-Pi­še: Ran­ko Jo­vo­vić

Mozrajy Cr­no­gor­ci vje­ko­vi­ma, ka’ po­je­di­ni Cr­no­gor­ci me­đu na­ro­di­ma. I iz­mo­zga­li su, ne­ma pri­če, ve­li­ka dje­la me­đu lju­di­ma i na­ro­di­ma, ali da­na­šnji Cr­no­gor­ci mo­zga­ju, da te Bog sa­ču­va — da­nas mo­zga­ju lju­di - spla­či­ne - eto, i to su lju­di, ne­ki lju­di — što re­kao onaj pje­snik Vi­to Markovih - ne­ki LjU­DI­ĆI.
Mo­zga­ju ove spla­či­ne, o isto­ri­ji, ka­ko oni ve­le, hi­sto­ri­ji...
Nji­ho­va je istorija hi­sto­ri­ja.
Mo­zga­ju bra­ća i krv­ni­ci — ta­ko je ne­ka­ko pi­sao PJE­SNIK MI­LO KPALj - čo­vjek za sva vre­me­na, moj pri­ja­telj, pri­ja­telj lju­di.
Ovi što da­nas bar­ja­če i mo­zga­ju, što su ga­zde i ga­zda­ri­ce ne­sreć­ne Cr­ne Go­re - krv su po­pi­li ro­đe­noj Cr­noj Go­ri, a na­ma još pi­ju pi­ja­ni i pu­ni svo­je, ne­če­so­ve hi­sto­ri­je - Bo­že po­mo­zi im, ne zna­ju što či­ne... Po­mo­zi im, Go­spo­de - UGA­SI IM MO­ZGA­NjE.
UGA­SI IM TU NE­ČE­SO­VU ISKRU, ko­ja, ba­ja­gi mi­sli i zna... Po­mo­zi i na­ma, da se oslo­bo­di­mo te fu­kar­ske go­spo­de, što su bez ga­ća za­po­sje­li krov Cr­ne Go­re i upo­ga­ni­li se, ka’ oni...
Mr­ze nas, po­ne­kad i vo­le, iz dna svo­je PO­KVA­RE­NE DU­ŠE... Ovo što pi­šem, na ovaj0 dan, sa­mo je je­dan po­tez, sa­mo je ma­lo iro­ni­je, ma­lo lju­ba­vi i ma­lo ja­u­ka... U du­bi­ni mo­joj ŽI­VI U DU­BI­NI LjUD­SKOG RO­DA ŽI­VI JA­UK ...
Od­la­ze­ći, MI­O­DRAG BU­LA­TO­VIĆ je na­pi­sao, ob­ja­vio, onaj slav­ni na­slov - ME­DA­LjU – ZBO­GOM, SVI­JE­TE, KO­JI ME NI­JE­SI VO­LIO.
Ovo su ukle­te stra­ni­ce iz mog no­vog RO­MA­NA - NI DA­NA BE3 KA­JA­NjA. Ovo je moj sa­mo­smak - ja­uk za sva vre­me­na.
Što sam ži­vio - ži­vio sam.
Što sam ma­štao - ma­štao sam.
Što sam pi­sao - pi­sao sam...
Ali što sam VO­LIO - VO­LIM I DA­NAS.
Od­la­ze­ći - vo­lim, a ja­uk, jed­na­ko gu­ši i tru­je i me­ne i te­be, o Čo­vje­če.
A oni ne­ka mo­zga­ju, ne­ka ru­še te­me­lje Cr­ne nam Go­re, ne­ka ubi­ja­ju vi­te­ške na­še oče­ve... ne­ka, ne­ka. Ro­di­će se, po­bi­je­di­će, na­še osje­ća­nje, na­ša gor­ska vi­la opa­sa­na GOR­SKIM VI­JEN­CEM - na­ša vi­la, na­ša se­stri­ca...
Ni­je ovo po­bu­na - po­bu­na je mo­ja POE3IJA ko­ja se va­lja u bla­tu, ko­ju plju­ju la­ži­cr­no­gor­ci, što se ne ra­zu­mi­ju u JA­UK KO­JI MI­SLI...
Ja sam se hra­nio ETI­KOM, SUN­CEM i ZVI­JE­ZDA­MA ... Hra­nio sam se SLO­BO­DOM kao ma­li­na, ali su se hra­ni­li mo­ji upo­ko­je­ni, i ne­ki mo­ji pri­ja­te­lji i ne­ki mo­ji ne­pri­ja­te­lji ide­o­lo­ški... Nje­go­vao sam ETI­KU, a ona me mu­či­la i mu­či i da­nas...
