-Autor: Ma­ri­ja Rat­ko­vić

Uče­ći fi­lo­zo­fi­ju naj­vi­še sam vo­lje­la ka­da se stu­den­ti za­pa­le oko etič­kih pro­ble­ma. Sje­ti­mo se pro­ble­ma po­kva­re­nog vo­za ko­ji će za­vi­sno od skret­ni­ča­ra ubi­ti jed­nu ili vi­še oso­ba. Dok stu­den­ti li­stom od­go­va­ra­ju da bi na mje­stu skret­ni­ča­ra spa­si­li pet, a žr­tvo­va­li jed­nog, si­tu­a­ci­ja se mi­je­nja ka­da tog jed­nog mo­ra­ju lič­no da gur­nu s mo­sta, a po­sta­je dra­ma­tič­na ka­da je taj ko­ga tre­ba žr­tvo­va­ti za op­šte do­bro bli­ski srod­nik skret­ni­ča­ra. Po­zna­jem sve­ga ne­ko­li­ko mo­ral­no ri­gid­nih oso­ba ko­je bi za­i­sta spa­si­le svi­jet žr­tvu­ju­ći svog pr­vo­ro­đe­nog si­na. Svi oni ima­ju kom­pleks Bo­ga i usrd­no se mo­lim da ni­ka­da ne bu­du u ulo­zi skret­ni­ča­ra ka­da smo ja ili ne­ko moj na ši­na­ma. U stu­dent­skim ras­pra­va­ma obič­no osta­ne sve na ras­pra­vi i lu­pe­ta­nju, ali u ži­vo­tu ni­je ta­ko.
Ne­dav­no je jed­na dje­voj­ka na dru­štve­nim mre­ža­ma še­ro­va­la slu­čaj ni­či­je be­be u Tir­šo­voj. Ozbilj­na mo­ral­na di­le­ma, da ne ka­žem i ve­li­ki lo­gič­ki pro­blem ka­snog ka­pi­ta­li­zma. U toj di­le­mi An­ka An­tić je dje­voj­či­ca sa hi­dro­ce­fa­li­jom ko­ja je bez ro­di­telj­skog sta­ra­nja i ži­vi u do­mu u Zve­čan­skoj, a sa­da se li­je­či u bol­ni­ci, use­ra­va se u pe­le­ne, kr­va­ri jer ne­ma ni­kog da joj dr­ži va­ti­cu po­sle va­đe­nja kr­vi i du­go pla­če. Ne do­bi­ja do­volj­no pa­žnje i to je alar­mi­ra­lo maj­ke osta­le dje­ce ko­je se pi­ta­ju šta da se ra­di sa dje­voj­či­com.
Da za­o­štrim vje­žbu iz eti­ke. Po­sto­ji dje­voj­či­ca ko­ja ni­ka­da ne­će bi­ti ,,nor­mal­na” ili ,,pot­pu­no zdra­va” i ne­ma bli­ske ro­đa­ke, sta­ra­telj joj je dr­ža­va. Tran­zi­ci­o­ni me­di­cin­ski si­stem joj pru­ža ne­do­volj­no pa­žnje, jer je ona ,,dr­žav­na”, što se per­ci­pi­ra kao ,,ni­či­ja”, me­di­cin­sko oso­blje i osta­li pa­ci­jen­ti vi­de tu ne­prav­du i re­a­gu­ju, ali to ni­je do­volj­no da bi se bi­lo šta pro­mi­je­ni­lo, ni za dje­voj­či­cu ni uop­šte u dr­ža­vi. Po­sta­vlja se pi­ta­nje da li ne­ko tre­ba da uči­ni na­por i in­ter­ve­ni­še, ko, ka­ko i za­što?
U mom otvo­re­no so­ci­ja­li­stič­kom si­ste­mu vri­jed­no­sti (u smi­slu na­rod­ni, za­jed­nič­ki, sva­či­ji, a ne ni­či­ji) tu se po­ja­vlju­je zdrav­stve­ni si­stem i rje­ša­va stvar. Iako sve čla­ni­ce i čla­no­vi dru­štva ne do­pri­no­se na isti na­čin, svi je­su dr­ža­va, a (so­ci­jal­na) dr­ža­va je sna­žna ono­li­ko ko­li­ko se bri­ne o naj­ra­nji­vi­jim dru­štve­nim gru­pa­ma. Po mom mi­šlje­nju, u slu­ča­ju bo­le­sne dje­voj­či­ce sa hi­dro­ce­fa­li­jom ko­ja pla­če, du­žnost je dr­ža­ve (lje­ka­ra i se­sta­ra u bol­ni­ci) da dje­voj­či­ca bu­de na su­vom i či­stom, zbri­nu­ta i na­hra­nje­na, i u bol­ni­ci i u do­mu za ne­zbri­nu­tu dje­cu. To ne zna­či da će ima­ti pu­no igra­ča­ka i mu­zič­ku vr­te­šku iz­nad kre­ve­ta, kao dje­ca ro­đe­na u do­bro­sto­je­ćim ku­ća­ma sred­nje kla­se, ali zna­či da ne­će iza­zi­va­ti pli­mu sa­ža­lje­nja i ape­le za po­moć na in­ter­ne­tu, da­kle mi­ni­mum. Pro­sti mi­ni­mum eg­zi­sten­ci­je dje­voj­či­ce ko­ja ne­ma per­spek­ti­vu da po­sta­ne uva­že­na čla­ni­ca dru­štva. Ni­ka­da.
