-Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

,,Ja ni­sam lu­zer, o na­pro­tiv, me­ni je osmeh lajt mo­tiv’’... Pje­vu­šim ovu Ba­la­še­vi­će­vu pje­smu, jer od­sli­ka­va moj svi­jet. Že­lim pje­smom i da se bo­rim i bu­nim pro­tiv sve­ga što po­ku­ša­va da na­ru­ši moj red i mir u du­ši. Ni­je ma­li ra­spon tih ne­ga­tiv­nih uti­ca­ja što ši­ba­ju spo­lja, ali je sa­mim tim mo­ja po­bu­na i že­lja da se od­u­prem ve­ća. One ko­ji ne spa­da­ju u ovu mo­ju gru­pu zo­vem baš kao i Đo­le u pje­smi - lu­ze­ri. Vje­či­ti, ne­po­pra­vlji­vi gu­bit­ni­ci. Ali ne oni gu­bit­ni­ci ko­ji ljud­ski i do­sto­jan­stve­no gu­be ,,utak­mi­ce’’ već oni ko­ji svje­sno že­le da bu­du po­ra­že­ni. Uvi­jek sam se ču­di­la i pi­ta­la šta je u gla­va­ma tih če­lja­di osim go­le­me ma­lo­du­šno­sti? Ku­ka­vič­luk im je de­fi­ni­tiv­no u opi­su ,,rad­nog mje­sta’’, a ,,pre­ko­vre­me­ni rad’’ ko­ri­ste da do­dat­no za­gor­ča­ju ži­vot i se­bi i dru­gi­ma.
Šta je bri­ga lu­ze­ra što je do­šla No­va go­di­na? Ona je nje­mu sa­mo još je­dan te­ret na iz­mu­če­noj ,,pro­šlo­go­di­šnjoj’’ du­ši. Ni­je ble­sav lu­zer da ki­ti ta­mo ne­ku jel­ku, i da se ra­du­je u po­noć. Do­sta je nje­mu nje­go­vih mu­ka, da bi u va­tro­me­tu uži­vao. Na­pa­ti­la se ta lu­zer­ska gla­va, da bi se lju­ba­ka­la sa svi­ma kad ka­zalj­ke se po­klo­pe. Obo­ža­va lu­zer da po­na­vlja sva­ke go­di­ne istu re­če­ni­cu ko­ja gla­si - šta mi zna­či No­va go­di­na, me­ni je to k’o sva­ki dru­gi dan? Vr­lo če­sto se na­do­ve­že i ovom: ,,Ja bo­ga­mi za­spim već u de­set.’’
Do­ja­di­la je lu­ze­ru i ru­ska sa­la­ta i sar­ma, a ča­sti mi i pe­če­nje. Šta će nje­mu tor­ta, kad mu je ži­vot go­rak k’o če­mer?! Ka­ko lu­zer da po­že­li ne­ko­me ne­što li­je­po kad je u nje­mu sve ru­žno i tu­žno? Ne­ma u lu­ze­ru ni trun­ke op­ti­mi­zma, ne­ma na­de, ne­ma že­lje da iza­đe iz svog br­lo­ga usta­lje­ne i uča­u­re­ne bez­i­dej­no­sti. Op­ko­li­la ga rav­no­du­šna do­sa­da i ob­gr­li­la te­ška de­pre­si­ja. Ne vi­di lu­zer na da­le­ke sta­ze, du­bo­ko i upor­no za­gle­dan je u jed­no ve­li­ko ni­šta. Smi­je li se ne­kad lu­zer? Jok. Od svih ,,osmi­je­ha’’ pod­smi­jeh mu je naj­bo­lji drug. Nje­gov pod­smi­jeh od­go­vor je na ljud­sku bor­bu i že­lju da se ži­vot gle­da s ve­dri­je i smje­li­je stra­ne. Op­ti­mi­zam, taj vjer­ni pra­ti­lac čo­vje­ko­ve vje­re i na­de, lu­ze­ru je sa­mo ne­ra­do vi­đen gost. Ka­da na kra­ju go­di­ne lu­zer svo­di ra­ču­ne, bi­lans iz­gle­da ova­ko - či­sta nu­la. Šta oče­ku­je lu­zer u sle­de­ćoj go­di­ni? Od­go­vor je vr­lo kra­tak i ja­san - baš ni­šta. U stva­ri, on oče­ku­je da će sle­de­ća go­di­na bi­ti mno­go go­ra od pro­šle. Vo­li lu­zer da se pod­u­pre i onom fra­ze­ti­nom - gdje sam bio - ni­gdje, šta sam ra­dio- ni­šta. Sva­ki po­raz lu­ze­ru je do­bro­do­šao. On mu je k’o do­bar dan. Sve ono što mu ži­vot ve­drog i po­zi­tiv­nog nu­di ,,drug’’ lu­zer od­bi­ja u star­tu. Ni­je lud lu­zer da pru­ži ru­ku ta­mo ne­kom na­smi­ja­nom da­nu. Ka­kve ko­ri­sti od No­ve go­di­ne ima lu­zer? Ni­ka­kve va­la, sa­mo či­sti tro­šak. Još mu sa­mo fa­li da ot­pu­tu­je ne­gdje na ne­ko­li­ko da­na, pa da po­tro­ši i ono ma­lo ,,cr­ka­vi­ce’’ što mu je osta­lo. Ne zna lu­zer ni da za­pje­va, a ni za po­jas da za­dje­ne. A i da ima, oda­kle mu? Ve­li: ,,Uhva­ti­li se svi u ko­lo pa đi­pa­ju sa­ti­ma. Šta ima­ju od to­ga? Bo­ga­mi, sa­mo upa­lu mi­ši­ća’’.
,,Po­pi­je li se šta, lu­ze­ru’’, pi­tah jed­nog. Či­ni mi se k’o da sam mu ša­mar opa­li­la. Pro­stri­je­li me onim lu­zer­skim oči­ma po­sred gla­ve, pa pro­sik­ta - K’o da imam s kim i za­šta na­zdra­vi­ti’’! Sve je, ka­že, ovaj ži­vot sa­mo ne pje­sma i igra.
No­va go­di­na je, da­kle, de­fi­ni­tiv­no za lu­ze­ra sta­ra mu­ka. Pre­ku­ka­će taj ku­ka­vac svih na­red­nih 365 da­na, sva­ka će mu noć na nos iza­ći. O ja­du će za­ba­vi­ti i svo­je naj­mi­li­je, ako ih uop­šte ovaj mu­če­nik i ima. Ni­je taj gu­bit­nik ni če­do pro­sje­ka, ni­ti ga vu­če ose­ka, ka­ko pje­vu­ši Ba­la­še­vić, već svje­sno hr­li u pro­va­li­ju bez­na­đa. ‘Oće čo­vjek ta­ko, pa to ti je.
Što se me­ne ti­če - ne­ka će, ali ne­ka me nje­gov ore­ol ne­ga­tiv­no­sti za­o­bi­đe u ši­ro­kom lu­ku. A i ako ne­kad na­ba­sam na taj tu­tu­mrak, za­blje­snu­ću ga svo­jim osmi­je­hom na­de. Ubi­je­đe­na sam da će ute­ći u se­kun­di. I pra­vo da vam ka­žem - je­dva če­kam. I ja i moj bič. Jer, lu­ze­ri su kič. Sreć­na No­va go­di­na!
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)