-Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Da­na­šnja pra­vi­la po­na­ša­nja te­ško da se mo­gu raz­vr­sta­ti u od­re­đe­ne ti­po­ve dru­štve­nih nor­mi, ali su na­ža­lost po­sta­la op­šta po­ja­va. Baš zbog to­ga, smet­nu­lo se s uma da su čo­vje­ko­ve slo­bo­de ima­nent­ne nje­go­vom ži­vo­tu, pa za­to ne ču­di što se sve če­šće po­sta­vlja pi­ta­nje gdje je obi­čan čo­vjek u sve­mu to­me. Da li je to nje­go­vo nu­žno sta­nje i put kroz pat­nju i ma­glu. Pje­snik bi re­kao da „nor­mal­no vri­je­me ni­je još pro­ni­klo“. Je­di­no se još cr­kva obra­ća po­ra­že­ni­ma i za­bo­ra­vlje­ni­ma, jer ona, uisti­nu, zna da ta­kvo sta­nje ni­je­su za­slu­ži­li. Ri­jet­ko ko na­la­zi rje­še­nje za oslo­ba­đa­nje od mu­ke i pat­nje. Ve­ći dio svi­je­ta za­bo­ra­vlja da mu­dro po­na­ša­nje tre­ba da vo­di na­še dje­lo­va­nje. Ma­lo ko ho­će da ra­di za op­šte do­bro, a na op­sta­nak od op­šteg zna­ča­ja sko­ro ni­ko i ne po­mi­šlja. Isu­vi­še je onih ko­ji ni­je­su ka­dri za sa­rad­nju na kul­tur­nom raz­vit­ku. Ho­du ovog vre­me­na če­sto se pri­dru­žu­ju ide­o­lo­ški po­li­tič­ki ta­la­si, ko­ji pro­u­zro­ku­ju da po­je­di­ne na­ro­de ob­u­zme du­bo­ka na­pe­tost, što je ele­men­tar­na isti­na. Oči­to, no­vi svi­jet vla­da pro­sto­rom i vre­me­nom i gu­be se mo­ral i pred­sta­va o ži­vo­tu. Svi­jet ne za­ni­ma du­hov­no dru­štvo. Eko­nom­ski in­te­re­si su iz­nad sve­ga. Uko­li­ko se vi­še is­po­lja­va stra­na „sa­vre­me­nog svi­je­ta“, uto­li­ko se vi­še gu­bi iz vi­da dru­ga stra­na, ko­joj je je­di­no ru­ho mo­ral. To do­pri­no­si da je du­hov­ne bi­je­de sve vi­še. Kul­tu­ra se ne po­ja­vlju­je kao vred­no­sni cilj na no­vom svjet­skom pu­tu. Ne vo­di se do­volj­no ra­ču­na o hu­ma­no­sti. Obič­nom čo­vje­ku je kraj­nji cilj pre­ži­vlja­va­nje, pa ne ču­di što i ne raz­mi­šlja o du­žno­sti mo­ral­nog po­na­ša­nja. Ina­če, du­žnost kao na­če­lo ri­jet­ko ko po­štu­je i pri­mje­nju­je. No­vo zna­nje tra­ži go­mi­lu či­nje­ni­ca. Od kom­pju­te­ra za­vi­si di­vi­den­da zna­nja. Vje­ro­vat­no za­to što nas „no­si“ evro­pej­stvo, pa mo­žda, i to stva­ra ovu „obez­li­če­nost“, ko­ja čo­vje­ka ne vo­di da se „dig­ne iz­nad se­be“. Mo­žda je to raz­log što je sve ma­nje bra­ko­va, a ti­me i dje­ce. Ma­nje se slu­ži za­jed­nič­kom ži­vo­tu. Ima se uti­sak da je da­na­šnji čo­vjek pre­tvo­ren u bez­lič­nu ma­su, na­vod­no „uspje­šnog svi­je­ta“. Ako i ima za­jed­nič­kog ži­vo­ta, on ne stva­ra po­seb­ne ci­lje­ve, već se u nje­mu su­ko­blja­va­ju po­je­di­nač­ne vo­lje. Sti­če se uti­sak da se ne­ka­da­šnji ob­li­ci kul­tu­re su­sri­je­ću „kao