- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Pri­pa­dam onoj ge­ne­ra­ci­ji ko­ja ni­je išla na rad­ne ak­ci­je (bi­la sam ma­la), ali ih pam­ti. Bje­še tu slo­ge, je­din­stva, mno­go ra­da i mno­go osmi­je­ha i za­do­volj­stva. Ti­to­vu šta­fe­tu sam do­če­ki­va­la u mno­gim gra­do­vi­ma, a još sa za­do­volj­stvom ču­vam pi­o­nir­sku ka­pu i ma­ra­mu. Sve u sve­mu, ža­lim za onim vre­me­ni­ma u ko­ji­ma smo bi­li vri­jed­ni i bez­bri­žni. Pa­ro­la ,,I poslije Ti­ta Ti­to’’ pri­ja­la je mom opre­dje­lje­nju i sma­tra­la sam je i poslije Ti­to­ve smr­ti ži­vom. Vje­ro­vat­no ta­ko mi­sle mno­gi ko­je su ove mo­je ri­je­či pod­sje­ti­le na to vri­je­me.
Da­kle, i poslije Ti­ta –Ti­to, od­zva­nja­lo je du­go i u uši­ma i u sr­ci­ma, a on­da je do­šao ne­ko ko se zo­ve - ,,JA’’ i usu­dio se da ovu pa­ro­lu pre­kro­ji i ba­ha­to vik­ne- ,,i poslije Ti­ta -JA’’! Ono što taj ne­ko da­no­noć­no, a či­ni mi se (da­le­ko bi­lo) vječ­no će i da po­na­vlja je­ste- ,,JA, pa JA’’. Iz­me­đu nje­go­vog ,,ja’’ i ne­či­jeg dru­goj ,,ja’’ po­sto­ji sa­mo on. Iz­me­đu nje­go­vog ja i na­šeg mi, po­sto­ji opet sa­mo on. ,,Da ni­je me­ne ne bi bi­lo ni vas’’- ka­že nje­go­vo ,,ve­li­ko’’ JA. A evo šta još ve­li:
,,Dok je mo­je JA ži­vo, a va­zda će bi­ti- ži­vje­će­te ona­ko ka­ko JA ka­žem. JA sam taj ko­ji zna ka­ko! Ili će bi­ti ona­ko ka­ko ja ka­žem, ili ni­ka­ko dru­ga­či­je. A dru­ga­či­je i ne mo­že bi­ti jer sam JA taj ko­ji zna da ne mo­že dru­ga­či­je. Onaj ko mi­sli da mo­že, ne mo­že da mi­sli, jer mu JA od­re­đu­jem či­me će i ka­ko će da mi­sli. Da ni­je me­ne i mog ,,ve­li­ko­du­šnog’’ JA svi vi ne bi­ste ni bi­li vi. Bi­li bi­ste ne­ki dru­gi, u stva­ri ne bi­ste bi­li ni­ko bez mo­ga JA. Ni Ti­to, dru­go­vi i dru­ga­ri­ce, ni­je znao ko je dok ni­sam do­šao JA. I pa­ro­la –i poslije Ti­ta JA ni­je pot­pu­no tač­na, jer isti­na je –i pri­je i poslije Ti­ta- JA! I ne sa­mo pri­je nje­ga, već pri­je svih i poslije svih JA! Ni­je mo­je ,,JA’’ od ju­če, ka­ko mi­sle mno­gi. Pro­la­zio sam kroz ra­zno ši­blje, ne­kih tu­đih ja, bio u mut­nim vo­da­ma ne­kih mut­nih JA. Da se ra­zu­mI­Je­mo, i ta­da sam bio ja-JA, ni­je da ni­sam, i ta­da sam znao i bio si­gu­ran da se sve, baš sve, vr­ti oko mog JA. I ze­mlja, da­bo­me. I dr­ža­va, ne­go što! Sve. Baš sve! Ju­tro svi­će kad mu ja na­re­dim. Smr­ka­va /vam/ se kad se ja po­ja­vim. Šta će­te je­sti i ko­li­ko će­te je­sti mo­je JA ima u ma­lom pr­stu. Ne­ka­da ni­šta, a ne­ka­da baš ni­šta. Ali, ni­sam ja ta­ko ohol da bih do­zvo­lio da iz­ne­mo­gli i glad­ni iza­đe­te na iz­bo­re. Zbog to­ga, mo­je sa­vje­sno JA otvo­ri­će vra­ta na­rod­ne ku­hi­nje ko­ja će ra­di­ti dan pred iz­bo­re non-stop. Mo­ći će­te, da­kle, pu­nog sto­ma­ka, na­rav­no i sr­ca da gla­sa­te za mo­je JA. Na li­sti ko­ja je pod bro­jem JA, i ko­ja no­si na­ziv ,,I poslije Ti­ta-JA, za­o­kru­ži­te mo­ju ma­len­kost. Že­lim da na­gla­sim, da je ovo de­mo­krat­ska ze­mlja i da ću se ja svim sna­ga­ma za­la­ga­ti da ta­ko i osta­ne. Da­kle, de­mo­kra­ti (JA) je mo­je dru­go JA, ma­da bih pri­je re­kao da sam JA njen iz­vor­ni stvo­ri­telj. Va­še pla­te i pen­zi­je ne za­vi­se od mo­jeg JA, već is­klju­či­vo od mo­jeg JA. I to mo­ra bi­ti ja­sno svi­ma. Ono što sam na­u­čio za vri­je­me ove do­ži­vot­ne vla­da­vi­ne je­ste da ni­ka­ko ne smi­jem i ne­ću do­zvo­li­ti da se mo­je JA za­mi­je­ni ta­mo ne­kim ne­bit­nim i bez­vri­jed­nim on. Uosta­lom ko je taj-on, ako ni­je JA?! Pa, nor­mal­no-ni­ko. Sa­mo mo­je JA zna kroz šta smo pro­šli da bi­smo do­šli do vječ­nog JA. Od­lič­no znam da ima onih ko­ji me ne vo­le i ko­ji bi ra­do da mi vi­de le­đa. Ali JA sam taj ko­ji od­re­đu­je ko će da me vo­li ili ne vo­li. Ja sam taj ko­ji okre­će le­đa’’.
Ova­ko iz­gle­da ne­is­crp­ni mo­no­log onog nje­go­vog JA, a vi dra­gi mo­ji bje­ži­te od ta­kvih. Bje­ži­te gla­vom bez ob­zi­ra . Ovo mo­je ja ipak će osta­ti da se su­prot­sta­vi ta­kvi­ma. Na­rav­no i moj bič. Jer op­sjed­nu­tost so­bom je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)