- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Sma­nju­je se ra­dost kad je tmur­no vri­je­me. Još kad idu da­ni ka kra­ju go­di­ne. Ima čo­vje­ku da se za­vr­ti ka­pa. Ako ima što is­pod nje.
Dru­gi dio de­cem­bra, oba­ve­zno pra­ti na­ra­sta­ju­ća vr­to­gla­vi­ca. No, i vr­to­gla­vi­ce su raz­li­či­te. Ne­ko­ga hva­ta vr­to­gla­vi­ca zbog ovog, ne­ko­ga zbog onog. I po vr­sti vr­to­gla­vi­ce mo­že se po­zna­ti čo­vjek. Ne­ko­me se za­vr­ti u gla­vi zbog naj­ma­nje stva­ri u ži­vo­tu; ne­ko­me pak – jer se na­šao nad bez­da­nom.
Ali, ja mi­slim, da su i ma­le vr­to­gla­vi­ce po­ve­za­ne sa onom ve­li­kom, od ko­je se čo­vjek bo­ji da ga ne sna­đe. Zna, ne­kad će da ga sna­đe, ali to od­la­že, ču­va­ju­ći se. Idu­ći si­gur­nim pu­tem, hva­ta­ju­ći se pred­vi­dlji­vih ko­ra­ka i po­slo­va. Ne iza­zi­va­ju­ći bez­dan, pro­sto. Ne­ko to ka­že upo­zo­ra­va­ju­ćim ri­je­či­ma –za­što tra­ži­ti đa­vo­la?
Znam čo­vje­ka ko­ji ka­že:
– „Ne­ma (mi) ni­šta iza­zov­ni­je od bez­da­na! Žu­dim da se su­sret­nem s nje­go­vim glad­nim be­kra­jem. Ki­pim da se ba­cim u taj pro­stor „bez kor­mi­la i bez ru­ko­vo­đe“. Eto, što je sve čo­vjek, i ži­vot, re­kao bi moj po­zna­nik s Dur­mi­to­ra.
Bo­jim se da će se svi ljud­ski po­slo­vi ro­bo­ti­zo­va­ti. Ka­ko se po­ja­vlju­ju ro­bo­ti u ra­znim pro­sto­ri­ma ži­vo­ta, čo­vje­ka hva­ta, ne­ka­ko isto­vre­me­no- i dre­mež i pa­ni­ka. Da ne ka­žem vr­to­gla­vi­ca. Ima i ne­ka dri­je­ma­ju­ća vr­to­gla­vi­ca. Na ko­ga se na­va­li ta­kva vr­sta vr­to­gla­vi­ce, sa­mo iz­go­va­ra re­če­ni­cu – „bo­jim se, bi­će sva­šta“, i ni­šta ne pred­u­zi­ma. To „da će bi­ti sva­šta“, on ne vi­di, ne pre­di­đa na osno­vu ne­kih raz­lo­ga, ne­go mu to ta­ko ja­vlja in­tu­i­ci­ja, ti­hi strah, i još ti­ša vr­to­gla­vi­ca.
