-Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

Ovaj osvrt po­če­ću krat­kim ci­ta­tom iz udž­be­ni­ka isto­ri­je za osnov­ne ško­le u Cr­noj Go­ri. Auto­ri su Cr­no­gor­ci: Đu­ro Po­po­vić i Jo­van Ro­ga­no­vić. Iz­da­vač Dr­žav­na štam­pa­ri­ja – Ce­ti­nje 1899: „Tre­ba da je brat mio, ma ko­je vje­re bio, jer te­ško bra­tu bez bra­ta... Po­što svi lju­di u na­šem za­vi­ča­ju go­vo­re srp­ski­jem je­zi­kom, to je na­rod u na­šem za­vi­ča­ju srp­ski... Oni što idu na le­tur­đi­ju to su Sr­bi pra­vo­slav­ne vje­re; oni što idu na mi­su to su Sr­bi ri­mo­ka­to­lič­ke vje­re; oni, što idu u dža­mi­ju to su Sr­bi mu­ha­me­dan­ske vje­re. – Svi smo mi bra­ća, jer go­vo­ri­mo is­ti­jem je­zi­kom, srp­ski­jem, a brat je mio ma ko­je vje­re bio. Iz Za­ko­na o na­rod­nim ško­la­ma, za­da­tak je na­rod­ni­jem ško­la­ma, da vas­pi­ta­va­ju dje­cu u na­rod­nom i re­li­gij­skom du­hu i da ih spre­ma­ju za gra­đan­ski ži­vot... na­u­ku hri­šćan­sku, srp­sku isto­ri­ju, srp­ski je­zik i cr­kve­no-slo­ven­sko či­ta­nje“.
Ide­ja oslo­bo­đe­nja i uje­di­nje­nja na­ših na­ro­da mno­go je sta­ri­ja od iz­da­nja ovih udž­be­ni­ka. To ni­je bi­la po­sle­di­ca po­li­tič­ke pro­pa­gan­de. S tom ocje­nom su se ra­đa­le no­ve ge­ne­ra­ci­je. Za­to su one „dir­nu­le“ mno­go­broj­ne do­bro­volj­ce ko­ji su do­la­zi­li u svoj „rod­ni kraj“ čim bi sa­zna­li da je „kre­nu­la bor­ba za oslo­bo­đe­nje“. Oda­zi­va­li su se tom unu­tra­šnjem „zo­vu sta­ro­ga kra­ja“, ma gdje se tre­nut­no na­la­zi­li. Oslo­bo­đe­nje je bi­lo i za­vjet pre­da­ka, či­ji su dje­la ra­sla u oči­ma no­vih ge­ne­ra­ci­ja. Bez­broj­ni su pri­mje­ri ta­kvog mo­bi­li­za­tor­skog od­no­sa. Isto­rij­ska na­u­ka ih je mar­ki­ra­la. Cr­no­gor­ski vla­da­ri su je sti­mu­li­sa­li.
