-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Ki­ša, inje, mje­sec, stu­den, pro­lje­će, vu­ko­vi, ur­lik, pje­sma... sve­ga to­ga ima u te­bi. I za sva­ki na­voj bi mo­gao na­ći mje­sta u di­vlji­ni, ili na ja­stu­ku. Me­ko­ća iza tvog če­li­ka je mo­žda sa­vi­tlji­vo to­pla... ali ni­ko vi­še ne­ma str­plje­nja da tr­pi, da ko­pa po pre­sa­hlom bu­na­ru i utvr­di da je vo­de­na ži­la i da­lje pri­sut­na. Skro­vi­to sr­ce je za­ne­mar­lji­va škri­nja... Lju­di su ono ka­ko se op­ho­de... nji­ho­va psi­ho­o­pi­sna de­fi­ni­ci­ja po­či­va u “po­na­ša­nju”. Za­bo­ra­vi na este­ti­ku “is­kre­nih na­mje­ra” - isti­na je u prak­si ko­jom vr­še in­ter­ak­ci­ju sa svi­je­tom. Jer, šta ti zna­či što je zmi­ja ka­dra da pla­če ili pje­va, ka­da je otrov­na? Mi ne ži­vi­mo od tu­đih po­ten­ci­ja­la, nas za­da­vi nji­ho­va od­bra­na.
* * *
Ra­de­ći pro­fi­le čo­vjek sret­ne čo­vje­ka. Pro­či­ta mu upis raz­lo­ga, ali i uzro­ke nje­go­vih gr­če­va. Sa­zna vr­stu i ubo­ji­tost oruž­ja ko­jom ras­po­la­že... i do­zna da li je rat­nik uisti­nu dje­vi­ca. No, na kra­ju is­pi­si­va­nje stra­ni­ca o kva­li­te­tu mi­ne­ra­la od ko­jeg smo uso­lje­ni za­u­zme sve­ga ne­ko­li­ko stra­ni­ca... naj­ve­ći broj li­sto­va ode na ob­ja­šnje­nje su­bjek­to­vog po­na­ša­nja. Na nje­gov ples me­đu dru­gim ple­sa­či­ma. I da li je ri­tam uskla­đen sa me­lo­di­jom svi­ra­ča. Ne­sin­hro­ni­za­ci­ja lju­di sa pje­smom ži­vo­ta do­no­si pa­kao kon­stant­nog spo­ti­ca­nja. I gur­ka­nja...

Na­ve­šću vam sa­da ne­ko­li­ko rit­mič­nih še­ma... či­sto da osje­ti­te ka­kvih krv­ni­ka ima me­đu “žr­tva­ma”... i ne­pri­ja­te­lja u “pri­ja­te­lji­ma”. I je­dan ma­li isje­čak o pu­po­lju što spa­va is­pod ze­le­nih li­sto­va.
Re­dun­dant­na psi­ha
O ovom ma­trič­nom obra­scu se ne pri­ča mno­go...
Pod­ra­zu­mi­je­va sle­de­će - opra­šta­nje te­ških gre­ša­ka i uvre­da bli­skim oso­ba­ma (čla­nu po­ro­di­ce, pri­ja­te­lji­ma...) - pri­tom im kon­stant­no po­ma­že­te oko us­po­sta­vlja­nja nji­ho­vog što kva­li­tet­ni­jeg ži­vo­ta... a oni se ured­no vra­te u po­zi­ci­ju oma­lo­va­ža­va­nja va­še lič­no­sti. Uje­da­ju bez par­do­na.
To zbi­lja do­sta go­vo­ri o nji­ma. Ali mno­go vi­še o te­bi.
Vje­ro­vat­no po­sje­du­ješ ne­što što se zo­ve re­dun­dant­na psi­ho­o­sno­va - ili pro­sti­je, su­vi­šno (ne­po­treb­no) ra­zu­mi­je­va­nje ne­ra­zum­nog (lo­šeg) čo­vje­ka. Opra­šta­nje bez za­te­znog fak­to­ra. Li­še­no lo­gi­ke.
Re­dun­dant­nost u du­šev­nom smi­slu je na­o­ko li­je­pa oso­bi­na - ali pot­pu­no otrov­na po no­si­o­ca.
Sa­vjet - spa­si se­be i bje­ži od ta­kvih bli­sko­sti.
Bi­je­la lju­bav
Bi­je­la lju­bav - sta­nje ko­je se u bi­he­vi­o­ri­sti­ci ve­zu­je za one oso­be ko­je vo­le ono što pred­sta­vlja­ju, ali su iz­u­zet­no stro­ge spram se­be. Oče­ku­ju vi­še od se­be, la­ko za­mje­ra­ju se­bi - pre­ma svom “ja” ima­ju od­nos iz­u­zet­nog “oče­ki­va­nja”. Obič­no se bi­je­la lju­bav raz­vi­ja kod onih oso­ba ko­je su ima­le ne­ko­li­ko ja­kih a, su­prot­sta­vlje­nih auto­ri­te­ta to­kom raz­vo­ja (ro­di­te­lji, bra­ća i se­stre, uja­ci, stri­če­vi, tet­ke... loš iz­bor part­ne­ra).
