-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Ame­rič­ki pred­sjed­nik je u pe­tak na­pu­stio Va­šing­ton, za­po­čev­ši de­ve­to­dnev­nu tur­ne­ju to­kom ko­je će po­sje­ti­ti pet ze­ma­lja Azi­je, iz­ma­kav­ši se, bar za to vri­je­me, od do­ma­će po­li­tič­ke sce­ne na ko­joj mu stva­ri ne idu u pri­log. Pro­šla ne­dje­lja je, na­i­me, po­če­la pri­lič­no dra­ma­tič­no: spe­ci­jal­ni is­tra­ži­telj De­part­men­ta prav­de Ro­bert Mi­ler (ina­če biv­ši di­rek­tor FBI) ob­ja­vio je pr­ve op­tu­žni­ce u okvi­ru is­tra­ge ko­ja mu je po­vje­re­na sa za­dat­kom da utvr­di ”sve ve­ze ili ko­or­di­na­ci­ju iz­me­đu vla­de Ru­si­je i po­je­di­na­ca an­ga­žo­va­nih u iz­bor­noj kam­pa­nji pred­sjed­ni­ka Do­nal­da Tram­pa i sve dru­go što mo­že da pro­is­tek­ne iz te is­tra­ge”.
Op­tu­že­na su tri Tram­po­va čo­vje­ka: Pol Ma­na­fort, šef kam­pa­nje od ju­na do av­gu­sta 2016., nje­gov bli­ski sa­rad­nik u toj ulo­zi Ro­bert Gejts, kao i ni­že­ran­gi­ra­ni spolj­no­po­li­tič­ki sa­vjet­nik kan­di­da­ta Tram­pa, Džordž Pa­pa­do­pu­los.
Pr­va dvo­ji­ca su se do­bro­volj­no pre­da­la FBI, da bi po­sle ini­ci­jal­nog sa­slu­ša­nja bi­li pu­šte­ni da se bra­ne iz kuć­nog pri­tvo­ra. Op­tu­žni­ca pro­tiv njih se­že čak u sre­di­nu pro­šle de­ce­ni­je i sa­dr­ži 12 ta­ča­ka, za ko­je je, bu­du li na su­đe­nju pri­hva­će­ne, za­pri­je­će­na ka­zna vi­še­go­di­šnji za­tvor. Ri­ječ je, na­i­me, o ozbilj­nim kri­vič­nim dje­li­ma pra­nja pa­ra (po­mi­nje se svo­ta od oko 75 mi­li­o­na do­la­ra), skri­va­nja ra­ču­na u stra­nim ban­ka­ma od po­re­skih or­ga­na, ne­pri­ja­vlje­nog lo­bi­ra­nja za stra­ne ze­mlje i la­ga­nja o to­me fe­de­ral­nim agen­ti­ma.
Ve­za ovo­ga sa Tram­pom je za­sad sa­mo po­li­tič­ka: bu­du­ći pred­sjed­nik je da­kle an­ga­žo­vao lju­de ko­ji su bli­sko sa­ra­đi­va­li sa ne­pri­ja­telj­skom si­lom (Ru­si­jom) što je, ka­ko se su­ge­ri­še, on mo­rao da zna, ali je tu či­nje­ni­cu ig­no­ri­sao. Ma­na­fort i Gejts su se iz­ja­sni­li da ni­su kri­vi (”slu­čaj pro­tiv me­ne je pre­u­ve­li­čan, do­ka­zi ni­su ja­ki” iz­ja­vio je Ma­na­fort), dok se tre­ći ak­ter, Pa­pa­do­pu­los, na­go­dio da bu­de svje­dok sa­rad­nik, da u za­mje­nu za ko­o­pe­ra­tiv­nost do­bi­je ma­nju ka­znu.
On je pri­znao da je na jed­nom sa­stan­ku iz­bor­nog šta­ba iz­nio de­ta­lje svog kon­tak­ta iz apri­la 2016. sa jed­nim pro­fe­so­rom iz Lon­do­na, na­vod­no sa bli­skim ve­za­ma sa Ru­si­jom, ko­ji mu je po­nu­dio ”pr­ljav­šti­nu” o Hi­la­ri Klin­ton i su­ge­ri­sao da se to upo­tri­je­bi u kam­pa­nji. Ri­ječ je bi­la ”o hi­lja­da­ma imej­lo­va” sa ser­ve­ra ru­ko­vod­stva De­mo­krat­ske par­ti­je, za ko­je je tek ka­sni­je – u za­jed­nič­kom iz­vje­šta­ju svih ame­rič­kih oba­vje­štaj­nih slu­žbi - ot­kri­ve­no da su ih ukra­li ru­ski dr­žav­ni ha­ke­ri i do­sta­vi­li or­ga­ni­za­ci­ji za pu­bli­ko­va­nje taj­ni Vi­ki­liks.
