- Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Da dr­ža­vu de­fi­ni­tiv­no ru­še oni ko­ji njo­me vla­da­ju svje­do­če sva­kog da­na broj­ni pri­mje­ri de­gra­da­ci­je svih osnov­nih vri­jed­no­sti. Vlast ko­ja ze­mlju vo­di u sve ve­ću kri­zu mo­ra pro­na­la­zi­ti i tra­ži­ti iz­mi­šlje­ne kriv­ce za ta­kvo sta­nje van svo­jih re­do­va, za­to imam uti­sak da je da­nas bi­ti Sr­bin u Cr­noj Go­ri, sa­mo po se­bi, opa­sno i ri­zič­no. To­li­ki ste­pen ne­tr­pe­lji­vo­sti i pri­ti­sa­ka pre­ma po­li­tič­kim ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma iz re­do­va srp­skog na­ro­da, po­čev od DPS po­li­ci­je do DPS sud­stva, po­la­ko se, ali si­gur­no kre­će ka asi­mi­la­ci­ji Sr­ba kroz na­sil­no mi­je­nja­nje nji­ho­vog iden­ti­te­ta do fi­zič­kih i psi­hič­kih zlo­sta­vlja­nja i po­gu­blje­nja. Sve se za­sni­va na pre­po­ru­ka­ma po­zna­tog ru­skog pi­sca Ro­ja Me­dve­deva, ute­me­lje­nih na ma­e­stral­noj di­jag­no­sti­ci jed­no­par­tij­skog si­ste­ma vla­da­vi­ne ka­kav je cr­no­gor­ski: „Ne mi­sli ako si mi­slio, ne go­vo­ri ako si go­vo­rio, ne pi­ši ako si na­pi­sao, ne pot­pi­suj ako si pot­pi­sao. Po­ri­či!“ Upra­vo na ovim ocje­na­ma se za­sni­va pro­gon ko­ji re­žim spro­vo­di nad li­de­rom De­mo­krat­ske na­rod­ne par­ti­je Cr­ne Go­re, Mi­la­nom Kne­že­vi­ćem, ko­jem ne fa­li ni zna­nja ni hra­bro­sti da se svim de­mo­krat­skim sred­stvi­ma bo­ri za naj­sve­ti­je vri­jed­no­sti svog na­ro­da. Re­žim naj­vi­še bo­li či­nje­ni­ca da je sve nji­ho­ve na­jam­ni­ke iz­va­na i iz­nu­tra in­te­lek­tu­al­no po­ra­zio bez ob­zi­ra na to da li se na­la­ze na vi­so­kim di­plo­mat­skim ili dr­žav­nim funk­ci­ja­ma i što u nje­go­voj bi­o­gra­fi­ji ne­ma ni­čeg zbog če­ga bi mo­rao ću­ta­ti. Na pri­mje­ru Mi­la­na Kne­že­vi­ća se is­pi­su­je sud­bi­na Sr­ba u Cr­noj Go­ri ko­ji­ma je ne­ko od­re­dio ne­sta­nak, jer ka­da jed­nom na­ro­du odu­zme­te slo­bo­du, kul­tu­ru, obra­zo­va­nje, na­u­ku i osta­le na­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti ko­je su uslov op­stan­ka, tom na­ro­du pri­je­ti ne­sta­nak, a ka­da mu odu­zme­te ri­ječ ka­ko se to ima na­mje­ru uči­ni­ti, on­da tom na­ro­du pri­je­ti is­tre­blje­nje. Ne­ko se do­bra­no po­tru­dio da po­no­vo Sr­be otru­je me­đu­sob­nom mr­žnjom. To se naj­bo­lje vi­di na pri­mje­ru pred­stav­ni­ka Sr­ba iz ta­ko­zva­ne gra­đan­ske opo­zi­ci­je ko­ji su se pre­ko no­ći na ne­či­ji mig pre­sta­li jav­no bo­ri­ti za oču­va­nje naj­va­žni­jih i­den­ti­tet­skih pi­ta­nja. Ve­ća tra­ge­di­ja za srp­ski na­rod u Cr­noj Go­ri od te je­ste či­nje­ni­ca da su Sr­bi iz gra­đan­ske opo­zi­ci­je, opet po ne­či­jem na­go­vo­ru, pre­sta­li sje­dje­ti za istim sto­lom sa Sr­bi­ma iz na­ci­o­nal­nih