-Pi­še:Velj­ko Ra­čić

Sva­ko ko je iskre­no opo­zi­ci­o­no ori­jen­ti­san i pri­tom do­bro­na­mje­ran ne bi tre­ba­lo da bu­de ne­za­hva­lan pre­ma po­li­tič­koj or­ga­ni­za­ci­ji De­mo­krat­ski front (uz sve ne­do­stat­ke, ko­jih ni­je ma­lo) za sve što je taj sa­vez ura­dio po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, a pra­vo go­vo­re­ći ura­dio je za­i­sta pu­no na po­li­tič­koj i jav­noj sce­ni Cr­ne Go­re.
Ve­li­ki broj na­ro­da je to i pre­po­znao i kroz po­dr­šku na iz­bo­ri­ma ok­to­bra 2016. po­tvr­dio.
Iako sam če­sto pro­ble­ma­ti­zo­vao taj nji­hov pro­kla­mo­va­ni cilj srp­sko-cr­no­gor­skog po­mi­re­nja, ko­ji ni­kad ni­je­sam su­štin­ski i do kra­ja ra­zu­mio, o če­mu se i da­nas mo­že ozbilj­no de­ba­to­va­ti u struč­nim i la­ič­kim kru­go­vi­ma i mo­gu se iz­no­si­ti kon­tra sta­vo­vi, ipak sma­tram da je nji­ho­va pri­je sve­ga eman­ci­pa­tor­ska ulo­ga u ovom učma­lom i uspa­va­nom dru­štvu bi­la ve­li­ka... Da ka­žem na ne­ki na­čin da skrom­no pre­po­zna­jem i ci­vi­li­za­cij­ski is­ko­rak u pre­va­zi­la­že­nju raz­li­ka ko­ji su na­pra­vi­li, a ta­ko­đe i pro­bu­div­ši mno­ge po­je­din­ce i or­ga­ni­za­ci­je, in­te­gri­šu­ći ih u je­dan opo­zi­ci­o­ni blok ka­dar da se jav­no i ma­sov­no po­bu­ni, pro­te­stu­je, is­ka­že ne­za­do­volj­stvo, bo­ri se i is­tra­ja­va na svo­jim ele­men­tar­nim ljud­skim pra­vi­ma... Oni su uči­ni­li što ni­ko ra­ni­je ni­je i tu čo­vjek ne smi­je da se ogri­je­ši.
De­mo­krat­ski front je od sa­mog osni­va­nja že­lio sa­bor­nost, ono što je ne­gdje i utka­no u pri­ro­du i tra­di­ci­ju na­ših lju­di, pru­žao je ru­ku, na­ža­lost, ni­je če­sto na­i­la­zio na po­zi­tiv­ne od­go­vo­re.
U ze­mlji u ko­joj i da­lje po­sto­je iz­vje­sni ple­men­ski lo­ka­li­zmi, gdje se lju­di za­tva­ra­ju u svo­je za­ča­ra­ne kru­go­ve, kri­ju svo­je tje­sko­be i ne­vo­lje če­sto i ne že­le­ći ni se­bi da po­mog­nu, a ka­mo­li ono­me po­red se­be, ze­mlji gdje je sve u do­me­nu lič­nog, gdje je ve­ći­nu za­hva­ti­la ne­ka­kva le­tar­gi­ja, a uz to i hi­po­kri­zi­ja la­žnog su­ka­nja ju­nač­ki­jeh br­ko­va, De­mo­krat­ski front je uspio da po­ru­ši mno­ge ba­ri­je­re, da uklo­ni evi­dent­ne ba­la­ste, ani­mo­zi­te­te i dru­ga op­te­re­će­nja, da pri­je sve­ga sa­op­šti isti­nu ko­ja je oslo­ba­đa­la... Da su­bli­mi­ra op­šte­na­rod­no ne­za­do­volj­stvo (bez ob­zi­ra na vjer­sko i na­ci­o­nal­no opre­de­lje­nje) u je­dan ve­li­ki bunt i pro­test, kao u onim ve­li­kim i pre­lom­nim isto­rij­skim do­ga­đa­ji­ma ka­kvih smo ima­li kroz slav­nu isto­ri­ju, opje­va­nim u ep­skim pje­sma­ma.
Mo­ra se pri­zna­ti da to sve ni­je bi­lo ni­ma­lo la­ko u ovoj još uvi­jek, re­kao bih, ko­mu­ni­stič­koj ze­mlji gdje je ko­mu­ni­zam sa­mo pri­vid­no ar­hi­vi­ran, ali nje­go­vi sti­lo­vi i teh­ni­ke u pot­pu­no­sti su za­dr­ža­ni.
Da­kle, ima­ju­ći u vi­du sve na­ve­de­no, isto­ri­ja će za­pam­ti­ti ovu po­li­tič­ku gru­pa­ci­ju kao bez sum­nje ve­o­ma zna­čaj­nu za dru­štve­ni am­bi­jent, za oslo­ba­đa­nje lju­di od stra­ha, po uzo­ru na broj­ne po­kre­te i or­ga­ni­za­ci­je u mo­der­nim dr­ža­va­ma i de­mo­kra­ti­ja­ma.
