-Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić

Ne­ka me mr­ze, sa­mo ne­ka me se pla­še, go­vo­rio je Gaj Ju­li­je Ce­zar Ger­ma­nik. Ne­ka me mr­ze, sa­mo ne­ka me se pla­še, ni­je po­no­vio Gaj Mi­lo Ce­zar Đu­ka­no­vić. Ne­ka me vo­le i ne­ka me se pla­še, ni­je za­bun­cao Gaj Alek­san­dar Ce­zar Vu­čić...
Gaj Ju­li­je Ce­zar Ger­ma­nik bio je opa­san da­sa. Za­pra­vo, bio je vi­še lud ne­go opa­san. Ili: lud i opa­san u isti mah. Mno­gi an­tič­ki isto­ri­ča­ri opi­su­ju ga kao Ka­li­gu­lu Lu­dog. Da­kle, bio je iz­gle­da di­bi­dus i vo­lio je, sva je pri­li­ka, da no­si cr­ve­ne či­zmi­ce. Otu­da i pro­sla­vlje­no ime: Lu­da Či­zmi­ca.
Mi­la ni­je­sam ni­ka­da vi­dio u či­zmi­ca­ma, ma­kar na jav­nom mje­stu. Pri­vat­no se ne po­zna­je­mo. Alek­san­dra Ma­log, ko­ji že­li da po­sta­ne ve­e­e­e­li­ki, ni­ka­da ni­je­sam vi­dio u či­zmi­ca­ma, na­rav­no, na jav­nom mje­stu. Pri­vat­no se ne po­zna­je­mo. Da­kle, sva­ka slič­nost sa lu­dim Ka­li­gu­lom je is­klju­če­na. U mo­di su ita­li­jan­ske ci­pe­li­ce, ma­da Alek­san­dar Ma­li ko­ji mah­ni­to že­li da po­ra­ste i da ko­nač­no nad­ra­ste naj­ve­ćeg če­sto mi­si­o­na­ri po br­do­vi­tim i blat­nja­vim te­re­ni­ma sve­te serb­ske ze­mlje. Mi­lo, uglav­nom, ni­je te­re­nac. Uglav­nom ga no­se u fo­te­lji i uglav­nom fo­te­lja­ši u okvi­ri­ma svo­je fo­te­lja­ške im­pe­ri­ji­ce...
Lu­di Ka­li­gu­la je, iako je bio lu­dak, bio car. Da­kle, za im­pe­ra­tor­sku funk­ci­ju pre­po­ru­či­li su ga ne­ki skri­ve­ni kva­li­te­ti. Ne tre­ba, vi­di­mo na pri­mje­ru mu­drih Ri­mlja­na, tek ola­ko su­di­ti o čo­vje­ku, oso­bi­to ako je na ne­ka­kvoj ni­čim za­slu­že­noj funk­ci­ji. To što je ne­ko lu­dak ne mo­ra da zna­či da ni­je mu­dar po­li­ti­čar, na­rav­no, u ge­o­stra­te­škom smi­slu. Lu­di im­pe­ra­to­ri, isto­ri­ja nas uči i hva­la joj do ne­ba, bi­li su is­tak­nu­ti vi­zi­o­na­ri. Uglav­nom su uni­šta­va­li sop­stve­ni na­rod u po­ku­ša­ju da uni­šte sve oko se­be i ta­ko ugo­de se­bi. Lu­di Ka­li­gu­la je u to­me bio kao i osta­li pa­met­ni im­pe­ra­to­ri. Da­kle, čo­vjek sa vi­zi­jom. Lju­di­na sa vi­zi­jom, pre­ve­de­no na pri­mje­re­ni­ji mon­te­ne­grin­ski di­ja­le­kat...
Mi­lo, ko­li­ko zna­mo, a pri­vat­no ga ne zna­mo, ni­je čo­vjek sa vi­zi­jom. On, ni u svom im­pe­ra­tor­skom za­no­su, ni­ka­da ni­je vi­zi­o­na­rio, sem po­ne­kad u da­le­kom pred­re­fe­ren­dum­skom pe­ri­o­du i ma­lo pri­je i po­sli­je to­ga. Me­đu­tim, nje­go­vo vi­zi­o­na­re­nje ni­je im­pe­ra­tor­sko vi­zi­o­na­re­nje. Sva­ka slič­nost sa Ka­li­gu­lom je, na­rav­no, is­klju­če­na...
