<br />
U Beogradu još traju pregovori opozicionih stranaka i vlasti. Tema su izborni uslovi. Vučićev režim je prihvatio diskretne sugestije iz SAD i EU da stupi u ovakve, prilično neformalne, razgovore, uprkos činjenici da je prema svim anketama režimska koalicija gotovo dvostruko popularnija od cjelokupne opozicije. SAD i EU su tokom proteklih godina mnogo hvalile Vučićeve vlade, činile su to više i snažnije nego ikada ranije. Ipak, relevantne međunarodne ustanove godinama ukazuju da je Srbija u sve većoj mjeri neslobodna zemlja. Da njene demokratske ustanove propadaju pod pritiskom izvršne vlasti. Da su mediji neslobodni u većoj mjeri i na perfidniji način nego u vrijeme rata, sankcija, krize, Miloševića. Istovremeno, najveće opozicione stranke – uprkos slabosti, pritiscima, neraspoloženju svih velikih sila i nekoliko slabih rezultata u protekloj deceniji – najavljuju bojkot izbora. U čitavoj toj čudnoj situaciji, sa svih strana čujemo zahtjeve i osjećamo političku radnju kako bi ove stranke ipak izašle na izbore.

Paradoksalno. Svemoćna vlast, s uticajem kakav nismo vidjeli od Brozovog i dugotrajnom popularnošću kakvu je imao samo Pašić, podložna je kako pritisku stranaca tako i ucjeni istinske opozicije. Prijatelji režima iz Vašingtona i Brisela žele da sačuvaju svoje štićenike i, što je još važnije, potreban im je apsolutni legitimitet njihove vlade. Opozicija, makar onaj njen iskreni i istinski dio, spremna je da bojkotuje izbore i liši se prihoda i darova koje donosi parlamentarni status.

Vučićev režim ima malo postignuća. Osim što je čvrsto stegao vlast, njegovi dometi su prosječni ili loši. Ipak, ako je nešto temeljno i uspješno radio, on je stvarao autoritarni aparat kojim je zloupotrebom vlasti učinio sve da propadnu demokratske ustanove i bude suzbijena opozicija. Uz pomoć države, preuzetih medija i ogromnog novca, uspio je da uništi opoziciju. Ona je 2017. došla u takvo stanje da su do tada odsutni i skrajnuti političari (Vuk Jeremić, Dragan Đilas i Saša Janković/Sregej Trifunović) morali da je stvaraju iznova, u uslovima lošijim nego ikada posle 1990. godine. Otkako je uspostavljen sadašnji režim traje demontaža demokratskih stranaka. Iako već sedam godina ne može da prestane da govori o „bivšoj vladi“ i „žutim lopovima“, Vučić je oko sebe okupio jato njihovih otpadnika raznih vrsta.

Uprkos tome, danas istinska opozicija namjerava da bojkotuje izbore za koje ne postoji ni najmanji izgled da će biti fer i pošteni. Vladajuće stranke zloupotrebile su državne fondove i najbogatije su partije u istočnoj Evropi. Opoziciji je praktično nemoguće da pronađe finansijere – svi koji bi to htjeli postanu žrtve državnog progona i poslovi im budu jako ugroženi. Mediji su zatvoreni, privatni mediji u vlasništvu režimskih poslušnika ili članova kartela i ostrvljeni su na opoziciju koju predstavljaju kao „kriminalnu“ i „izdajničku“. Po prvi put posle Miloševića imamo sateliteske režimske stranke među kojima prednjače LDP Čedomira Jovanovića i LSD Nenada Čanka. Jovanović se ponašao kao ucijenjen čovjek. Izgleda kao da je pod prijetnjom da svakog časa bude otpremljen u zatvor. Izmišlja razne razloge zašto bi opozicija trebalo da izađe na izbore, govori neistine o prošlosti, tvrdeći da je 1997. vodio bojkot zato što se tako borio protiv rata, predlaže nekakvu lažnu prelaznu vladu sličnu onoj koja je oduzela demokratiju Makedoniji, ili pak onima koje su potvrdile autokratiju u Albaniji i Crnoj Gori.

Ostaje pitanje čemu toliki trud oko opozicije koju još samo treba staviti van zakona, pa da bude iscrpljen sav arsenal koji je protiv nje već primijenjen. U nedemokratskim državama, kakva je danas nažalost i Srbija, izbori su formalnost. Opredjeljenje građana za stranke je čak manje važno. Sva istraživanja pokazuju da je većina građana nezadovoljna Vladom. Bojkot bi mogao, naravno ukoliko opozicija bude valjano vođena, da dovede do mobilizacije većinske Srbije protiv jednog bezidejnog, neuspješnog i korumpiranog režima. Prve žrtve bojkota nesumnjivo biće opozicione stranke koje izađu na izbore. Tako je to bilo 1992. i 1997. godine – one u prvo vrijeme neće biti opozicione, a potom ni stranke. Ako Vučić izvrši ono što je obećao Vašingtonu i Berlinu, i ako ovog puta ne odloži praktično bezuslovno priznanje nezavisnosti Kosova, opozicija će mu biti saučesnik ako pristane da sjedi u Skupštini koja ne radi svoj posao. Legitimitet pogodbe za koju nas već godinama kuva zaumnim pričama kakva je „nezavisno Kosovo nećemo priznati nikada, odnosno ako ne dobijemo nešto“, biće poništen ako neko bude bojkotovao izbore. On to zna i Amerikancima je dobro poznato.

(Autor je istoričar i predsjednik Naprednog kluba)

---

”