- Piše: Vladislav Dajković

Posmatrajući i analizirajući šta se dešava na crnogorskoj političkoj sceni poslednjih dana, slušajući opozicione kolege kako jedni druge - po ko zna koji put - proglašavaju za izdajnike, osluškujući razočarane građane koji u bradu nevoljno mrmljaju „svi su isti”, povlačeći se u rezervate apstinencije, pitao sam se šta je to tako prokleto u crnogorskoj opoziciji, pa nam ne da - da s anđelima krenemo u rušenje onoga koji se i sam pita kako to da već odavno nije srušen.

I dok sam u glavi preturao ideju da o tome napišem skroman tekst - što odavno zahvaljujući svojoj lijenosti nisam učinio - moj kolega, prijatelj i lider Prave Crne Gore Marko Milačić mi posudi da pročitam knjigu dr Božidara Bojovića „Godine sabornosti i raskola”, koja je opisala njegov politički put, ali još više, rekao bih, vaskrsnuće i ponovnu smrt Narodne stranke, nekada najjače u opoziciji, a sasvim sigurno tada najomiljenije na cjelokupnom političkom nebu Crne Gore.

Priznajem da sam nešto preko 400 stranica „Sabornosti i raskola” „zgutao” za jedno poduže popodne i, pravo govoreći, obogatio svoje znanje o političkom istorijatu Crne Gore. Zapravo, shvatio sam koliko sam malo (ili čak ništa sem nekoliko opštih mjesta) znao o svim tim procesima devedesetih: previranjima, bratskim izdajama, konvertitstvu i, najvažnije, koliko je za smjenu režima DPS-a u najvećoj mjeri odgovorna upravo - opozicija.

Govoreći o samoj Narodnoj stranci, sasvim sam siguran da se onakva energija nije raspala zbog Novaka Kilibarde, koliko zbog sujeta, bolesnih ambicija pojedinaca, koketiranja sa DPS-om, pa onda i negdje koketiranja sa Liberalnim savezom. S tim u vezi, zbog čega je važna knjiga Božidara Bojovića, osim poimanja tadašnjih političkih procesa, poimanja metamorfoze pojedinih današnjih aktera političke scene, ali i poimanja (mučnog) procesa stvaranja jedne partije?

Važna je zbog toga što se i kroz nju može opipati ona izreka „Ko ne poznaje svoju istoriju, osuđen je da je ponavlja.” I zaista, gotovo i da nema razlike između političke situacije devedesetih i dvijehiljaditih - i ove danas. I tada se teško živjelo, i tada je bila ugrožena Crkva, i tada je na udaru bila demokratija, naša kultura, jezik, tradicija, ali i važnije: i tada je opozicija, kao i danas, bili nesložna, ratnički nastrojena među sobom.

Da naše godine raskola i dalje traju, to znamo. Kad će početi godine sabornosti to, ipak, ne znamo. Znam da maltene od pelena pa do danas kad sam, kažu, stasao za ženidbu, gledam skoro pa iste ljude u vlasti. Doduše, u boljim odijelima i automobilima u odnosu na ranije. No, vrijeme je da krenem u poentu: šta karakteriše crnogorsku opoziciju od izbora 2016. naovamo? Karakteriše je uglavnom neprincipijelnost, nejedinstvo, neiskrenost, nerijetko i međusobne pljuvačine, uz omiljenu sportsku discipilnu - proglašavanje izdajnika na 100 metara prsno. Otuda smo imali grlate povike „Ko uđe u Sinđin parlament, taj je izdajnik!” - baš taj dio opozicije ušao je u parlament. Onda još zagriženije povike iz drugog dijela opozicije: „Nikad nećemo pregovarati sa DPS-om!” - op, uz malo „zavrnutih ušiju” od strane Zapada - trk sa DPS-om u pregovore bez, kako rekoše, razgovora.

S treće strane viknuše: „Bojkot izbora je jedino što nam preostaje” - rekoše naručujući propagandni materijal. Četvrti, kojima je prošla Vlada izbornog povjerenja umalo došla političke glave i koja je dovela do najneregularnijih izbora ikad (održanih i priznatih u atmosferi lažnog terorističko-državnog udara tiho zbore: „Hoćemo opet!” Peti, među kojima smo i mi, traže nastavak protesta, vodeći se logikom „Ulica donijela - ulica ponijela”.

Ne isključujem mogućnost da su svi ovi predlozi i politički potezi dobri i svrsishodni. Dajem za pravo starijim i iskusnijim kolegama da bolje znaju kako se vodi politika. Dajem pravo i ovim mlađim, među kojima sam i ja, da se ljute zbog neučinkovitosti starijih kolega. Ipak, ono čemu ne treba davati za pravo jeste - nejedinstvo. Svaki od ovih stavova, bilo da se radi o zahtjevu za tehničkom vladom, za protestima, za bojkotom, za pregovaranjem - može da uspije samo i isključivo ukoliko je opozicija jedinstvena u njima i iskrena između sebe.

Najzad, volio bih, ma čini mi se da bih se i kao dijete radovao, da dođe dan kad će Andrija pozvati na kafu Aleksu, Aleksa Marka, Marko Dritana, Dritan Milana, Milan Jokovića, Joković Nebojšu - i kad će svi zajedno sjesti i reći: „Ljudi, ajde da se ne zezamo više. Dosta je, ajmo zajedno po slobodu!”. Siguran sam da bi to bila najskuplja kafa u istoriji - kafa slobode.

P.S. Doktoru Božidaru Bojoviću kao jednom od rijetkih političara koji je pokazao da se u politiku može ući časno, a još časnije izaći iz nje, izražavam posebnu zahvalnost na svemu što je uradio za naš narod u tom teškom i dramatičnom vremenu, uz želju da godine raskola konačno ostanu iza nas, a godine sabornosti kojih smo odveć gladni - da zagospodare opozicionom političkom scenom.

---