- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Svi se do­bro sje­ća­mo re­če­ni­ce ko­ju je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić upu­tio Sr­bi­ma na Ko­so­vu, tač­ni­je na Ga­zi­me­sta­nu 1989. go­di­ne, a gla­si­la je: ,,Ni­ko ne smi­je da vas bi­je’’! Re­če­ni­ca ko­ju bih sta­vi­la kao pa­ra­le­lu i ko­ju sma­tram pan­da­nom gla­si­la bi: ,,Ni­ko ne smi­je da vas po­ni­ža­va’’!
Da­kle, ap­so­lut­no ne­ma raz­li­ke iz­me­đu fi­zič­kog na­si­lja i po­ni­že­nja. Ni­je mi na­mje­ra da se vra­ćam u ru­žne i tu­žne de­ve­de­se­te, ma­da što se ti­če Ko­so­va, na­ža­lost, ni do da­nas se ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo. Na­pro­tiv, mo­glo bi se re­ći da je si­tu­a­ci­ja po­ra­ža­va­ju­ća i po­ni­ža­va­ju­ća. Dok če­ka­mo i na­da­mo se da će bi­ti bo­lje, ono što ni­ka­ko ne smi­je­mo do­zvo­li­ti je­ste da nas bi­lo ko po­ni­ža­va.
Ono što sam kon­stant­no for­si­ra­la kroz svo­je tek­sto­ve i što sma­tram jed­nim od osnov­nih ,,sa­sto­ja­ka’’ ži­vo­ta je­ste do­sto­jan­stvo. Du­bo­ko vje­ru­jem da je ono te­melj i po­kre­tač na­šeg du­hov­nog sta­nja. Na­ža­lost, svje­do­ci smo da to da­nas ni­je ta­ko, i upra­vo je po­ni­že­nje do­sto­jan­stva uzrok mno­gih ano­ma­li­ja u dru­štvu. Okru­že­ni smo po­ni­že­nji­ma ko­ja tr­pe že­ne od mu­ška­ra­ca, dje­ca od ro­di­te­lja, ro­di­te­lji od dje­ce, dje­ca od pe­do­fi­la, lju­di od psi­ho­pa­ta i ubi­ca, pri­pad­ni­ci na­ci­o­nal­nih ma­nji­na, pod­re­đe­ni od nad­re­đe­nih, na­rod od dr­ža­ve i me­di­ja, i na kra­ju ono ko­je je mo­žda naj­go­re i naj­te­že – po­ni­že­nje čo­vje­ka od sa­mog se­be. Po­sto­ji ona ,,na­rod­ska’’ što ka­že a ta­kva ni­kad ne la­že: ,,Ne mo­že te ni­ko na­gr­di­ti kao što mo­žeš sam se­be’’. Bo­ga­mi sam ubi­je­đe­na da nas ni­ko ne mo­že po­ni­zi­ti kao što mi mo­že­mo sa­mi se­be. To je de­fi­ni­tiv­no či­nje­ni­ca i što pri­je je shva­ti­mo i pri­hva­ti­mo na pra­vi na­čin, ja­vi­će se na­da i uvje­re­nje da će nam svi­ma bi­ti bo­lje. U pro­tiv­nom, osta­će­mo uvi­jek, ka­ko Šo­jić re­če, uvri­je­đe­ni i po­vri­je­đe­ni, a ja do­da­jem i po­ni­že­ni.
Ono što sma­tram glav­nim pro­tiv­ni­kom na pu­tu ka do­sto­jan­stvu i po­no­su je­ste ogro­man ne­do­sta­tak sa­mo­po­u­zda­nja. Nje­ga vi­dim na vr­hu te ne­ga­tiv­ne lje­stvi­ce, dok mu ,,za vra­tom’’ di­šu strah i po­ti­ski­va­nje i za­ta­ška­va­nje emo­ci­ja. Po­ni­že­nje do­bi­ja na ja­či­ni ka­da osje­ti­te da je dru­gi ušao u vaš pri­vat­ni ži­vot i uči­nio vas pot­pu­no za­vi­snim. Bez na­de, ono vo­di u očaj i de­struk­tiv­nu že­lju za osve­tom. To se ogle­da i na ši­rem pla­nu, tj. na isto­rij­skom. Ta­ko je na­pri­mjer, s iz­u­zet­kom Uje­di­nje­nih Arap­skih Emi­ra­ta, arap­ski svi­jet u pot­pu­no­sti uto­nuo u kul­tu­ru po­ni­že­nja. Raz­lo­zi za osje­ćaj po­ni­že­no­sti su mno­go­broj­ni. Od isto­rij­skog opa­da­nja arap­skog svi­je­ta ko­je je za­po­če­lo u 17. vi­je­ku, pre­ko ko­lo­ni­jal­ne isto­ri­je i po­ra­za u ra­to­vi­ma sa Izra­e­lom, pa sve do pro­ble­ma so­ci­jal­ne in­te­gra­ci­je mu­sli­ma­na u Evro­pi. Islam­ski fun­da­men­ta­li­zam i te­ro­ri­zam vi­dim kao je­dan od na­či­na na ko­ji se že­li pre­va­zi­ći upra­vo po­ni­že­nje. Da­kle, osve­ta je uvi­jek ta ko­ja je epi­log ra­znih vr­sta po­ni­že­nja. Vr­lo če­sto bi tre­ba­lo da po­sta­vi­mo pi­ta­nje: Da li na­še dru­štvo i dr­ža­va ima­ju do­volj­no sa­mo­po­u­zda­nja da iza­đu u su­sret iza­zo­vi­ma 21. vi­je­ka ili nas u to­me spre­ča­va­ju po­ni­že­nja iz pro­šlo­sti? Da li vlast upra­vlja emo­ci­ja­ma gra­đa­na ili emo­ci­je upra­vlja­ju nji­ma? Od­go­vor ni­je lak, ali ga mo­ra­mo tra­ži­ti, su­o­ča­va­ju­ci se sa svo­jim gre­ška­ma. Sa­mo ta­ko mo­ći će­mo da vje­ru­je­mo u do­sto­jan­stve­no i bo­lje sju­tra.
Me­đu­tim, ne ohra­bru­ju me ni­ma­lo is­tra­ži­va­nja jav­nog mnje­nja ko­ja po­ka­zu­ju da su u na­šem dru­štvu pri­sut­ni­ji strah i po­ni­že­nje ne­go na­da. A bez nje, pri­zna­će­te, do­sto­jan­stvo te­ško mo­že ,, do va­zdu­ha’’.
Za­to, dra­gi mo­ji, vje­ruj­te u se­be, ta­kvi će­te bi­ti do­bri i dru­gi­ma. Ne po­ni­ža­vaj­te ni­ko­ga, po­sle­di­ce će­te sno­si­ti sa­mo vi. Bu­di­te po­no­sni i do­sto­jan­stve­ni. Znam da mo­že­te. I ja i moj bič. Jer, po­ni­že­nje je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)