Me­đu­tim, bez že­lje da ne­ko­ga uvri­je­dim, a na kra­ju mo­je mi­šlje­nje i ni­je mno­go ni va­žno, ipak sma­tram da je ova gru­pa­ci­ja (bar u ovom sa­sta­vu) do­sti­gla od­re­đe­ne li­mi­te i gra­ni­ce i da ona vi­še re­al­no ne mo­že pru­ži­ti ono što se od nje oče­ku­je... Raz­lo­ga je vi­še, a glav­ni je, či­ni se, onaj da se uro­ti­la jed­na vi­ša si­la ko­joj se na­ža­lost ne mo­že odo­lje­ti... Pri­tom po­na­vljam- tre­ba im ski­nu­ti ka­pu za sve ura­đe­no, za po­ka­za­nu hra­brost i ne­po­ko­le­blji­vost, za šta i da­nas is­pa­šta­ju u mon­ti­ra­noj afe­ri tzv. ,,dr­žav­ni udar’’... Oni su od­ra­di­li če­sti­to i po­šte­no svo­ju eta­pu u oslo­ba­đa­nju Cr­ne Go­re i u tom po­du­hva­tu su he­ro­ji ovog vre­me­na.
Sa­da je po­treb­no da to la­ga­no pre­u­zi­ma­ju mla­đi lju­di ka­ko u nji­ho­vim sop­stve­nim re­do­vi­ma (a svje­dok sam da ih ima­ju, mno­ge i lič­no po­zna­jem i po­zna­ti su mi nji­ho­vi kva­li­te­ti), ta­ko i oni ko­ji se po­la­ko pri­pre­ma­ju i za­huk­ta­va­ju u bor­bi za po­vra­tak iskon­ske i pra­ve Cr­ne Go­re.
Na­po­kon se mo­ra mi­je­nja­ti, to je sa­da ja­sno kao dan, i iz­vje­sna este­ti­ka srp­stva u Cr­noj Go­ri, ra­zu­mi­je se ne od­stu­pa­ju­ći od ne­kih te­melj­nih prin­ci­pa i opre­dje­lje­nja, pri­hva­ta­ju­ći iz­vje­sne re­al­no­sti u dr­ža­vi u ko­joj ži­vi­mo, a ko­joj ni­je­smo do­šli u go­ste i u ko­joj ni­je­smo ,,na­sta­li u po­li­tič­kim pro­ce­si­ma de­ve­de­se­tih go­di­na’’ već tu bi­ti­še­mo vje­ko­vi­ma i pred­sta­vlja­mo autoh­to­ni na­rod. Ko­nač­no, mo­ra na­po­kon do­ći i do eli­mi­na­ci­je tzv ,,pro­fe­si­o­nal­nih Sr­ba,’’ u Cr­noj Go­ri i svih onih ko­ji su srp­stvu na­ni­je­li ne­sum­nji­vu šte­tu svo­jim či­nje­njem ili ne­či­nje­njem.... Ili ako ni­je­su pra­vi­li šte­tu, za­si­gur­no ni­je­su ni do­ni­je­li ni­ka­kvu ko­rist.
Ima­nu­el Vo­ler­stin ka­že ,,da mi pr­vo mo­ra­mo vra­ti­ti mo­ral u po­li­ti­ku, pa tek on­da da se ba­vi­mo po­li­tič­kim tak­ti­ka­ma’’... Bez ob­zi­ra na to šta ra­di­li oni ko­ji si­stem­ski uni­šta­va­ju i na­šu ze­mlju i nje­ne re­sur­se, ko­ji kra­du bu­duć­nost na­še dje­ce, mi mo­ra­mo vo­di­ti ra­ču­na o ni­vou etič­kih prin­ci­pa i o ono­me šta ra­di­mo i bar za po­če­tak ne ra­di­ti isto što i oni.
Vje­ru­jem u taj ta­las no­vih mla­dih lju­di, osje­ćam nji­ho­vu ve­li­ku i po­zi­tiv­nu ener­gi­ju, nji­ho­vu lju­bav pre­ma ze­mlji na­ših dje­do­va i oče­va.
Do­sto­jev­ski ka­že da smo ,,svi kri­vi/od­go­vor­ni za sve’’, pa vje­ru­jem i da je oba­ve­za sva­ko­ga od nas da u skla­du sa svo­jim mo­guć­no­sti­ma po­mog­ne u po­me­nu­toj este­ti­ci i jed­noj no­voj kul­tu­ri jav­nog i po­li­tič­kog dje­la­nja... Na kra­ju, to je i na­ša oba­ve­za.
Imam pra­vo na ma­šta­nje i sno­ve, vje­ru­jem da će se pra­va Cr­na Go­ra vra­ti­ti se­bi, ali i na­ma, a ko­me bi dru­go­me.
(Autor je pred­sjed­nik
Klu­ba Cr­ne Go­re i Sr­bi­je)