- Piše: Filip Lubarda

Danilović je nedavno rekao nešto na šta sam prvo pomislio kad je donesen ovaj sporni zakon, a to je: sledeći zakon će se odnositi na naše porodice, i za očekivati je da donesu neki uz pomoć kog mogu da nam uzimaju djecu i proglašavaju ih državnom svojinom.

U Milovom „imaginarijumu” to bi izgledalo tako što bi Nikola Rakočević sa dvojicom službenika „Ministarstva za podmladak i izgradnju identiteta” pokucali na moja vrata.

Ja: „Dobar dan.”

Mali Sitov: „Dobar dan. Kuća Lubardi, je li?”

Ja: „Jes, aj naprijed, ne izuvajte se.”

Mali Sitov: „ ’Oćemo, ali samo minut... Nećemo vas zadržavat. Imamo neki proglas od Vladara svecrnogorskog.”

Ja: „Kazuj, pošteni Rakočeviću, slušam te. Ženo, sipaj rakiju ljudima.”

Mali Sitov: „A nemojte, na dužnosti smo, drugi put, obećavamo, doćemo na malo duže. Nego, da ti kažem. Čuo si za ovaj novi zakon. Vladika ’oće da osigura budućnost Crne nam Gore pa smo otvorili internat za mlađe maloljetnike koji bi bili državni štićenici.

Ja: „Dobro, a đe je to?”

Mali Sitov: „Odma’ tu pored UDG-a. Zove se Dom za zbrinutu djecu pri ministarstvu za podmladak i razvoj novocrnogorskog identiteta.”

Ja: „Dobro, i što vam ja mogu pomoć’?”

Mali Sitov: „Viđi, Filipe, mi znamo da imaš četvoro đece, dvije šćeri, i dva sina... A Lubarde ste. Iz srca stare Crne Gore. 500 godina ste skoro tu. Mi smo profilisali za buduće generacije da iz takvih familija tražimo neko plemstvo, a nije red da se takvo jedno dijete podiže u stanu od 60 kvadrata, a vas šestoro, pa još podstanari.”

Ja: „Pa dobro, je li mi to nudite neku kuću ili posao?”

Mali Sitov: „A ne to. Mi bismo ti uzeli jednog sina da ti malo olakšamo, a i on da pored pravih ljudi uči i da se podiže u uzvišenog novocrnogorca.”

Ja: „Čekaj, pa je l’ to mora po tom zakonu?”

Mali Sitov: „Ne mora. Možeš da ideš na Ustavni sud, ali si nam previše interesantan da bi te ispustili. I šta.... koliko je taj mlađi kod tebe?”

Ja: „On je napunio četiri godine.”

Mali Sitov: „On četiri kod tebe, a Lubarde 400–500 godina pripadaju Crnoj Gori. Male su ti šanse na sud.”

Ja: „Pa kad ste to mislili?”

Mali Sitov: „Odma’. Imamo i nalog. U domu su mu već sobu sredili.”

Ja: „Ma neću, idem na sud!”

Mali Sitov: „Ma što ti je, čovječe, naši smo. To je ponos za porodicu – buduća elita. Evo viđi mene. I mene je tata Sito da’ Milu na obraz, pa što mi fali. Još malo pa ministar.”

Ja: „Valjda su prvo trebali napravit’ od tebe čo’eka sa kičmom, pa onda da ministruješ!”

Mali Sitov: „Aoooo... Što pričaš to? Poštenje, ponos, dostojanstvo... Lubarda moj, to je relikt prošlosti. Ti si još u srednjem vijeku. Zbog tih stavova ti ga i uzimamo i vodimo u dom, da ne daj bože ne napraviš Srbina od njega, pa da vas sve ’apsimo. Vi Lubarde ste nesigurni.”

Ja: „Sine, što će ti ta torba na leđa?”

Mlađi sin: „Kažu da molam da idem tata u dom. Ja sam spleman.”

Ja: „Za šta?”

Sin: „Za dom.”

Ja: „Za dom?!”

Sin: „Spleman!”

Mali Sitov: „Za dom!”

Sin: „Spleman!”

Ja (u nevjerici): „Za dom?!”

Službenici i sin (svi uglas): Spremni!

(Izlaze iz stana ponavljajući parolu).

---