-Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Čo­vjek je odav­no po­di­je­lio dan na ča­so­ve. Ka­da je ko­ji čas znao je, ali ni­je mo­gao da vi­di, pa je na­ga­đao. Da ne bi na­ga­đao, iz­mi­slio je ča­sov­nik. Uz to, ja­vi­la mu se i mi­sao da bi bi­lo do­bro da se ča­sov­nik po­dig­ne ka­ko bi ga sva­ko mo­gao vi­dje­ti i u bi­lo ko­je do­ba da­na zna­ti ko­li­ko je sa­ti. To­ga su se u Mo­skvi sje­ti­li, pa su po­zva­li La­za­ra Sr­bi­na da na zvo­ni­ku mo­skov­skog Kre­mlja po­dig­ne ča­sov­nik.
Po­sto­ja­lo je jed­nom jed­no vri­je­me i u nje­mu jed­na ja­ka voj­na si­la ko­ja je za­po­sje­la mno­ge ze­mlje, ve­li­ke i ma­le, pa i onu ko­ja se zva­la Cr­na Go­ra. Ona ju je pre­i­me­no­va­la u Ka­ra­dag. U toj ze­mlji bio je i je­dan ma­li grad Pod­go­ri­ca.
Ne­ko­li­ko vje­ko­va ka­sni­je, u gra­du Pod­go­ri­ci od­lu­če da po­dig­nu ku­lu i da na njen vrh sta­ve ča­sov­nik. No, on je ta­da već bio sat, pa i ku­la bu­de pro­zva­na Sa­hat ku­la (Sat ku­la).
Ne­ko je ne­ka­da na vrh ku­le po­sta­vio krst. Jed­ni su go­vo­ri­li da je to krst, a dru­gi da je vje­tro­kaz. Čud­na pri­ča.
Sa­hat-ku­la je tra­ja­la, pa do­tra­ja­la. Ta­da je od­lu­če­no da se re­sta­u­ri­ra. I ta­ko bi. Grad­ske vla­sti, ili već ko je nad­le­žan, od­lu­če da na vrh ku­le vra­te krst, ko­ji je tu po­sto­jao go­di­na­ma, de­ce­ni­ja­ma, od­no­sno vi­še od jed­nog vi­je­ka.
Pod­sje­ti­mo se da je pr­va Sa­hat-ku­la na pro­sto­ri­ma ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je po­gid­nu­ta u Sko­plju 1567-'72. go­di­ne. Za nju je sat pre­ne­sen iz za­u­ze­tog Si­ge­ta, oda­kle je bio i maj­stor za nje­go­vo odr­ža­va­nje. Zna­lo se da je sat jav­ni i da slu­ži sta­nov­ni­štvu.
Slo­ži­će­mo se da se zna­ci­ma ne tre­ba po­i­gra­va­ti i tu­ma­či­ti ih ona­ko ka­ko ne­ko­me tre­nut­no od­go­va­ra. Za­to, pod­sje­ti­mo se da su se Tur­ci, ka­da su vi­dje­li da su Jer­me­ni u svoj dr­žav­ni grb uni­je­li na­ziv pla­ni­ne Ara­rat, že­sto­ko po­bu­ni­li: „Ka­ko mo­že­te to da či­ni­te, ka­da Ara­rat ni­je vaš!“ Na­i­me, pri­li­kom raz­gra­ni­če­nja Tur­ske i Jer­me­ni­je, le­gen­dar­na jer­men­ska pla­ni­na Ara­rat, pri­pa­la je Tur­skoj. „Šta se bu­ni­te“, od­go­vo­re Jer­me­ni, „pa ni mje­sec ni­je vaš!“Ali, i on je pri­je to­ga bio ne­či­ji. Bio je po­ro­dič­ni grb Pa­le­o­lo­ga. A Pa­le­o­lo­zi su vi­zan­tij­ska car­ska di­na­sti­ja, ko­ja je vla­da­la Is­toč­nim ro­mej­skim car­stvom ili Vi­zan­ti­jom od 1259. do 1328.go­di­ne. Zna­čaj­na je i po to­me što su u nje­no vri­je­me La­ti­ni pro­tje­ra­ni iz Ca­ri­gra­da. Ka­da su Tur­ci osvo­ji­li Ca­ri­grad, ta­da­šnji Kon­sta­ni­to­polj, na svim grad­skim ka­pi­ja­ma vi­dio se ukle­san mlad mje­sec sa zvi­je­zdom. Bio je to grb Ca­ri­gra­da.
