-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

U va­zdu­hu lju­ti mi­ris pr­ska­li­ca, a blje­ska­ve bu­bi­ce i da­lje su igra­le pred oči­ma kad ju je uzeo za ru­ku i re­kao: ,,Mo­ra­mo da po­pri­ča­mo”. Klim­nu­la je gla­vom i kre­nu­la za ocem. Osta­vi­li su za so­bom gra­ju i gla­sno pje­va­nje, pa se la­ga­no is­pe­li na dru­gi sprat. Če­ka­la se No­va go­di­na - za ne­kih po­la sa­ta već, a sa njom još ve­ća vri­ska. Pi­ja­ni go­sti i raz­u­la­re­ni klin­ci su na­di­vlja­li ve­če do ha­o­sa. Uđo­še u dječ­ju so­bu i za­tvo­ri­še vra­ta. Ti­ši­na iza­gna sva­ki zvuk sa pri­ze­mlja.
-Sje­di.
-Šta je bi­lo, ta­ta - pla­ši­la se da se ne osje­ća lo­še, zna­la je šta god da bu­de - ni­je do­bro, jer sta­rac ni­je od onih lju­di što tek ta­ko otva­ra usta, ne bez raz­lo­ga - Bo­li li te šta?
Umje­sto od­go­vo­ra, ras­kop­ča dug­mad na gor­njim dže­po­vi­ma pr­slu­ka. Iz­vu­če ne­ki crn pred­met iz li­je­vog, pa na nje­ga na­slo­ni ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja iz de­snog dže­pa. Smje­sti za­go­net­ne stva­ri na kraj sto­la, bli­že se­bi... po­mi­lo­va se po bra­di.
-Sje­ćaš li se šta ti je maj­ka pri­ča­la?
Zna­la je na šta mi­sli, ali je ipak od­lu­či­la da iz­gle­da kao da na­ga­đa, jer o to­me se ću­ta­lo de­ce­ni­ja­ma. Ma­ti joj je po­šla na onaj svi­jet bez po­ja­šnje­nja.
-Mi­sliš na ,,od­su­stvo”?
-Da - ve­na iz­nad če­la se ucr­ta, vid mu se su­zi u li­ni­ju po­ti­snu­te srdž­be.
-Pa, pri­ča­la nam je da ćeš se vra­ti­ti i da si na vr­lo va­žnom za­dat­ku... - ne­vje­ro­vat­no ka­ko je sa­moj se­bi zvu­ča­la kao na­iv­no di­je­te ko­je je pro­gu­ta­lo taj­nu o oče­vom ne­stan­ku - i ti se vra­tio. Na­kon pet go­di­na (uz­dah­nu).
-Je­sam - na tren se ci­nič­no osmi­jeh­nu - “U ime otadž­bi­ne i na­ro­da”. Ta­ko nam je na­gla­še­no.
Re­za­lo ga je u gru­di­ma, ni­je zna­la ka­kvog de­mo­na je za­tvo­rio ta­mo, ali je od nje­ga na­či­nio ću­dlji­vog čo­vje­ka ko­ji se ni u po­znim da­ni­ma ni­je mo­gao opu­sti­ti... čak ni ka­da su unu­ci do­šli. Ni­šta, ama ni­šta ni­je mo­glo da ga pri­jat­no iz­ne­na­di, umek­ša... a kad bo­lje raz­mi­sli, ni ne­pri­jat­na iz­ne­na­đe­nja ga ni­su do­ti­ca­la. Ću­ta­li su ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka. Ona, sje­de­ći na ivi­ci kre­ve­ta i pi­lje­ći u nje­ga, on za­du­bljen u ša­re te­pi­ha.
-Ovo sam uzeo... - do­hva­ti stvar­či­ce - ... Osta­la je ta­mo go­mi­la. Ovo je je­di­no što sam mo­gao da sa­kri­jem i iz­ne­sem. Evo.
Tut­nu joj dvi­je fo­to­gra­fi­je. Sr­ce joj za­lu­pa. O če­mu se ra­di, ta­jo? Za­gle­da se u pri­li­ku na nji­ma, ali lik bi ne­po­znat. Jed­na bje­še si­vo-bi­je­la. Ve­o­ma sta­ra. Na vr­hu je pi­sa­lo 1925. Ne­ka­kav me­ha­ni­čar na po­stro­je­nju na­lik naft­noj pum­pi. Dru­ga sli­ka oči­gled­no no­vi­jeg da­tu­ma. U de­snom go­re­njem uglu istim ru­ko­pi­som na­zna­če­no 2002. go­di­na. Isti čo­vjek. Na­smi­jan. U dru­štvu ne­ko­li­ko pe­ca­ro­ša.
-Ne­ka fo­to­mon­ta­ža?
-Ni­je fo­to­mon­ta­ža - gur­nu joj u za­u­ze­te ša­ke cr­ni pred­met. Oči­gled­no ga je bio uklju­čio, jer se pre­ko ci­je­le po­vr­ši­ne za­ca­kli ,,So­ni Sam­sung”. Na mo­me­nat za­vi­bri­ra i ot­kri di­van ekran s ne­ko­li­ko sit­nih iko­na. Ne­po­zna­tih funk­ci­ja.
-Mo­bil­ni te­le­fon?
-Vi­še od to­ga - gle­dao ga je s od­re­đe­nom do­zom pre­zi­ra i stra­ha - Pu­ni se be­žič­no, ener­gi­jom iz va­zdu­ha.