Na isti na­čin se do­ži­vlja­va­la i ide­ja uje­di­nje­nja. Po­la­zi­lo se od „jed­no­rod­ne bra­će“. Pa se sa­zna­va­lo da su bra­ća i oni ko­ji su se vre­me­nom otu­đi­li od na­ro­da i vje­re. Za­to je u oslo­bo­di­lač­koj do­bro­vo­ljač­koj voj­sci bi­lo i „ino­vje­ra­ca“. Djed mi je pri­čao da mu je ži­vot spa­sao je­dan Al­ba­nac iz Ul­ci­nja ko­ji je bio u cr­no­gor­skoj voj­sci pri­li­kom op­sa­de Ska­dra u Bal­kan­skim ra­to­vi­ma. U ka­sni­jem ra­to­vi­ma bi­lo je kom­plet­nih mu­sli­man­skih je­di­ni­ca pod ko­man­dom pra­vo­slav­nih voj­sko­vo­đa. I za ta­kve po­dat­ke isto­ri­o­gra­fi­ja nu­di broj­ne pri­mje­re. Opet će­mo re­ći da su i tu ide­ju nje­go­va­li i pro­pa­gi­ra­li di­na­sti Pe­tro­vi­ći. Na­ve­šće­mo sa­mo je­dan pri­mjer, iz mno­štva dru­gih. Go­vor knja­za Ni­ko­le za­ro­blje­nim Mu­sli­ma­ni­ma iz vre­me­na tzv. „Ve­li­kog ra­ta“ 1876.-’78. go­di­ne: „Mu­ha­me­dan­ci! Iako ste dru­ge vje­re, vi ste bra­ća na­ša, jer u ži­la­ma va­šim te­če srp­ska krv... Za­kon će u njoj za sva­ko­ga je­dan i jed­nak bi­ti, a za sve pra­ve­dan. U vje­ru va­šu kao u sve­ti­nju ni­ko ne­će ti­ca­ti. Ja vam jam­čim za to... Ja vas po­zi­vam, da­kle, Mu­ha­me­dan­ci, ako ne mo­že­te sa va­šom bra­ćom hri­šća­ni­ma za­jed­no bo­ri­ti se pro­tiv Osman­li­ja, ja vas po­zi­vam da sje­di­te mir­no. U tom slu­ča­ju sa ži­vo­tom i ima­njem svo­jim bi­će­te si­gur­ni od sva­ko­ga na­pa­da­ja i po­vre­de. Ako ne uči­ni­te ta­ko... me­ni će ja­ko bi­ti žao, ali ću mo­ra­ti s va­ma kao s ne­pri­ja­te­ljem po­stu­pa­ti“.
Ide­ja oslo­bo­đe­nja i uje­di­nje­nja sa­zri­je­va­la je iz ra­ta u rat. I oma­so­vlja­va­la se. Bi­la je ne­za­u­sta­vlji­va. Za­to je go­to­vo na ju­riš oslo­bo­đe­na Cr­na Go­ra u I svjet­skom ra­tu. Vje­ko­vi­ma nje­go­va­na ide­ja uje­di­nje­nja ko­nač­no je re­a­li­zo­va­na 1918. go­di­ne. Stvo­re­na je pr­vo dr­žav­na za­jed­ni­ca – kra­ljev­stvo, pa Kra­lje­vi­na Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, a od 1929. go­di­ne – Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja. Cr­na Go­ra je po­no­sna na svoj do­pri­nos toj bor­bi za oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje 1918. go­di­ne.
Svi su bi­li po­no­sni na taj čin. Po­go­to­vo Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra, ko­je su u no­vu dr­ža­vu – uni­je­le svo­je do­ta­da­šnje vi­še­vje­kov­no sa­mo­stal­ne i me­đu­na­rod­no pri­zna­te dr­ža­ve. Osta­li uje­di­nje­ni su­na­rod­ni­ci su po pr­vi put do­ži­vje­li no­vu dr­ža­vu kao svo­je dje­lo. Uži­va­li su u tom či­nu i bi­li za­do­volj­ni što su da­li svoj do­pri­nos. No­va dr­ža­va ih je uve­la u za­jed­ni­cu slo­bod­nih na­ro­da i dr­ža­va. Bi­li su po­no­sni na to. A još vi­še su bi­li po­no­sni što su to dje­lo ostva­ri­li u za­jed­ni­ci osta­lih na­ro­da Evro­pe i svi­je­ta. Ta­ko je nji­ho­vo dje­lo oslo­bo­đe­nja i uje­di­nje­nja bi­lo i zna­ča­jan dio ve­li­kih sa­ve­znič­kih fron­to­va Pr­vog svjet­skog ra­ta, ko­ji će na­kon 100 go­di­na pro­sla­vi­ti či­tav pro­gre­siv­ni svi­jet, ko­ji je baš u tom ra­tu is­pi­sao no­vu stra­ni­cu isto­ri­je svi­je­ta. Isto ta­ko, bi­la je to ve­li­ka mo­ral­na oba­ve­za za no­ve ge­ne­ra­ci­je da bu­du na pra­voj stra­ni isto­ri­je i u Dru­gom svjet­skom ra­tu, ko­ji se na na­šim pro­sto­ri­ma vo­dio 1941.-1945. go­di­ne kao an­ti­fa­ši­stič­ki rat.