Šta sve ovo prak­tič­no zna­či? I mno­go i ma­lo, za­vi­sno iz kog ugla se gle­da. Pri­je sve­ga, oči­gled­no je da Ro­bert Mi­ler sa svo­jim ti­mom po­vje­re­ni po­sao oba­vlja pe­dant­no i si­ste­mat­ski, sli­je­de­ći sva­ki trag, bez ob­zi­ra na to gdje sve mo­že da ga od­ve­de. Već po­dig­nu­te op­tu­žni­ce za fe­de­ral­na kri­vič­na dje­la pri­tom su sred­stvo da se stig­ne do dru­gih ak­te­ra.
Ma­na­fort i Gejts bi, ka­ko sma­tra­ju ame­rič­ki ana­li­ti­ča­ri, su­o­če­ni sa du­gim vre­men­skim ka­zna­ma (Ma­na­fort ima 68 go­di­na), mo­gli, da kao i Pa­pa­do­pu­los, pri­sta­nu na sa­rad­nju, po­go­to­vo ako ih ubi­je­de da glav­ni me­ta ni­je Tramp, već ru­sko mi­je­ša­nje u ame­rič­ki iz­bor­ni si­stem. Tramp bi u tom pro­ce­su mo­gao da bu­de sa­mo ko­la­te­ral­na šte­ta, ali sa istim po­sle­di­ca­ma: ako ko­nač­ni na­la­zi (ko­ji se oče­ku­ju kra­jem idu­će go­di­ne) utvr­de nje­gov do­sluh sa Ru­si­jom i njen do­pri­nos iz­bor­nom is­ho­du, bi­li bi istin­ska pri­jet­nja nje­go­vom op­stan­ku u Bi­je­loj ku­ći.
Ko­li­ko je to vje­ro­vat­no? Opet i mno­go i ma­lo: sa jed­ne stra­ne je upa­dlji­va i još neo­bja­šnje­na Tram­po­va ne­za­in­te­re­so­va­nost za mo­gu­će mi­je­ša­nje Mo­skve u iz­u­zet­no osje­tlji­ve unu­tra­šnje stva­ri nje­go­ve ze­mlje, a sa dru­ge su spe­ku­la­ci­je svih vr­sta, uklju­ču­ju­ći tu i kon­tro­verz­ni do­si­je ko­ji je sa­či­nio biv­ši bri­tan­ski oba­vje­šta­jac Kri­sto­fer Stil ko­ji uka­zu­je na vi­še­go­di­šnje na­po­re Ru­si­je da se pri­bli­ži Tram­pu i omo­gu­ći mu da u pred­sjed­nič­koj tr­ci po­ra­zi Hi­la­ri Klin­ton.
Pr­vi Mi­le­ro­vi po­te­zi su ne­sum­nji­vo op­ko­lja­va­nje Tram­pa, sa ve­li­kom vje­ro­vat­no­ćom da sle­de­će do­mi­ne ko­je mo­gu da pad­nu bu­du lič­no­sti još ak­tiv­ne u pred­sjed­ni­ko­vom okru­že­nju: nje­gov zet Dža­red Ku­šner (pa i sin Do­nald Tramp mla­đi), glav­ni tu­ži­lac Džef Sešn i dru­gi.
U pri­log ovom sce­na­ri­ju ide i či­nje­ni­ca da Ro­bert Mi­ler ko­ri­sti ”zam­ku za Al Ka­po­nea” – tak­ti­ku ko­jom je 1931. uhva­ćen ozlo­gla­še­ni šef či­ka­ške ma­fi­je – da se pre­ko ma­nje va­žnih kri­vič­nih dje­la, po­put ne­pla­ća­nja po­re­za, stig­ne do onih mno­go krup­ni­jih, kao i da se do ”ve­li­kih ri­ba” stig­ne uz po­moć ma­lih.
Pre­o­vla­đu­ju­će je, me­đu­tim, uvje­re­nje da će Tram­po­va sud­bi­na za­vi­si­ti vi­še od po­li­ti­ke ne­go od Mi­le­ro­vog iz­vje­šta­ja: re­pu­bli­kan­ci ko­ji su ve­ći­na u oba kon­gre­sna do­ma uglav­nom ni­su ko­men­ta­ri­sa­li po­dig­nu­te op­tu­žni­ce, a pro­cje­na je i da je ma­lo vje­ro­vat­no da bi bi­lo do­volj­no gla­so­va za po­kre­ta­nje Tram­po­vog opo­zi­va.
Upr­kos to­me što je sa­svim si­gur­no da Ro­be­rt Mi­ler u ovom mo­men­tu zna mno­go vi­še od ono­ga što je iz­nio – i što je po svoj pri­li­ci ovo sa­mo po­če­tak Tram­po­vih ne­vo­lja sa ”ru­skim pro­ble­mom” - na jav­noj sce­ni je još mno­go vi­še di­ma ne­go va­tre.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)