Jed­na­ko sam bio pri­ja­telj i sa MI­LOM KRA­LjEM i sa MI­O­DRA­GOM BU­LA­TO­VI­ĆEM ... i sa DA­NI­LOM KI­ŠOM sam po­ma­lo dru­go­vao, po­ma­lo ... ali sam za­pa­lio svijehu, onog da­na na sa­hra­ni, na No­vom gro­blju u vječ­nom Be­o­gra­du.
Moj DUH re­a­gu­je, stva­ra, pi­še Po­e­zi­ju, ali ETI­KA ga hra­ni, nad­gle­da, bez eti­ke ne­ma Slo­bo­de, ne­ma LjUD­SKOG RO­DA. I ovi—oni što mo­zga­ju da uni­šte ko­ri­je­ne mo­je slo­bod­ne, bor­be­ne mu­dre Sta­re Cr­ne Go­re svih brat­sta­va i po­ro­di­ca — i oni se eti­kom ka­zu­ju, oni ko­ji mi­le, pu­ze – oni ble­be­ću o mo­ra­lu.
Svi Cr­no­gor­ci mo­zga­ju o GOR­SKOM VI­JEN­CU, svi se tak­mi­če u mo­zga­nju o NjE­GO­ŠU... ali, isti­na, ne­ma sa­nja­ra ko­ji ne pi­še po­ne­što za svo­ju du­šu o na­stan­ku tog slav­nog dje­la. Bi­li oni SR­BI, ili ne­što slič­no, svi se oni ki­te NjE­GO­ŠE­VIM dje­lom.
Da­kle - CR­NO­GOR­CI SU SR­BI ili ne­što slič­no ka­že jed­na na­rod­na po­slo­vi­ca. U dje­li­ma PE­TRO­VI­ĆA sto­ji, ure­za­no u ka­men - da su Sr­bi. Ne­ki „nar­ci­si“ i oni s li­cem, i oni bez li­ca, ne­ki isto­ri­ča­ri uli­ča­ri i pi­sci uli­ča­ri, ša­ra­ju i pi­šu, da su ne­što slič­no Sr­bi­ma, ali ni­je­su sa­svim Sr­bi, pri­je su kao ne­ki an­ti­sr­bi...
Ne va­lja kad pi­šu da pi­ša­ju - ne va­lja.
Re­klo bi se - BE­STI­JA­JU.
Mo­ja slav­na ba­ba STO­JA go­vo­ra­še эa ne­ke za­lud­nja­ke po na­šem mo­nar­hi­stič­kom, ne­kad CPPCKOM KO­SI­ĆU - eno ih be­sti­ja­ju, oni ne­ko­li­ci­na ta­mo kod Jul­ki­ne ku­će...
To se pri­je dru­gog ra­ta zvao Srp­ski Ko­sić, pam­ti­la je mo­ja ba­ba i pri­ča­la mi po­ne­kad, kad se od­ma­ra­la za tren od svog oča­ja...
Za­pi­sa­no u KA­ME­NU.
Cr­na Go­ra je bi­la KA­MEN - KA­MEN KO­JI MI­SLI. BI­LA...
A što si se UBRA­DI­LA KAO SE­STRA VA­TRI­ĆE­VA - zo­vem te - da­nas Cr­na Go­ra mi ne od­go­va­ra, na te mo­je na­zo­vi Is­pa­de...
NE MA­RI NI­ŠTA DA SE UBI­JEŠ, ka­že mi onaj moj po­zna­ti UNU­TRA­ŠNjI GLAS - nor­mal­no unu­tra­šnji, dru­gog gla­sa i ne­ma...
Ne znam što zbo­rim - po­me­toh se pi­šu­ći ro­ma­ne i baj­ke.
Pi­šu­ći Po­e­zi­ju skra­tio sam se­bi ovaj moj kr­šte­ni, sve­ti ži­vot...
„Kad pro­đe ovo i pad­nem u tmi­nu
Nek se zna
DA NI­SAM IMAO OTADž­BI­NU“
BRA­NA PE­TRO­VIĆ
Vo­lio sam i vo­lim ove sti­ho­ve mo­ga pri­ja­te­lja, ve­li­kog, ro­đe­nog pje­sni­ka i čo­vje­ka Bra­ne Pe­tro­vi­ća.
(Autor je pje­snik)