zaobići i ostaviti na miru, a, isto tako, kloniće se budala, jer im je sasvim jasno da se budali ne smije prići ni sa jedne strane.

A da bi se smanjio broj budala, uz sve uvažavanje njihovog lika i djela, da bi se preobratile u polupametne i pametne, ali i da bi ostali samo na onim izvornim i pravim budalama, koje ne smetaju, a kojih će vazda i biti, potrebno je mnogo toga pametnog uraditi. A da bi se uradilo nešto pametno, potrebni su i oni pametni, a da bi bilo pametnih krajnje je vrijeme da se počne i njima poklanjati pažnja, barem upola kao što se poklanjalo i poklanja budalama, budalicama, šer-budalama, manitovima, budalijama, blesama-blesanima i budaletinama.

---