Ko­li­ko god “bi­je­la lju­bav” bi­la sti­mu­la­ti­van me­ha­ni­zam (ne do­zvo­lja­va ti da se opi­ješ sop­stvom i pi­jan osta­neš), umi­je da uve­de oso­bu u sta­nje iz­ne­nad­nih la­ko-de­pre­siv­nih epi­zo­da, na­gle apa­ti­je ili du­že me­lan­ho­li­je. Ta­kvi lju­di ne­će zga­zi­ti ni­ko­ga... ali će se o se­be če­sto spo­ta­ći i iz­gre­ba­ti ra­zum na ko­lje­ni­ma.
Ge­o­man­ci­ja du­še
Ge­o­man­ci­ja te­go­be - u si­ro­vom pre­vo­du zna­či “bol ko­ja do­la­zi iz ko­re ze­mlje.” Za­pra­vo je psi­ho­o­pi­sno sta­nje za si­tu­a­ci­ju ka­da čo­vjek osje­ća vi­še­go­di­šnji bol sa za­te­znom tu­gom zbog ne­prav­de ko­ja mu je na­ne­se­na ne­ka­da ra­ni­je. Pod­ra­zu­mi­je­va ra­nu ko­ja ni­je do­volj­no is­pla­ka­na i zbog ko­je se mo­ra ću­ta­ti jer je na­ne­se­na od oso­be ko­ju vo­li.
Ne­ka­da ge­o­man­ci­ja du­šev­nog bo­la mo­že bi­ti za­sno­va­na na dva (ili vi­še) kom­ple­men­tar­na sta­nja - ka­da je po­vre­da na­ne­se­na vi­še pu­ta od iste oso­be, ili od raz­li­či­tih lju­di ko­ji su ci­lja­li na isto mje­sto. Ovo sta­nje se mo­že i tre­ba po­bi­je­di­ti lič­nim an­ga­žo­va­njem, kroz raz­ne na­či­ne “žmu­re­nja i sti­ska­nja uši­ju”... da ne pre­ži­vi i na­sta­vi da pro­ga­nja do sa­mog kra­ja. Jer umi­je da do­ve­de do od­u­mi­ra­nja ro­se sre­će u te­bi.
Do­du­še, ne­ke od naj­ljep­ših pje­sa­ma u na­šoj knji­žev­no­sti su na­pi­sa­li auto­ri ko­ji su pa­ti­li od ge­o­man­ci­je bo­la. Kat­kad ona pru­ži po­gled na ne­bo sa ne­ba sa­mog... no oči osta­nu pu­ne su­za, a kri­la vi­še ni­su ka­dra da se dr­že za ra­me­na.
Ne­pent­he
Ne­ke div­ne oso­be po­sje­du­ju psi­ho­pri­mus bar­da - ko­ji u se­bi no­si NE­PENT­HE osno­vu. Ne­pent­he je sta­ro­grč­ka ri­ječ ko­ri­šće­na u mit­sko-fi­lo­zof­skim spi­si­ma i pod­ra­zu­mi­je­va “mo­men­tal­ni li­jek za tu­gu”.
Bez ob­zi­ra što je ne­pent­he sa­mo baj­ko­vi­ta tvo­re­vi­na, ka­da se oči­ta kod od­re­đe­nih du­ša pod­ra­zu­mi­je­va da su te oso­be svo­je sta­nje ja­da i ra­na pre­ve­le u “ri­je­ku skla­da i teč­nih bi­se­ra”. Ta­kvi se na­po­je sop­stve­nog bo­la ka­ko bi oči bi­le pa­žlji­vi­je u gle­da­nju svi­je­ta i ra­zu­mi­je­va­nju onih ko­ji se kri­ju zbog sop­stve­nih oži­lja­ka. Psi­ho­pri­mus bar­da u smje­ru ne­pent­he je po­sje­do­va­la Isi­do­ra Se­ku­lić, a vje­ru­je se i Mi­le­va Ma­rić.
* * *
U po­sled­nje vri­je­me su­sreo sam ne­ko­li­ko lju­di što su do­šli iz slat­ke ma­gle... ra­de­ći na nji­ho­vim pro­fi­li­ma sa­zna­doh u re­zul­ta­ti­ma ne­ke od stva­ri što ov­dje is­pi­sah. Čim je tač­ka sta­vlje­na, a olov­ka sklo­nje­na... htio sam da udah­nem oči­ma. Da sva­kog od njih po­zo­vem i ka­žem... mo­gu li do­ći, da se ma­lo od vas ugri­jem?, da sklo­ni­te ki­še, vu­ko­ve i stu­den, a od pra­ši­ne obri­še­te pro­lje­će i mje­sec. Jer kad sret­ne­te an­đe­le... sr­ce zbog dru­gih sa­mo sve­ne.
Te­bi, ne­pent­he, zbog či­jeg se ko­ra­ka svi­jet okre­će. Na te­be inje ne­će... jer ne mo­že.
(Autor je knji­žev­nik)