Pod­svi­jest mi ka­zu­je da u ovom tek­stu vr­to­gla­vi­cu če­sto po­mi­njem za­to što ži­vi­mo u ova­koj u Cr­noj nam Go­ri, ko­ja se­bi ras­ko­pa­va te­melj. Da ka­žem, da ne za­bo­ra­vim, ju­če mi je­dan re­če – „ko­me se ov­dje ni­je za­vr­će­la ka­pa, on ma­lo šta ima pod ka­pom“. Ni­je­smo ula­zi­li u ne­ki du­blji raz­go­vor, po­sli­je dvi­je- tri ri­je­či ko­je raz­mi­je­ni­smo, ugra­bi da mi to re­če. Ja sam to uzeo kao simp­tom. Da, ži­vi­mo u Cr­noj Go­ri ko­joj se iz­mi­če te­melj. Ni­šta dru­go ne mo­ra da zna, ali in­tu­i­ci­ja mu ka­že- to je to. I to je do­sta. Do­sta zna, da ne zna ni­šta dru­go. Ako to zna, ima ne­ko in­tu­i­tiv­no zna­nje o sve­mu dru­gom. Čo­vje­kov duh je taj­nim ka­na­li­ma po­ve­zan sa pro­šlim i bu­du­ćim ka­ta­stro­fa­ma. Ja­vlja mu se to, htio - ne htio. Ne­ma da ne­će, kad to ho­će. Pred tim, čo­vjek se­be uhva­ti da je ni­šta. I da će ga ne­ki vje­tar odu­va­ti odav­de, da­nas, ili sju­tra. Od jed­no­ga, opet ču­jem onu po­zna­tu re­če­ni­cu – „ne mo­gu ni­ka­ko da se od­bra­nim od mi­sli. Na­pa­da­ju me mi­sli, ka­že, ne mo­gu im ni­šta. Ja sam naj­sreć­ni­ji bio kad ni­je­sam ni­šta mi­slio. Ali, vi­še ne­ma od to­ga ni­šta. S mi­sli­ma se bu­dim i li­je­žem, da ti ne pri­čam, s ka­kvim“. Znam, ka­žem mu, ne­moj ni­šta da mi pri­čaš. „Ne­ću, ka­že mi, pa i sve da ti ho­ćeš“.
Elem, svu­da čo­vjek osje­ća ne­ku ne­sta­bil­nost, ne­ku ma­nju, ma­lo ve­ću, ili baš ve­ću pa­ni­ku. Ne­ku ma­nju ili vi­šu vr­to­gla­vi­cu. „Uz­ne­mi­rio se svi­jet stra­šno“, je­dan mi ka­že što ču­va ov­ce is­pod Tre­bje­se. „Da ne­mam ovaj bu­ljuk ova­ca, i da ne gle­dam ka­ko slat­ko pa­su, iz­lu­dio bih, či­ni mi se“.
Eto, za­što ja obi­la­zim po­ne­kad pe­ri­fe­ri­ju gra­da, gle­dam ži­vo­ti­nje i lju­de ko­ji ži­ve po stra­ni od svi­je­ta. Baš oni ne­kad ja­ko do­bro osje­te te moć­ne im­pul­se ko­ji po­tre­sa­ju svi­jet. Oni ko­ji su u ha­la­ma, liv­ni­ca­ma, me­tro­i­ma, ofi­si­ma, ma­nje osje­ća­ju, i ma­nje mo­gu i ho­će da o tom ka­žu. Nji­hov je um i psi­ha za­po­sle­na dru­ga­či­je. Oni mo­ra­ju, sko­ro ro­bot­ski, ili, rop­ski, da od­ra­de svoj po­sao, i da se bez ijed­ne mi­sli vra­te ku­ći. Naj­bo­lje se osje­ća­ju, kad od­ra­de svoj po­sao, i mo­gu vi­še ni o če­mu da ne mi­sle. Pa ne­ka to tra­je de­set mi­nu­ta, od iz­la­ska iz me­troa do sta­na, pa do­sta. Da se ljud­ski na­di­šu slo­bo­de i ne­po­sto­ja­nja. Eto ta­ko, ne­ka čo­vjek ži­vi ka­ko ži­vi, ja opet mi­slim, da vr­to­gla­vi­ca či­ni ne­ko do­bro čo­vje­ku Bez nje bi sa­mo spa­vao i ra­dio. A uspje­šno pre­ži­vje­ti do­bru vr­to­gla­vi­cu, to je kao na­no­vo se ro­di­ti, re­kao mi je jed­nom moj du­hom bli­ski sa­go­vor­nik. Jer sto­ji­mo nad bez­da­nom. Vi­dje­li ga, ili ne. Po­tre­sao nas, ili ne?
(Autor je knji­žev­nik)