-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Na ka­len­dar­skom raz­me­đu uvi­jek se gle­da una­zad ne bi li se sa­gle­da­lo šta je is­pred. Go­di­na ko­ja je upra­vo pro­šla ne da­je mno­go osno­va za op­ti­mi­zam u po­gle­du one ko­ja je pred na­ma, pa je za­to naj­re­al­ni­ja no­vo­go­di­šnja že­lja da 2018. ne bu­de go­ra od 2017, ali ni bo­lja od 2019.
Ako je pe­si­mi­sta ,,oba­vi­je­šte­ni op­ti­mi­sta”, da po­gle­da­mo ka­kvi su te­me­lji za No­vu go­di­nu po­sta­vlje­ni u sta­roj. Uti­caj­ni, i u sva­kom slu­ča­ju kom­pe­tent­ni ame­rič­ki Sa­vjet za me­đu­na­rod­ne od­no­se, u svo­joj, de­se­toj po re­du pro­cje­ni ri­zi­ka ko­ja se ob­ja­vlju­je u dru­goj po­lo­vi­ni de­cem­bra, za 2018. na­vo­di 30 pri­jet­nji po glo­bal­ni mir i sta­bil­nost – osam vi­še ne­go u 2017.
Šta je to što bi mo­glo da po­đe zlo i na­o­pa­ko dok bu­de­mo sa­vla­da­va­li sop­stve­ne sva­ko­dne­vi­ce u idu­ćih 365 da­na, ne kad je ri­ječ o lič­nim pro­ble­mi­ma (ima li ne­ko­ga da ih ne­ma), ne­go o onim glo­bal­nim, či­ji smo uglav­nom ni­je­mi svje­do­ci, a ne daj bo­že da bu­de­mo i ne­volj­ni uče­sni­ci?
Na pr­vom mej­stu je voj­ni kon­flikt iz­me­đu SAD i Sje­ver­ne Ko­re­je u ko­ji bi ne­iz­bje­žno bi­le uvu­če­ni i su­sje­di, da­kle Ki­na, Ru­si­ja, Ju­žna Ko­re­ja i Ja­pan. Po­što ze­mlja Kim Džong Una ne­ma dru­ge adu­te sem svo­jih nu­kle­ar­nih bom­bi, ni­je te­ško za­mi­sli­ti na šta bi to iza­šlo.
Ni­šta ma­nje ve­dar je i sce­na­rio oru­ža­nog su­da­ra iz­me­đu Ame­ri­ke i Ira­na, u ko­jem bi ne­iz­bje­žno uče­stvo­va­le i re­gi­o­nal­ne si­le kao što su Izra­el i Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja, za­tim Tur­ska i Li­ban, s iz­gle­di­ma da no­vo­na­sta­li me­tež za­pa­li cio Bli­ski is­tok.
Pri­jet­nja je i ne­ki ozbi­ljan udar saj­ber te­ro­ri­zma – dr­žav­ni ili ino­ko­sni ha­ke­ri da­nas su u sta­nju da une­su ve­li­ki po­re­me­ćaj u fi­nan­sij­ske i ener­get­ske si­ste­me, a svjet­ski saj­ber rat svih pro­tiv svih, bez ika­kvih pra­vi­la, a po prin­ci­pu da sva­ko pro­va­lju­je u mje­ri u ko­joj mo­že, uve­li­ko je u to­ku.
Ni­je is­klju­čen ni ne­ki spek­ta­ku­lar­ni kla­sič­ni te­ro­ri­stič­ki na­pad, a na spi­sku su i te­o­ret­ski mo­guć su­kob Ru­si­je i NA­TO zbog Is­toč­ne Evro­pe, kao i rat u Ju­žnom ki­ne­skom mo­ru gdje se ne­ko­li­ko ma­lih i ve­li­kih si­la (Ki­na, Ja­pan, Ju­žna Ko­re­ja) spo­ri oko gra­ni­ca…
No­vo­go­di­šnje ras­po­lo­že­nje u ovom po­gle­du je tmur­no i pri­tom ne­ma vaj­de od bez­raz­lo­žnog op­ti­mi­zma. A tre­ba ima­ti u vi­du i da su nam mo­zgo­vi to­kom evo­lu­ci­je for­mi­ra­ni ta­ko da, zbog pre­ži­vlja­va­nja, vi­še pa­žnje okre­će­mo pri­jet­nja­ma i opa­sno­sti­ma, da bu­de­mo na opre­zu čak i kad nas sve upu­ću­je da bu­de­mo spo­koj­ni i opu­šte­ni.
To­me da­nas do­pri­no­se i me­di­ji ko­ji ne­prest­a­no si­pa­ju ulje na va­tru: od­nos lo­ših i do­brih vi­je­sti na na­slov­nim stra­na­ma i u udar­nim vi­je­sti­ma na glo­bal­noj ska­li je se­dam pre­ma je­dan.