Alek­san­dar Ma­li ko­ji je opa­sno po­ras­tao, ta­ko­đe ni­je vi­zi­o­nar. Ono što u nje­go­vom po­li­tič­kom i psi­ho­lo­ško-fi­lo­sof­skom dje­lo­va­nju li­či na vi­zi­ju, za­pra­vo i ni­je vi­zi­ja. Vi­še je ne­što što ima ve­ze sa na­glom i su­ma­nu­tom po­li­tič­kom stra­te­gi­jom. Oso­bi­to kad je ri­ječ o ta­ko dra­gim na­ci­o­nal­nim te­ma­ma i oče­ki­va­no neo­če­ki­va­nim obr­ti­ma pra­vo­slav­no-pro­te­stant­ske soc­re­a­li­stič­ke avan­gar­di­stič­ke i zen­bu­di­stič­ke hi­ste­rič­ne po­li­tič­ke tak­ti­ke. Elem, i kod ovog ju­no­še sva­ka slič­nost sa Ka­li­gu­lom je una­pri­jed is­klju­če­na...
Ka­li­gu­la je, ka­žu po­če­sto la­žlji­vi hi­sto­ri­ci, vo­lio za­ba­ve i ba­ha­na­li­je. I da je ta­ko, ni­je je­di­ni ko­ji je vo­lio. Za­pra­vo da ni­je vo­lio, vje­ro­vat­no bi bio je­di­ni ko­ji ni­je vo­lio. Ko­ji to im­pe­ra­tor ne vo­li is­pi­ja­nje po­da­nič­kog stra­ha i pro­li­va­nje mla­ka­šne po­da­nič­ke krv­ce? Bez tog i ta­kvog po­gon­skog go­ri­va ne bi bi­lo ni hi­sto­rij­skih za­ma­ha, ni epo­hal­nih uz­le­ta. Lu­di Ka­li­gu­la je jed­no­stav­no vo­lio sve što vo­le mla­di. A sem to­ga, što je bio mlad, bio je i car. A sem to­ga što je bio car, bio je i lud. Pa ka­ko on­da da ne vo­li ono što i obič­ni pa­me­ta­ri kri­o­mi­ce vo­le­du...
Ko­li­ko zna­mo, a ne zna­mo pri­vat­no, ni­ti smo se ti­me ika­da ba­vi­li, Mi­lo ne vo­li. Mi­slim ne vo­li ono što mno­gi mi­sle da vo­li. On i kad vo­li, vo­li ka­ko tre­ba da se vo­li. Go­spod­stve­no, po­taj­no i ne­šte­di­mi­ce. Ni u naj­ra­zu­zda­ni­jem iz­da­nju, ka­žu oni ko­ji ga po­zna­ju, Mi­lo ni­je raz­u­zdan. Vi­še je skon­cen­tri­san na do­bru za­ba­vu, bez pre­tje­ra­nih eks­pre­si­ja. Da­kle ni­ka­kve slič­no­sti sa Ka­li­gu­lom. Ni­đe ve­ze, ka­ko bi to re­kli ne­ki du­ho­vi­ti aka­de­mi­ci...
Alek­san­dar Ma­li, ko­ji će kad-tad po­sta­ti ve­e­e­e­li­ki uko­li­ko nas do­dat­no iz­mu­či, ne vo­li ni­šta što li­či na bi­lo ka­kvu za­ba­vu. Ma­kar to­li­ko zna­mo i ma­kar nam je to­li­ko do­zvo­lje­no da iz­ja­vi­mo. Sva­ka za­ba­va nje­mu je stra­na osim po­i­gra­va­nja i ba­ha­na­li­ja sa sop­stve­nim na­ro­dom. Me­đu­tim, i u tim i ta­kvim eks­pe­ri­men­ti­ma po­me­nu­ti Alek­san­dar ni­ka­da ne gu­bi pri­seb­nost. Osim ka­da je, s pu­nim pra­vom, van se­be. A van se­be je s pu­nim pra­vom. I ka­kve to ima ve­ze s Ka­li­gu­lom? Od­go­vor je su­vi­šan, ka­ko bi se to re­klo ka­da ne­ma od­go­vo­ra...
Ka­li­gu­la je, ka­žu sum­nji­vi hi­sto­rij­ski iz­vo­ri, svog ko­nja po ime­nu Ka­sač u tre­nu­ci­ma pro­svje­tlje­nja pro­gla­sio za se­na­to­ra i kon­zu­la. I imao je pu­no car­sko pra­vo jer je, vje­ro­vat­no, u tre­nu­ci­ma mu­dro­sti, za­klju­čio da je nje­gov konj naj­bo­lje ka­drov­sko rje­še­nje u nje­go­voj dr­ža­vi. Što bi se re­klo: eto mu ga ta­mo...
Ni Mi­lo, ni Alek­san­dar ne­ma­ju tu vr­stu am­bi­ci­je. A, pra­vo re­ći, ne­ma­ju ni ko­nja za ta­ko od­go­vor­na mje­sta. A ne­ma­ju ni od­go­vor­na mje­sta za ta­kvog ko­nja. Ko­nji­ći su uspje­šno ras­po­re­đe­ni na svim stra­te­škim mje­sti­ma. Da­kle, ni po to­me ne li­če na Ka­li­gu­lu. Za­pra­vo vi­še li­če na...A ko je on­da Ka­li­gu­la?
(Autor je knji­žev­nik)