Ka­ko se ova vr­sta pro­ble­ma rje­ša­va u ka­pi­ta­li­zmu uz kon­cept pri­vat­ne svo­ji­ne, po­go­to­vo svo­ji­ne nad dje­com? Ka­da se sve do­bro, li­je­po i zdra­vo, pra­ved­no ili ne­prav­de­no ras­po­di­je­li, osta­tak ko­ji ni­ko ne­će osta­ne dr­ža­vi. Ta­ko je sa či­šće­njem sni­je­ga, pen­zi­ja­ma i na­pu­šte­nom dje­com sa smet­nja­ma u raz­vo­ju. Me­ne za­ni­ma na ko­ju stra­nu skre­nu­ti voz ta­ko da dje­voj­či­ca ne bu­de žr­tvo­va­na, iako ne pri­pa­da ve­ći­ni za či­ju se do­bro­bit bo­ri­mo, a ni­je ni ne­či­ja ro­đa­ka ko­ja bi pro­bu­di­la ne­po­ti­zam ili sta­ro do­bro do­bro­čin­stvo.
Ključ­no je pi­ta­nje ko­me se obra­ća­mo. Neo­zbilj­no bi bi­lo re­ći da u 2017. tre­ba da se or­ga­ni­zo­va­no obra­ti­mo Bo­gu, iako je taj pred­log za nas vje­ru­ju­će naj­smi­sle­ni­ji od svih. Da li ape­lu­je­mo na do­bro­čin­stvo? Zar to u naj­ma­nju ru­ku ni­je mo­ral­no flek­si­bil­no u uslo­vi­ma raz­vi­je­nog ka­pi­ta­li­zma? Je­dan me­me ka­že: So­ci­ja­li­zam ne mo­že da us­pi­je, jer su lju­di pre­vi­še se­bič­ni, ali haj­de da bi­je­du unu­tar ka­pi­ta­li­zma rje­ša­va­mo do­bro­čin­stvom, jer lju­di su ipak ši­ro­ke ru­ke, ho­će da po­mog­nu. Je­ste, da. Sje­ti­mo se Oli­ve­ra Tvi­sta, dje­voj­či­ce sa ši­bi­ca­ma ili So­nje Mar­me­la­do­ve – svi su oni bi­li dje­ca ne­volj­ni­ci u ka­pi­ta­li­zmu.
Da li ape­lu­je­mo na pro­fe­si­o­nal­nu eti­ku? Da li Hi­po­kra­to­va za­kle­tva ima smi­sla u uslo­vi­ma pro­sječ­ne pla­te u Sr­bi­ji? Da li je me­di­cin­skim rad­ni­ca­ma i rad­ni­ci­ma sta­lo do ni­či­je dje­ce ka­da ih kod ku­će če­ka­ju ne­či­ja dje­ca, nji­ho­va dje­ca ko­ja ho­će no­ve pa­ti­ke i re­kre­a­tiv­ne na­sta­ve i ro­di­te­lje ko­ji ih po­ne­kad po­ma­ze i po­i­gra­ju se sa nji­ma? Da li da se uzda­mo u po­slo­vič­ni ego­i­zam lje­ka­ra i nji­ho­vu ne­u­ta­ži­vu že­lju za po­stig­nu­ćem zbog ko­je će uči­ni­ti ču­do i uči­ni­ti da dje­voj­či­ci lak­ne. Da li smi­je­mo da po­mi­sli­mo da me­di­cin­ske se­stre ima­ju ,,pri­rod­nu” že­lju za bri­gom i nje­gom, ko­je su u svim dru­štvi­ma fe­mi­ni­zo­va­ne, ili smo svje­sni da one ni iz­bli­za ni­su do­volj­no pla­će­ne da u smje­na­ma od 12 sa­ti ma­ze ni­či­ju dje­cu ko­ja ni­ka­da ne­će od­ra­sti.
