- Piše: Milutin Mićović

Moramo se pobiti, ako hoćemo živjeti, i gledati svojim očima. Bićemo se, ili živi biti nećemo. Napunili smo se bića, jer su nas domaći agarjani napunili muka. Muke su naše došle do neba. Ne može se ovo razminuti bez Kosova, bez Lovćena, bez krsta, bez vaskrsa. Kosovo prije, Kosovo poslije. Kosovo ispred nas, Kosovo iza nas. Crnu Goru nikad niko nije mogao zamisliti bez Kosova. Ni ona samu sebe bez njega. Kad njega nema, ko da ni nje nema. Sama, odvojena od svoje suštine. Zato je uvijek žudjela za njim. Bez njega joj nije bilo života. Zato se Kosovo bilo udomilo u Crnoj Gori kao u svojoj kući. Svako se grijao na svom ognjištu tom vatrom, i tim progledanjem. Tom vatrom svako je doznavao da je naslednik nekoga viteza. Čije je ime zapisano na nebu.

Došlo je vrijeme da se pobijemo. Sad ili ikad. Ko je željan bića i života, pravo je vrijeme. Zgusnulo se. Zgusnuo se nesporazum u Crnoj nam Gori- da je proguta, ili da je rodi. Često puta se Crna Gora iz velikijeh muka rađala. To je upisano u duši svakog Crnogorca, koga je Kosovo grijalo i podsticalo na podvig. Kad je dolazilo – stani- pani, biti ili ne biti. Nema višega izazova za pravog Crnogorca, tj. pravoga Srbina. Pravi Crnogorac je uspravni Srbin crnogorski. Tako, drugo nikako. Tako mu je govorila pjesna koja je upisana u njega, vjera koju je kroz oganj provjeravao.

Ne pričam vam ništa što nije. I što opet neće biti. Jer se tada, kako na Grahovcu, tako na Vučjemu dolu, bilo za biće crnogorskih Srba, i srpskih Crnogoraca. Taj pečat ne mogu izbrisati današnje demokrate. Bili oni evropski ili američki. Ili ovi naši koji su njihov proizvod. Kao Haradinaj iz Prišine. Koga su zavoljeli naši državnici, kao da je došlo da ih on vodi u Evropu i pokazuje put ljudske odvažnosti i poštenja, čojstva i junaštva. E nesretni Crnogorci našto spadoste, kaže mi jedan, misleći nešto što ne može da kaže od straha.

Kad su ovdje čuli da Milo Đukaović hoće da uređuje crkvu pravoslavnu, mnogi su, kaže mi ovaj s kojim o ovom pričam, počeli s lampom da pretražuju podrume, da se nijesu uvukli kakvi demoni u kuće. Jer, čuli su, kad se puste duhovi iz boce, oni onda prvo zauzimaju podrume, pa prizemlje, pa prvi sprat, pa drugi, dok se ne popnu na glavu. A kad se popnu na glavu, nema glave koja bi se mogla osloboditi od njih.

Neko ne može da podnese nikakvu složenost, tj, ne može da misli. Po takvima, Crnogorci ne mogu biti Srbi, nego ako udare u tri lika. Zato je sigurnije da idu onako bez tog znaka i znamenja. Da slušaju crnogorskog predsjednika kao terapeuta. Eto, kaže mi moj sagovornik, u ljude mogu da uđu demoni, i da im potpuno poaraju pamet, a da ovi za to i ne znaju. Nijesu imali odbrambenu misao, onda su im tako kradom, neprimjetno (za njih) đavolisali mozak, da više nijesu nizašta, taman kao isprobijan lonac.

Pobićemo se, a da šta ćemo. Bićemo se, ili nas neće biti. Napunili smo se bića, jer su nas domaći vladari napunili muka. Malo im da vladaju našom državom, hoće i dušama. A napunili se praznine, puneći se samo državnom silom, zadajući nam velikodržavne muke. A državna sila pred našim bićem je utvara. To su dočekali mnogi vlastodržci da vide na svom utvarnom kraju. Zato je bolje da se pobijemo dok imamo za to vremena, dok imamo zašto.

(Autor je književnik)

---