pro­šlost“, kao „bli­je­di osta­ci“, kao ne­što što po­sve ni­je od­ni­je­la bu­ji­ca. Ti osta­ci su, ipak, re­lik­ti ko­ji do­ka­zu­ju da ni­je sve po­to­nu­lo i po­to­plje­no, i da baš sve ni­je za­hva­tio pre­stup i istup. O kri­te­ri­ju­mi­ma raz­li­ko­va­nja ova dva de­lik­ta se i ne te­o­re­ti­še, a ni­je ni ču­do, jer se dru­štve­ni ži­vot pla­ne­tar­ne za­jed­ni­ce raz­vi­ja u vi­še pra­va­ca su­bjek­tiv­nog ka­pi­ta­la. Ne po­sta­vlja ni­ko pi­ta­nje gdje je „po­ri­je­klo sklo­no­sti na­si­lju“. I, za ve­li­ko ču­do, „ni­ko ni­je ura­dio sklulp­tu­ru na­si­lja“. Etič­ka ri­ječ, kao i vi­so­ko­mo­ral­ne nor­me ne­ma­ju pot­po­ru. Kao da je gla­va po­sta­la pra­zna. Mi­sa­o­ne „lu­če“ su ri­jet­kost. Kao da su ri­je­či Vik­to­ra Igoa „da­nas je sve, ide­je i stva­ri, dru­štvo i po­je­di­nac, sve u su­mra­ku“ ram sa sli­kom. Pre­ko je­zi­ka, bez za­sto­ja, pro­la­ze ru­žne, opo­re i te­ške ri­je­či. Umjet­nič­kih od­ra­za stvar­no­sti sko­ro i da ne­ma, kao da „svak pred­sta­vlja je­dan tip“, kao da su svi po istom šni­tu skro­je­ni od istog što­fa. Mo­žda ta­ko i tre­ba. Ne za­bo­ra­vi­mo da je još Bal­zak u svo­joj „Ljud­skoj ko­me­di­ji“ ka­zao : „Mo­je dje­lo po­sje­du­je mo­ju bi­o­gra­fi­ju“. Vje­ro­vat­no je za­tvo­re­nost da­na­šnjeg čo­vje­ka uslo­vlje­na kre­ta­njem onih ko­ji tra­si­ra­ju te pu­te­ve. I to je, na­ža­lost, objek­tiv­ni od­raz svjet­skog dru­štve­nog sta­nja. No­vi vi­di­ci i no­va po­slov­nost vr­še i re­kon­struk­ci­ju isto­ri­je, od če­ga čo­vje­ku če­sto za­sta­ne dah, kao da se obič­na stvo­re­nja na­la­ze na gra­ni­ci svje­to­va. Ri­jet­ko ko ho­će da ra­zu­mi­je da je umjet­nost vi­ši po­ziv. Ve­li­ki umo­vi i ne raz­mi­šlja­ju o ne­kim dru­gim bla­go­de­ti­ma dru­štva. Sko­ro da ni­ko od njih ne­ma sna­ge da dig­ne glas ra­zu­ma, iako se stva­ri če­sto ne­pri­jat­no kom­pli­ku­ju. Vje­ro­vat­no je zbog to­ga i ma­nje do­brih lju­di kod ko­jih se mo­že „na­ći utje­ha “, pa sto­ga ne ču­di što je pat­nje i sa­mo­će sve vi­še. Je­di­no re­li­gi­ja da­je na­du. Ona, ipak, zna da na­ro­di ka­zu­ju isti­nu, i da se mir i sre­ća mo­ra­ju „spu­sti­ti na ze­mlju“, jer pro­šlost ni­je po­sve oti­šla, ni­ti je po­tro­še­na. Ona is­tra­ja­va i ka­ko-ta­ko op­sta­je, pa upra­vo tu i mo­že­mo na­ći re­al­na ljud­ska bi­ća. Da­kle, u svi­je­tu su­ko­ba ci­vi­li­za­ci­je i sve­op­šteg ne­spo­ra­zu­ma, u svi­je­tu ko­ji se te­ško mo­že shva­ti­ti, obo­že­ni vje­ru­je­mo da mo­že bi­ti bo­lje, jer ta­ko će­mo u ha­o­su ko­ji se stal­no po­ve­ća­va je­di­no na­ći mje­sto za čo­vje­ka. To bi bi­la nje­go­va adre­sa.