- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Auto­ri­tar­ni re­ži­mi na kra­ju uvi­jek pro­pad­nu. Ne­kad se to do­go­di za ži­vo­ta ti­ra­ni­na ko­ji ih je us­po­sta­vio, ne­kad bu­du po­ra­že­ni pred isto­ri­jom. To je uvi­jek ta­ko. Ne­vo­lja Đu­ka­no­vi­će­vog re­ži­ma sa­dr­ža­na je u či­nje­ni­ci da on su­štin­ski ne­ma ne­kog du­go­roč­nog po­zi­tiv­nog isto­rij­skog na­sle­đa. Sve što je ra­dio to­kom pro­te­klih de­ce­ni­ja ili je bi­lo po­gre­šno i na­o­pa­ko ili bi se sva­ka­ko do­go­di­lo. Ar­gu­ment u pri­log ovoj te­zi pred­sta­vlja či­nje­ni­ca da iz DPS-a već du­go ču­je­mo hva­li­sa­nja da su oni stvo­ri­li dr­ža­vu Cr­nu Go­ru. Pri­je će bi­ti da su je iz­mi­sli­li, za­to što ovo što sa­da za­stu­pa­ju i svo­ja­ta­ju ni­ka­da ni­je po­sto­ja­lo i mo­der­na dr­ža­va ne mo­že bi­ti ta­kva. Na­sle­đe ne­prav­di će ra­zu­mlji­vo tra­ja­ti du­go, ali i tu po­sto­ji opa­snost da se dio gra­đa­na za­pi­ta ni­je li tu u pi­ta­nju pre­ćut­na ve­ćin­ska vo­lja da ne­što ne bu­de is­prav­no i da se ne uđe u pro­mje­ne ko­je su ko­li­ko te­ške to­li­ko i po­treb­ne.
Pri­mjer Zim­bab­vea po­ka­zu­je is­prav­nost one na­še sta­re na­rod­ne mu­dro­sti pre­ma ko­joj „ni­či­ja ni­je go­re­la do zo­re“. Biv­ši pred­sjed­nik Mu­ga­be je vla­dao de­ce­ni­ja­ma, od re­vo­lu­ci­o­nar­nog dik­ta­to­ra pre­tvo­rio se u po­pu­li­stič­kog auto­ri­tar­nog pred­sjed­ni­ka ko­ji vla­da uz po­moć voj­ske i po­dr­žan od NR Ki­ne. Iz­bo­re je fal­si­fi­ko­vao bru­tal­ni­je ne­go nje­go­ve iz­u­zet­no ri­jet­ke evrop­ske ko­le­ge. Ipak, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na opo­zi­ci­ja je uspje­la da se iz­bo­ri da njen vo­đa po­sta­ne pre­mi­jer. Mu­ga­be je op­stao na vla­sti če­ka­ju­ći sto­ti ro­đen­dan, a uti­ca­ji ve­li­kih si­la u ze­mlji su se pre­ple­li. Ipak, su­kob unu­tar re­ži­ma do­veo je do mir­nog pu­ča po­sle kog je Mu­ga­be zba­čen, a nje­go­va ostav­ka je do­go­vo­re­na uz bo­ga­tu is­pla­tu. Zim­bab­ve je is­pao jed­na ele­gant­na dr­ža­va, ru­žne sce­ne na­si­lja i su­ko­ba za­mi­je­nje­ne su ope­ret­skim pu­čem ko­ji je pak pri­krio či­nje­ni­cu da će se u Zim­bab­veu mno­go to­ga pro­mi­je­ni­ti u de­ta­lji­ma – ali da vo­lja ve­li­kih si­la, ko­je su se na nje­go­voj te­ri­to­ri­ji su­ko­bi­le, ne do­zvo­lja­va da bi­lo šta bu­de pro­mi­je­nje­no te­melj­no. Mu­ga­bea je na­sli­je­dio ne­što mla­đi šef nje­go­ve taj­ne po­li­ci­je, me­đu­tim tre­ba se sje­ti­ti ko­li­ko je evo­lu­tiv­na pro­mje­na če­sto bo­lja od one pre­vrat­nič­ke – re­vo­lu­ci­o­nar­ne. Mi smo u Sr­bi­ji 2000. pro­mi­je­ni­li auto­ri­tar­nu vlast i je­dan od pr­vih po­te­za bio je da se za­va­di­mo sa Zim­bab­ve­om, dr­ža­vom ko­ja je osam go­di­na ra­ni­je u UN je­di­na gla­sa­la pro­tiv sank­ci­ja SR Ju­go­sla­vi­ji...
