-Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić

Mi­lo­gor­ci­ma je „odo­bren prob­ni test za Vi­ki­pe­di­ju na mi­lo­gor­skom di­ja­lek­tu”, ko­ji ima u „et­no­lin­gvi­stič­kom” smi­slu, ka­ko pi­šu nje­go­vi tvor­ci, i to na oba slo­va nje­go­ve azbu­ke, „du­bo­ke cr­ve­no­hr­vat­ske ko­ri­je­ne”, a da je nje­gov ije­kav­ski iz­go­vor „pri­je hr­vat­ski ne­go srp­ski”, po­što je srp­ski u stva­ri „ekav­ski”, a mi­lo­gor­ski „ne ko­ri­sti srp­sko ći­ri­lič­no pi­smo, već se, kao u hr­vat­skom, pi­še na la­ti­ni­ci”. Eto ti ga sad! Is­pa­de da su mi­lo­gor­ci na­sta­li od Bro­zo­vih Hr­va­ta, pa su oni u stva­ri „cr­ve­ni Hr­va­ti” i ne­ma­ju svoj je­zik, no cr­ve­no­hr­vat­ski. A đe je tu Du­klja? Što je se od­ri­ču? Na­uč­ni kan­tar mi­lo­go­ra­ca ka­že da mu je iz­go­vor „pri­je” hr­vat­ski ne­go srp­ski. Ko­ja je to mjer­na je­di­ni­ca „pri­je”? Ko­li­ko ima ki­lo­gra­ma, mi­kro­na, svje­tlo­snih go­di­na? Zna­či, mi­lo­gor­ski je vi­še hr­vat­ski ne­go srp­ski, ne zna se ko­li­ko, ali ni­je mi­lo­gor­ski. Da­kle, ne­ma mi­lo­gor­skog je­zi­ka. I ko re­če tim uče­nja­ci­ma da je srp­ski ekav­ski? Upra­vo je ije­kav­ska va­ri­jan­ta is­toč­no­her­ce­go­vač­kog go­vo­ra po­slu­ži­la Vu­ku kao osnov za nje­gov rječ­nik. Ot­kad to Sr­bi iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, sa Kor­du­na, Ba­ni­je i Li­ke, iz Cr­ne Go­re, go­vo­re ekav­ski? Ali, ko kra­de, taj i la­že.
Po­što je Broz, kao ame­rič­ki po­trč­ko, po­li­tič­kim de­kre­tom pro­gla­sio cr­no­gor­sku na­ci­ju pre­ko svog tru­ba­ča Đi­la­sa, nor­mal­no je da Kon­gre­sna bi­bli­o­te­ka u Va­šing­to­nu ta­ko­đe po­li­tič­kim de­kre­tom pro­gla­si mi­lo­gor­ski je­zik.
Sa­mo tre­ći­na gra­đa­na mi­lo­go­re „go­vo­ri” mi­lo­gor­skim di­ja­lek­tom (pre­ma po­pi­su iz 2011. ukup­no 229.251 gra­đa­na, a u prak­si ni­ko) i to ona ko­ja je to mo­ra­la upi­sa­ti da ne bi bi­la iz­ba­če­na s po­sla zbog „srp­skog im­pe­ri­ja­li­zma”... Mi­lo­go­ra se raz­i­šla sa Sr­bi­jom 2006. da ne bi bi­la pod „re­pre­si­jom” srp­skog je­zi­ka, ko­ji je, ka­ko se tvr­di „na­stao kra­đom hr­vat­ske li­te­ra­tu­re”, već da bu­de pod re­pre­si­jom hr­vat­skog je­zi­ka, bez li­te­ra­tu­re. Za­to je je­dan od glav­nih „ar­gu­me­na­ta” pro­mo­te­ra Vi­ki­pe­di­je na mi­lo­gor­skom da „Cr­na Go­ra tre­ba ko­nač­no da bu­de slo­bod­na – Cr­ve­na Hr­vat­ska” ka­ko bi mo­gla da se na­pra­vi ver­zi­ja Vi­ki­pe­di­je na mi­lo­gor­skom je­zi­ku po­što je „srp­ski je­zik uve­zen u Cr­nu Go­ru 1918, pa čak i ra­ni­je, od stra­ne po­sr­blje­ne di­na­sti­je Pe­tr­o­vić Nje­goš, ko­ja je vla­da­la Cr­nom Go­rom 200 go­di­na”. Eto, uga­si­še mi­lo­gor­ci i Cr­nu Go­ru! Ne­ma je vi­še! Sa­da je to Šte­di­mli­ji­na usta­ška Cr­ve­na Hr­vat­ska u Vi­ki­pe­di­ji.
Mi­lo­gor­ci pro­gla­ša­va­ju da su pri­pad­ni­ci di­na­sti­je „Pe­tro­vić Nje­goš bi­li „iz­vanj­ci” i da je nji­ho­vo pra­vo po­ri­je­klo iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne”. Iz­vanj­ci ili van­ze­malj­ci, sa­mo da ni­su Sr­bi, jer mi­lo­gor­ci mr­ze Sr­be, za­to što zna­ju da su oni Sr­bi ko­ji su pro­da­li vje­ru za ve­če­ru. Mi­lo­gor­ci tvr­de da sko­ro 30 od­sto „po­sr­blje­ne po­pu­la­ci­je” ve­li­ča di­na­sti­ju Pe­tro­vić Nje­goš kao da su bi­li ne­ka­kvi bo­go­vi, ali da će u mi­lo­gor­skoj Vi­ki­pe­di­ji pi­sa­ti da su Pe­tro­vi­ći bi­li naj­ve­ća gre­ška u isto­ri­ji Cr­ne Go­re.
Ne­ma Pod­go­ri­ca pa­ra za maj­ke ko­ji­ma uki­da i ono ma­lo što ima­ju da pre­hra­ne dje­cu, ali ba­ca pa­re na ova­kve „uče­nja­ke” s de­be­lim pla­ta­ma, štam­pa im o tro­šku si­ro­ti­nje ovu maj­mu­no­lo­gi­ju da bi tro­va­li srp­sko-cr­no­gor­ske od­no­se u že­lji da po­kva­re li­ce­mjer­nu idi­lu iz­me­đu Du­ška Mar­ko­vi­ća i Ane Br­na­bić. Spa­da li i ova pri­ča o kra­đi srp­skog je­zi­ka, u ko­joj se sve naj­go­re go­vo­ri o Sr­bi­ma, u kor­pus „naj­bo­ljih bi­la­te­ral­nih od­no­sa u isto­ri­ji”!?
Mo­žda na­ši pre­mi­je­ri ne zna­ju šta zbo­re? U tom slu­ča­ju, ni Bog im ne mo­že po­mo­ći, a mi im opro­sti­ti ne­će­mo ne sa­mo za­to što sva­đa­ju bra­ću i se­stre, već i za­to što nas te na­še da­hi­je sma­tra­ju pu­či­nom grd­nom, ne­zna­ve­ne da baš iz te pu­či­ne uvi­jek iz­ro­ni ne­ki no­vi Ka­ra­đor­đe. A on­da će umje­sto naj­bo­ljih od­no­sa shva­ti­ti da: „Ono, jol­daš, po nas do­bro ni­je”.
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)