- PIŠE: Milutin Mićović

„Kažem olovci koju držim u ruci: Ako ne možeš skinuti moje breme s leđa, ne piši više. Neka se rastopi tvoje srce u ništa. Ako ne mogu kroz tvoje srce doći riječi koje će mi kazati gdje sam i ko sam, bježi iz moje ruke, padni slijepa pod moje noge. Nijesi više Božiji instrument. Kažem danu: ne gledaj me, dane, ako u meni ne možeš da probudiš dan. Ovako izgleda moja molitva u Crnoj nam Gori, gdje se najteže i najpotrebnije moliti“. Slušam prijatelja, čije me riječe sada pogađaju, ne znam još zašto. Valjda što imamo slična osjećanja. U Crnoj Gori mnogi imaju slična osjećanja - kao da su u nekoj prokletoj avliji, bez zidova. Zidovi su u Crnoj Gori nevidljivi, a moćni. Mnogi sa mnogima ne govore, vjerovatno se ponekad došaptavaju kroz zidove. Jer jedna krv u njima teče.

„Primijetio sam jedno čudo, nastavlja dalje moj prijatelj.Ima dana kad promijenim deset olovaka. Ne promijenim, nego potrošim. Kad je uzmem i počnem da pišem, tako brzo se topi njeno srce, da pomislim da je neko maštenije, ali, s druge strane, tako osjećam da se i moje srce izliva kroz nju, i realno me oslobađa svih muka. Ti časovi su više nebeski nego zemaljski. Nebeski časovi, koji protiču na zemlji. Kad je tako, i realnost se mijenja, i srce olovke se naglo topi, misli protiču kroz organizam kao živa voda, koja se tekući odmara od nekih starih zastoja; srce, kao da je u novom životu, u velikoj lakoći postojanja. Prosto ne znaš za sebe, koliko znaš, koliko živiš tu tajnu“.

Na momenat prekinem mog prijatelja, kažem mu: govori o nečem lakšem. Ubićeš me, ako produžiš tako. Ubićeš i one koji se zakače za ovaj tekst. Ili će oni koji se zakratko zakače za ovaj tekst, brzo otkačiti. Pa da se prospe tolika muka. Pa da Crna Gora bude još crnja.

-Nemoj ti o tome da misliš, kaže mi prijatelj. Ne zna se kad kome kakva riječ treba. Nekad su teške riječi – lake, a lake – teške. To je bar tako u Crnoj nam Gori. Drugdje možda i nije tako. Crna Gora je mala, a opet u njoj sav svijet stane. Nebo i pakao u njoj se bore, kako je pisao Dante. Crna Gora je za literaturu, fantaziju, najteže misli - dušu dala. Ona je sva od brda i nizina, vrhova i provalija. Iz nje muka nikad nije izlazila. Rasprtila se nasred nje, preziru je samo oni koji ne pripadaju Crnoj Gori. -Je li zato olovka, pitam, ne može dugo da izdrži kad krene o njoj da misli i piše? - Da, kaže mi! Niko to ne zna ko se nije jakao s njenim podzemnim rijekama, s njenim brdima, s njenim bespućima, i neprohodima. Ko piše, i umače pero u njenu muku, mora da ima srce koje može držati špirit“.

Kažem prijatelju: slušajući te, teže je živjeti u Crnoj Gori, nego u Kafkinom „Procesu”. Da li je Crna Gora doista Kafkin „Proces”, ili Kafkin „Zamak”, u koji niko ne može da uđe? Šta će nam ovakav život u CG, ako u njoj, od ovakvih misli više ljudi umre nego živi, mnogo više ih se razbole nego ozdravi, mnogo više ih se odseli, nego doseli. I na kraju, baš zbog takvog stanja, mnogo je više onih koji pušte mozak na otavu, nego onih koji ponešto misle. - Nemoj mi sociologiju i stastistiku, kaže mi prijatelj. To su samo posledice. Ja tražim prve uzroke, kao da sam živio sa starim Grcima. Možda zato i imam ovoliko muka u Crnoj Gori. Koje ne mogu da žive, ako se ne spoje sa prvim uzrocima. Koji su se rasplamsali i u Njegošu. I oslobodili ga svih muka. Govorio je da sretan ide na nebo. Da poje s angelima u horovima. Ne znam koji je bio bliže istini – Njegoš ili Kafka? U jednom su se gomilale muke do smrti, u drugom su se pretvarale u pogonsko gorivo da leti u nebesa. A sad, svuda vidimo umorne ljude u Kafkinim procesima, a ne vidimo nigdje Njegoševe plamene junake, koji poezijom odlaze u nebo.

(Autor je književnik)

---