Da li se obra­ća­mo so­ci­jal­nim slu­žba­ma? Ili ne­kom bo­ga­tom kti­to­ru ko­ji bi umje­sto tro­fej­nom sport­skom klu­bu ili eki­pi mla­dih ma­te­ma­ti­ča­ra od­lu­čio da po­mog­ne bo­le­snoj dje­voj­či­ci sa hi­dro­ce­fa­li­jom, ko­ja ne di­je­li ni mi­si­ju ni vi­zi­ju ni osnov­ne vri­jed­no­sti sa ne­kom uspje­šnom fir­mom. Ne­mam poj­ma ka­ko bi iz­gle­da­la kam­pa­nja ko­ja bi mo­ti­vi­sa­la uspje­šne bi­zni­sme­ne da se po­za­ba­ve te­mom ne­u­spje­šne i bes­po­moć­ne ni­či­je dje­ce. Ne­mam poj­ma ko­ja etič­ka ras­pra­va rje­ša­va ovaj pro­blem.
Iz­me­đu re­do­va sva­kom je, bez zna­nja lo­gi­ke i po­li­tič­kih pri­li­ka unu­tar ka­pi­ta­li­zma, ja­sno da ka­pi­ta­li­zam ne­ma in­te­re­sa da po­ma­že ne­za­šti­će­nim, bes­ko­ri­snim i sla­bim je­din­ka­ma ko­je ne do­pri­no­se i ne­će do­pri­no­si­ti bi­lo če­mu na bi­lo ko­ji na­čin. Ja­sno je da svi ko­ji ne ra­de, ne pla­ća­ju po­rez, ne osva­ja­ju me­da­lje, ne­ma­ju vi­ral­ni po­ten­ci­jal ili pro­sto ne pri­pa­da­ju ni­ko­me tre­ba da umru, od­no­sno spon­ta­no i be­šum­no ne­sta­nu. Sa­mo me za­ni­ma za­što ov­dje, za raz­li­ku od fa­ši­zma, ne­ma tran­spa­rent­nog na­či­na da se ta­kvi lju­di di­rekt­no od­stra­ne iz dru­štva. Ka­ko da ugle­da­mo ko će gur­nu­ti dje­voj­či­cu s mo­sta da bi spa­sio svi­jet?
Ka­pi­ta­li­zam u de­mo­krat­skom du­hu pu­šta ni­či­je lju­de da po­la­ko (od)umi­ru od bo­le­sti ili u tri­vi­jal­nim mu­ka­ma kao što su sop­stve­na go.na, krv ili su­ze, na­o­či­gled dru­gih ko­ji vi­de tu ne­prav­du, ali ne­ma­ju do­volj­no sna­ge da se sa njom sa­mi uhva­te u ko­štac. Obič­ni, ni po če­mu zlob­ni ili na­ro­či­to lo­ši lju­di, sve su vi­še za­stra­še­ni i sve vi­še de­nun­ci­ra­ju, od­ba­cu­ju i za­ne­ma­ru­ju sla­be, bes­ko­ri­sne i ra­nje­ne me­đu so­bom, ka­ko njih sa­me dru­štvo ne bi iden­ti­fi­ko­va­lo kao gu­bit­ni­ke i gra­đa­ne ni­žeg ran­ga i ka­ko bi iz­bje­gli da sa­mi po­sta­nu žr­tve dis­kri­mi­na­ci­je.
Ra­zu­mi­jem sve ro­di­te­lje ko­ji su osta­vi­li dje­cu sa smet­nja­ma u raz­vo­ju, ra­zu­mi­jem i me­di­cin­ske se­stre ko­je drek­nu ako ne­či­ja maj­ka po­ku­ša da po­ma­zi ni­či­je di­je­te, jer ,,ko će ga ma­zi­ti ako se na ma­že­nje na­va­di”, ra­zu­mi­jem da ne­ma do­volj­no maj­ki ni se­sta­ra da iz­ma­ze i utje­še svu upla­ka­nu dje­cu raz­vi­je­nog ka­pi­ta­li­zma. Ra­zu­mi­jem sve to, sa­mo me za­ni­ma, po­što već su­za­ma, stra­da­njem i nov­cem pla­ća­mo si­stem ko­ji je da­le­ko od har­mo­ni­je, ka­da će se on po­bri­nu­ti da ni­či­ja dje­ca po­sta­nu ne­či­ja i ko tač­no, ka­da i ka­ko re­a­gu­je ka­da ta dje­ca pla­ču ili kr­va­re. Šta oče­ku­je­mo od dr­ža­ve ko­ja do­pu­šta da bo­le­sna i ni­či­ja dje­ca le­že usra­na i upla­ka­na, ili šta dr­ža­va oče­ku­je od nas na­kon što vi­di­mo ko­li­ko je ni­je bri­ga za bo­le­snu i upla­ka­nu i ni­či­ju dje­cu? Jer kao što smo već ap­sol­vi­ra­li na ča­so­vi­ma lek­ti­re: dok još imam vre­me­na žu­rim da se ogra­dim i od­rek­nem si­ste­ma ko­ji ne vri­je­di jed­ne su­zi­ce ni sa­mo onog jed­nog iz­mu­če­nog dje­te­ta. Amin.
Pe­šča­nik.net