par­ti­ja... Da i ne go­vo­ri­mo o to­me ka­ko se u eri pro­go­na Sr­ba u Cr­noj Go­ri po­na­ša­ju Sr­bi iz par­ti­ja na vla­sti i biv­ši Sr­bi ko­ji se sa­da dru­ga­či­je iz­ja­šnja­va­ju ili, ka­ko oni to ka­žu, osje­ća­ju. Što su pri­ti­sci ri­je­či­ma nji­ho­vih sa­te­li­ta i men­to­ra ja­či to je ja­sno da su svi oni ko­ji se bo­re za slo­bod­nu Cr­nu Go­ru i pra­va Sr­ba u Cr­noj Go­ri na pra­vom pu­tu. Da­nas su Sr­bi u Cr­noj Go­ri osta­vlje­ni sa­mi, jer glas so­li­dar­no­sti Sr­ba iz dr­ža­va biv­še nam za­jed­nič­ke dr­ža­ve se ne ču­je. Na­pro­tiv, naj­ve­ći srp­ski šljam iz tih dr­ža­va je is­ko­ri­šten da bi uni­štio slo­bod­nu srp­sku ri­ječ u Cr­noj Go­ri. Zbog to­ga ne tre­ba ža­li­ti, tre­ba se sop­stve­nim sna­ga­ma bo­ri­ti za svo­ja pra­va, jer cr­no­gor­ski Sr­bi su kroz isto­ri­ju bi­li i osta­li krem srp­stva i nje­go­vi naj­ve­ći za­štit­ni­ci i tri­bu­ni. Sve što ova kri­mi­nal­na vlast ra­di, osim pljač­ke i uni­šta­va­nja ci­je­log dru­štva, je­ste for­si­ra­nje po­li­ti­ke ko­jom gra­đa­ne dr­ži pod ten­zi­jom i u stra­hu, ali i ka­ri­ki­ra­nje i mon­ti­ra­nje iz­ja­va opo­zi­ci­o­nih li­de­ra i in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji opo­zi­ci­o­no raz­mi­šlja­ju na na­čin da se sve što ka­žu mo­že upo­tri­je­bi­ti pro­tiv njih... I to uz po­moć taj­ne po­li­ci­je i re­žim­skih me­di­ja ko­ji sva­ko­dnev­no is­pi­ra­ju mo­zgo­ve gra­đa­ni­ma mon­stru­o­znim in­for­ma­ci­ja­ma ko­je ne­ma­ju bla­ge ve­ze sa isti­nom. Umje­sto da Sr­bi, ma gdje se na­la­zi­li, tra­že ka­ri­ku ko­ja će ih oja­ča­ti i uje­di­ni­ti u za­šti­ti svo­jih pra­va, mno­gi od njih vi­še vo­de ra­ču­na o lič­nom in­te­re­su ne­go o pi­ta­nji­ma op­stan­ka cje­lo­kup­nog srp­stva. Hi­lja­du pu­ta sam se uvje­rio da u na­ro­du po­zna­ta iz­re­ka „Ne daj Bo­že da se Sr­bi slo­že“ ni­je bez osno­ve. Mno­gi Sr­bi u Cr­noj Go­ri će jed­nog da­na za­ža­li­ti što ni­je­su ima­li hra­bro­sti da se jav­no bo­re za svo­ja pra­va i što na vri­je­me ni­je­su pri­zna­li gre­šku da su bi­li zlo­u­po­tri­je­blje­ni od stra­ne re­ži­ma pro­tiv sop­stve­nog na­ro­da. Svi oni ko­ji mi­sle da će za sva vre­me­na bi­ti pod za­šti­tom re­ži­ma grd­no se va­ra­ju. U ži­vo­tu sve kre­ne, ali se i pre­o­kre­ne. Slu­šao sam od svo­jih sta­rih da čo­vjek u ži­vo­tu de­vet pu­ta ima, a de­vet pu­ta ne­ma. Kao i što sam mno­go pu­ta čuo da je put do isti­ne mu­ko­tr­pan i dug. To­ga je, vje­ru­jem, bio svje­stan i moj par­tij­ski ko­le­ga Mi­lan Kne­že­vić ka­da je kre­nuo na put de­mo­krat­ske bor­be za slo­bod­nu Cr­nu Go­ru. Za­to vje­ru­jem da nje­gov trud ne­će bi­ti uza­lu­dan, kao što ni bor­ba za slo­bod­nu Cr­nu Go­ru ne­će bi­ti uza­lud­na, ma ko­li­ko du­go tra­ja­la.