Sve ovo, me­đu­tim, ne zna­či da ne­ma mje­sta za ,,in­te­li­gent­ni op­ti­mi­zam”, onaj ko­ji ne zah­ti­je­va da sta­vi­mo ru­ži­ča­ste na­o­ča­re, ne­go da sa­mo sve­o­bu­hvat­no sa­gle­da­mo ,,kud plo­vi ovaj brod”.
On, na­i­me, ni­je sa­mo u bur­nim vo­da­ma. Po svim objek­tiv­nim mje­ri­li­ma, svi­jet se u po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja pro­mi­je­nio – nabo­lje. Sve vi­še lju­di na sve vi­še mje­sta bo­lje ži­vi. Pro­du­ža­va­nje oče­ki­va­nog ži­vot­nog vi­je­ka je pla­ne­tar­ni fe­no­men, dok pro­jek­ci­je po­ka­zu­ju da će broj pri­pad­ni­ka glo­bal­ne sred­nje kla­se – onih ko­ji pri­stoj­no ži­ve od svog ra­da – sa 1,8 mi­li­jar­di ko­li­ko ih je bi­lo 2009, za sle­de­ćih 12 go­di­na po­ra­sti na 4,9 mi­li­jar­di.
Broj onih ko­ji ži­ve u eks­trem­nom si­ro­ma­štvu sa dva do­la­ra (ili eura, sve­jed­no) dnev­no u po­sto­ja­nom je pa­du: pri­je tri de­ce­ni­je ta­ko je pre­ži­vlja­va­lo oko 35 od­sto ži­te­lja pla­ne­te, a da­nas ih je tek ne­što pre­ko osam od­sto.
Iako se go­vo­ri o ,,su­ko­bu ci­vi­li­za­ci­ja” (pri če­mu se mi­sli na ne­kom­pa­ti­bil­nost dva svi­je­ta, hri­šćan­skog i mu­sli­man­skog), či­nje­ni­ce go­vo­re su­prot­no: da se ci­vi­li­za­ci­je sve vi­še pre­kla­pa­ju. Je­ste da je po­sled­njih go­di­na u re­do­ve Islam­ske dr­ža­ve stu­pi­lo oko 30.000 bo­ra­ca ko­ji su stvar­na pri­jet­nja, ali u ci­je­lom svi­je­tu da­nas je 1,6 mi­li­jar­di mu­sli­ma­na me­đu ko­ji­ma je ve­li­ka ve­ći­na sklo­ni­ja in­te­gra­ci­ji i sprem­na da se su­prot­sta­vi dži­ha­di­stič­koj ide­o­lo­gi­ji.
Dok se go­vo­ri o no­vom hlad­nom ra­tu (sa no­stal­gič­nim pod­sje­ća­nji­ma da je sta­ri, sa ugra­đe­nom ,,rav­no­te­žom stra­ha” bio bo­lji), ne tre­ba smet­nu­ti s uma da je da­na­šnji po­re­dak ipak za­sno­van na iz­vje­snim pra­vi­li­ma. Nu­kle­ar­nog oruž­ja da­nas ne­ma ma­nje, ali ima vi­še me­ha­ni­za­ma za spr­e­ča­va­nje nje­go­ve upo­tre­be.
U eks­pan­zi­ji je po­pu­li­zam ko­ji je sro­zao auto­ri­tet (ali ne i voj­nu moć) naj­ve­će si­le, ali sta­ri me­ha­ni­zmi za spr­e­ča­va­nje ka­ta­stro­fe ni­su de­mon­ti­ra­ni. Ze­mlja u glo­bal­nom uspo­nu, Ki­na, osta­je po­seb­na kul­tu­ra, ali se ne su­ko­blja­va sa Za­pa­dom, ne­go sa­ra­đu­je i sa njim se tak­mi­či po nje­go­vim pra­vi­li­ma, pri če­mu su naj­ve­ći uje­di­ni­te­lji ka­pi­tal i teh­no­lo­gi­ja.
Ne­ma, da­kle, raz­lo­ga da se di­je­li­mo na op­ti­mi­ste i pe­si­mi­ste: raz­li­ka me­đu na­ma, uosta­lom, ni­je u to­me ka­ko gle­da­mo na svi­jet, ne­go ka­ko se s njim no­si­mo. To je mo­žda naj­bo­lje de­fi­ni­sao ame­rič­ki pro­fe­sor Džil Stern, ri­je­či­ma da i op­ti­mi­sti i pe­si­mi­sti do­pri­no­se dru­štvu, ali da su po­di­je­li­li ulo­ge: dok je op­ti­mi­sta iz­u­mio avi­on, pe­si­mi­sta je na­pra­vio pa­do­bran.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)