I šta sad? Ko će i ka­ko tu­ma­či­ti znak na vr­hu Sa­hat-ku­le i či­ji je to znak?
Bi­lo či­ji da je, on je je­dan i je­din­stven. Ozna­ča­va vas­kr­se­nje! A bez vas­kr­se­nja ne­ma hri­šćan­stva. Na zvo­ni­ci­ma ne­kih cr­ka­va Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko- pri­mor­ske u Sta­roj Cr­noj Go­ri, i da­nas sto­ji ukle­san po­lu­mje­sec po­red kr­sta! I ni­ko­me to ni­je sme­ta­lo i ne sme­ta. Oko tih cr­ka­va se na­la­ze gro­bo­vi zna­me­ni­tih cr­no­gor­skih ju­na­ka i pr­va­ka iz gla­so­vi­tih cr­no­gor­skih po­ro­di­ca, ko­ji­ma ni na ovom, ni na onom svi­je­tu ni­je sme­tao ta­kav sim­bol, bez ob­zi­ra na to što su cr­kve, od­no­sno ma­na­sti­ri u to do­ba bi­le dr­ža­ve, a ol­ta­ri pre­sto­li.
Da ka­že­mo da je po­lu­mje­sec sim­bol pro­mje­ne, po­vrat­ka i us­kr­snu­ća. Pre­ma nje­mu se nor­ma­lan svi­jet mo­ra s po­što­va­njem od­no­si­ti i tu ne­ma di­le­me. Tre­ba sva­ka­ko zna­ti šta se ne­ka­da do­ga­đa­lo i oda­kle je sve po­vu­klo svoj ko­ri­jen. I či­je je i ka­da što bi­lo. Tre­ba, da­kle, či­ta­ti i pam­ti­ti sta­ra vre­me­na i sta­re zna­ke. U nji­ma je sve za­pi­sa­no. Ina­če, krst je je­dan od onih sim­bo­la ko­ji se po­tvr­đu­je od naj­dav­ni­jih vre­me­na, i to u Kno­su­su u XV vi­je­ku pri­je no­ve ere.
Ne za­bo­ra­vi­mo da u knji­zi ,,Isto­ri­je re­li­gi­ja is­to­ka i za­pa­da'' (Tre­var Ling) pi­še da ni­ko ni­je to­li­ko tašt zbog svo­je re­li­gi­je kao onaj ko­ji ne po­zna­je dru­gu.
Sve je do­bro kad se do­bro svr­ši. Va­žno je da ku­la i da­lje vr­ši svoj po­sao, da sat na njoj po­ka­zu­je vri­je­me. A ko će šta gle­da­ti i vi­dje­ti, to je stvar nje­go­vog do­ži­vlja­ja. Va­žno je da sva­ko vi­di ono što mu ta­da za­tre­ba, a to je da po­gle­da i vi­di ko­li­ko je sa­ti. Za­to, vi­še bla­gih ri­je­či, vi­še slo­ge. To nam, ba­rem, pre­po­ru­ču­ju sve sve­te knji­ge. One nas uče da obi­ča­ji ima­ju ci­je­nu ko­ju ni­čim ne tre­ba srav­ni­ti. One ka­zu­ju da je u je­zi­ku za­pe­ča­će­no po­sma­tra­nje ci­je­log na­ro­da ko­ji se vje­ko­vi­ma po­ko­ra­va do­bru. One do­ka­zu­ju da je na­rod uvi­jek pra­ti­la pat­nja i za­do­volj­stvo, bez ob­zi­ra na to pre­ma ko­jim bo­go­mo­lja­ma su ho­di­li i hr­li­li. One po­ru­ču­ju da smo jed­na­ko iden­ti­fi­ko­va­ni pi­ta­nji­ma sop­stve­nih vje­ra, sa­o­sje­ća­nji­ma da smo ipak ro­đe­ni s pre­ten­zi­jom na um i ra­zum, sa sa­zna­njem da tra­ži­mo lju­bav da “do­đe­mo se­bi”.