Tre­ba li če­ka­ti da Đu­ka­no­vić do­ži­vi Mu­ga­be­o­ve go­di­ne i do­đe do nje­go­ve „pa­me­ti“? Što se ti­če DPS-a, za­si­gur­no. Ak­tu­el­ni, na la­ži­ra­nim iz­o­ri­ma iza­bra­ni pred­sjed­nik tvr­di da je Đu­ka­no­vić naj­bo­lji kan­di­dat za nje­go­vog na­sled­ni­ka. Ne­ma šta, DPS je ne­sum­nji­vo par­ti­ja ko­ja po­štu­je no­va vre­me­na i ra­ču­na na no­ve i mla­de sna­ge. Dio opo­zi­ci­je, onaj sla­bi­ji, ma­nje ra­to­bo­ran i sklo­ni­ji kom­pro­mi­su sa re­ži­mom, ta­ko­đe ne­ma di­le­me: ne pri­hva­ta boj­kot par­la­men­ta i od­bi­ja plat­for­mu uje­di­nje­nja. Ne­ki i ne od­go­va­ra­ju na po­zi­ve za je­din­stvo, a ne­ki kao ar­gu­ment pro­tiv to­ga ko­ri­ste svo­je na­vod­no opre­dje­lje­nje pro­tiv na­ci­o­na­li­zma, Rat­ka Mla­di­ća... Ka­kva slu­čaj­nost: oni ko­ji se ta­ko iz­ja­šnja­va­ju pri­hva­ti­li su Đu­ka­no­vi­ćev mo­del dr­žav­ne na­ci­je i obes­pra­vlji­va­nja po­je­di­nih na­ro­da Cr­ne Go­re. Ta­ko­đe, za­bo­ra­vi­li su na ko­joj je funk­ci­ji bio i šta je ra­dio Đu­ka­no­vić za vri­je­me tra­ja­nja gra­đan­skog ra­ta u Bo­sni.
Bez ob­zi­ra na te­ško­će u opo­zi­ci­ji, što je re­žim auto­ri­ta­r­ni­ji to je di­na­mi­ka nje­go­ve de­ge­ne­ra­ci­je i pro­pa­da­nja slo­že­ni­ja i ma­nje po­ve­za­na sa iz­bo­ri­ma i par­la­men­tom. Ka­da do­đe vri­je­me, de­mo­krat­ski uda­rac iz 2015. bi­će po­no­vljen, ali nje­go­ve unu­tra­šnje po­sle­di­ce bi­će zna­čaj­no dru­ga­či­je. Ni­je tu na­rav­no ri­ječ o pu­ču spo­lja. Kod ova­kvih re­ži­ma ri­ječ je o pri­ro­di dje­lo­va­nja in­te­re­snih gru­pa ko­je ne­le­gal­no vo­de dr­ža­vu. Ma­ska de­mo­krat­skih usta­no­va vr­lo če­sto se pre­tvo­ri i u za­če­tak istin­skih in­sti­tu­ci­ja. Ne­dav­ni pri­mjer pre­po­ru­ke za­štit­ni­ka ljud­skih pra­va i slo­bo­da Šuć­ka Ba­ko­vi­ća ja­sno po­ka­zu­je da će vre­me­nom Đu­ka­no­vi­ćev re­žim mo­ra­ti ili da za­ve­de istin­sku dik­ta­tu­ru ili da sâm de­mi­si­o­ni­ra. Po­štu­ju­ći Ustav Cr­ne Go­re i nje­ne za­ko­ne, Ba­ko­vić je do­nio pre­po­ru­ku pre­ma ko­joj ći­ri­li­ca tre­ba da bu­de rav­no­prav­na sa la­ti­ni­com. Čak je do­ku­ment pre­po­ru­ke na­pi­sao ći­ri­li­com! Ne če­ka­ju­ći da osta­le usta­no­ve pri­hva­te za­ko­ne i vr­še­nje svog po­sla, Ku­či su po­žu­ri­li da pre­po­ru­ku sa­mi spro­ve­du.
Vre­me­nom, de­mo­kra­ti­ja ko­ju je re­žim po­dr­ža­vao po­če­će da dje­lu­je pre­ko usta­no­va u ko­ji­ma ve­ći­nom ra­de če­sti­ti i po­šte­ni gra­đa­ni. De­mo­kra­ti­ja će do­ći ka­da dru­štvo za nju sa­zre i ka­da svi po­sta­nu do­volj­no hra­bri da je za­tra­že. S re­ži­mom će ne­sta­ti i dvor­ska opo­zi­ci­ja. U bu­duć­no­sti pi­ta­nje ne­će bi­ti da li je i ka­ko opo­zi­ci­ja po­bi­je­di­la i do­šla na vlast, već ka­ko je tu vlast is­ko­ri­sti­la u krat­kim go­di­na­ma za vri­je­me ko­jih će na­rod bi­ti spre­man da pod­no­si pro­mje­ne. To vri­je­me će do­ći i svi za nje­ga tre­ba da bu­du sprem­ni.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)