-Sva­šta - ni­je mno­go pra­ti­la teh­no­lo­gi­ju, ali je po­zna­va­la osno­ve, to je zbi­lja mo­ra­la bi­la ne­ka iz­u­zet­no mo­der­na spra­vi­ca
-Vi­di ka­ko se sa­mo sa­vi­ja?! - mo­gla ga je pre­klo­pi­ti oko dla­na, i pre­sa­vi­ti ne­ko­li­ko pu­ta. A on bi i da­lje ra­dio, mi­je­nja­ju­ći funk­ci­o­nal­no po­vr­ši­nu ka­ko bi ona že­lje­la.
-Kad je ovo pro­iz­ve­de­no, ta­ta?
-2025. go­di­ne - spu­sti se po­red nje i ti­ho pro­zbo­ri - Bi­će to pr­va stvar ko­ju će ob­je­di­nje­ne fir­me “So­ni” i “Sam­sung” da na­pra­ve.
Trep­ta­la je u ču­du. Čim se zbu­ni, kap­ci bi joj po­put kri­la ko­li­bri­ja uda­ra­li je­dan u dru­gog.
-Ka­ko je mo­gu­će?
-Kće­ri... - pri­ma­če gla­vu nje­nom uhu - ... Sve ovo što se de­ša­va ne­ma ni­ka­kve pro­kle­te bit­no­sti. No­va go­di­na. Lju­di. Po­ro­di­ca. Svi­jet. Ni­šta ni­je bit­no.
-A?
-Ka­da sam oti­šao, bi­la je 1973. Ima­la si sve­ga šest go­di­na. Ima­li smo za­da­tak da po­ku­pi­mo krš ko­ji je ru­ski sa­te­lit po­ku­pio u or­bi­ti i sa njim pao u Ja­dran­sko mo­re. U tom kr­šu je bi­lo mno­go če­ga. Kao da je u pi­ta­nju iz­lo­mlje­ni han­gar pre­pun ne­po­ve­za­nih pred­me­ta. Čim smo po­če­li da raz­vr­sta­va­mo... shva­ti­li smo da ne­što ni­je ka­ko tre­ba - po­no­vo se po­gla­di po gla­vi, ru­ka mu je dr­ha­ta­la.
-Ubr­zo na­kon to­ga mo­ra­li smo da pot­pi­še­mo da ne­će­mo pro­go­vo­ri­ti o ovo­me po ci­je­nu ži­vo­ta. Re­kli su nam da je od na­ci­o­nal­nog zna­ča­ja da ću­ti­mo. Pri­je­ti­li su da će na­u­di­ti i na­šim po­ro­di­ca­ma ako išta pro­cu­ri. Pro­ve­li smo u glu­vim si­lo­si­ma na­red­ne dvi­je go­di­ne. Ra­de­ći s na­uč­ni­ci­ma.
Bi­la je oša­mu­će­na. Ra­ši­re­nih oči­ju i zgr­če­nih ša­ka. Ni­šta ni­je ra­zu­mje­la.
-Zla­to mo­je... Sve što smo uči­li je laž. Svi­jet je star sve­ga sto pe­de­set go­di­na. Utvr­đe­no je da po­sto­ji tek od 1880. i da će ne­sta­ti 2030. Na No­vu go­di­nu.
-Š-šta to pri­čaš? - glas joj po­vri­je­di za­gri­znu­ti je­zik - Ali isto­ri­ja? Na­u­ka?
-Sce­no­gra­fi­ja - steg­nu joj ru­ke - Sve pro­kle­ta sce­no­gra­fi­ja. Pod­met­nu­te ma­ke­te i sce­na­ri­ji.
-Ali ka­ko?.. - za­mu­ca - Ko?
-Ni­ko ne zna. Lju­di to ni­su ura­di­li. Za­si­gur­no ni­su.
-Ta­ta, ču­ješ li se­be šta pri­čaš? - iako je i te ka­ko bi­la svje­sna či­nje­ni­ce da je dr­ža­la do­ka­ze isti­ne u ru­ka­ma.
-Ni­je to sve... Vi­dje­la si na fo­to­gra­fi­ja­ma. Po­na­vlja­mo se. Isti čo­vjek. Pot­pu­no dru­go vri­je­me, dru­go mje­sto, dru­ga dr­ža­va... ali isti čo­vjek. Na ne­kim dru­gim sli­ka­ma vi­dje­li smo pot­pu­no su­lud raz­mje­štaj kon­ti­ne­na­ta na Ze­mlji. Kao da se na­kon 150 go­di­na ra­di re­vi­zi­ja pla­ne­te - tr­že se - kao da je ne­ko iz ne­ke ra­ni­je ver­zi­je Ze­mlje shva­tio o če­mu se ra­di, i po­ku­pio go­mi­le sit­ni­ca, iz­ba­civ­ši ih u or­bi­tu upa­ko­va­ne za nas... ,,sle­de­će”. Da vi­di­mo šta nam se spre­ma.
Otvo­re­nih usta, pa­ra­li­zo­va­nih ri­je­či i sa bub­nja­njem u slje­po­oč­ni­ca­ma po­ku­ša­va­la je da do­đe do raz­bo­ri­tog uz­da­ha. Sta­rac bje­še pri­bran i ži­vlji no ika­da, či­ni­lo se.
-Za­to ti ka­žem. Sve ovo ne­ma smi­sla. I ne pi­taj ,,ko” i “za­što”, jer ne znam... do vra­ga, ni­ko ne zna... ali jed­no je si­gur­no... Ka­da do­đe­mo do kra­ja... vr­te sve una­zad... s iz­mje­na­ma... Mi smo, kće­ri, svi MI... sa­mo re­pri­za.
U me­đu­vre­me­nu, sti­že No­va go­di­na. Je­za joj pro­đe ve­na­ma. Od­o­zdo je do­pi­ra­la gra­ja... Upi­ta se, ko­ja nam je ovo po re­du 2018.?
(Autor je knji­žev­nik)