-Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić

Zvao me ne­ki­dan u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­vo do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic.
Znaš li, ka­že, za­što se u Bo­sni du­pe bri­še tro­sloj­nim pa­pi­rom? Za­to što jed­na ko­pi­ja ide u op­šti­nu, a ori­gi­nal u Sa­ra­je­vo.
Ta­ko je, uosta­lom, u Sa­ra­je­vo ono­mad oti­šao i ori­gi­nal­ni pri­mje­rak Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma. Pot­pi­sa­li u Pa­ri­zu spo­ra­zum Tuđ­man i Mi­lo­še­vić, pot­pi­sao ga on­da, šta će, i Ali­ja... Na­kon ce­re­mo­ni­je za te­le­vi­zij­ske ka­me­re i fo­to­re­por­te­re, Slo­ba od­lu­čio da po­ča­sti dru­štvo, pa po­slao Ra­do­va­no­vog mi­ni­stra vanj­skih po­slo­va Alek­su Bu­hu po do­ma­ći bu­rek kod Žor­ža Pa­co­va na sta­ni­cu Sim­plon u osam­na­e­stom aron­di­sma­nu, a Ali­jin pri­mje­rak isto­rij­skog do­ku­men­ta u ko­žnom po­ve­zu pre­u­zeo Mu­ha­med Ša­ćir­beg.
,,Ori­gi­nal ide u Sa­ra­je­vo”, re­kao Ša­ćir­beg vo­za­ču, vo­zač ga spa­ko­vrao u avi­on, na aero­dro­mu u Sa­ra­je­vu pre­u­zeo ga slu­žbe­nik Pred­sjed­ni­štva BiH, na­vra­tio slu­žbe­nik pu­tem na bu­rek kod Der­vo­za, pa pre­dao do­ku­ment u Ar­hiv, di­rek­tor Ar­hi­va - ta­man i on ta­ma­nio bu­rek - lič­no ga od­nio še­fi­ci od­sje­ka, še­fi­ca pro­sli­je­di­la re­fe­rent­ki­nji, re­fe­rent­ki­nja ga pro­vu­kla kroz pro­to­kol i za­ve­la u knji­ge, pa pre­da­la ar­hi­va­ru Mu­ji, ar­hi­var Mu­jo pi­tao: “đe ću s tim?”, re­fe­rent­ki­nja mu ka­za­la “u sef u po­dru­mu”, Mu­jo pi­tao “mo­gu’l pr­vo po­jest’ bu­rek?”, re­fe­rent­ki­nja re­kla “ne­moj, hit­no je”, Mu­jo se on­da spu­stio u po­drum i ot­klju­čao sef, kad u po­drum­skom se­fu - Ba­kir.
,,Hva­la do­brom Ala­hu, ja već mi­slio da ste me za­bo­ra­vi­li”, za­hva­lji­vao ar­hi­va­ru Mu­ji vid­no pro­pa­li Ba­kir, pa kad je vi­dio šta ovaj dr­ži u ru­ci za­va­pio: “Jo­oj, bu­rek! Ot­kad bu­re­ka ni­sam oku­sio!”
Ta­ko je, da skra­tim, de­cem­bra 1995. u po­drum­skom se­fu Pred­sjed­ni­štva BiH ot­kri­ven Ba­kir Izet­be­go­vić, za ko­jeg se ci­je­lo vri­je­me op­sa­de Sa­ra­je­va mi­sli­lo da je ne­stao, da je pao kao žr­tva tr­go­vi­ne dje­com i da se na­la­zi ne­gdje u Tur­skoj ili Ma­le­zi­ji. Li­je­po se iz­ne­na­dio i Ali­ja kad je u po­dru­mu Pred­sjed­ni­štva ot­kri­ven nje­gov dav­no ne­sta­li sin, tri da­na sla­vi­lo se u do­mu Izet­be­go­vi­će­vih – maj­ka Ha­li­da na­pra­vi­la du­lum bu­re­ka - i u ci­je­loj toj gu­žvi, sla­vlju i me­ze­tlu­ku, je.iga, svi za­bo­ra­vi­li na onaj isto­rij­ski do­ku­ment u ko­žnom po­ve­zu.
Vi­di­te ka­ko se ži­vom in­sa­nu la­ko to do­go­di? I vi ste, pri­znaj­te, u sve­ga jed­noj mi­nu­ti, či­ta­ju­ći zgo­du o Ba­ki­ru, za­bo­ra­vi­li na onaj ne­sreć­ni pri­mje­rak Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma s po­čet­ka pri­če, pa ka­ko ne bi na nje­ga za de­set go­di­na za­bo­ra­vi­li u Ar­hi­vu Pred­sjed­ni­štva BiH? Ka­ko bi­lo, mno­go go­di­na ka­sni­je, 2008. je to bi­lo, ta­da­šnji član Pred­sjed­ni­štva Želj­ko Kom­šić za­tra­žio Dej­ton­ski spo­ra­zum – da pro­vje­ri ne­što u ve­zi gla­sa­nja, smi­je li po Dej­to­nu Bo­šnjak gla­sa­ti za Hr­va­ta, ta­ko ne­što – i šta? Kom­ši­će­va taj­ni­ca oti­šla do di­rek­to­ra Ar­hi­va, ovaj po­zvao še­fi­cu od­sje­ka, še­fi­ca re­fe­rent­ki­nju, re­fe­rent­ki­nja ar­hi­va­ra Mu­ju, ar­hi­var Mu­jo si­šao u po­drum, i u se­fu umje­sto Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma u ko­žnom po­ve­zu na­šao – ma­sni pa­pir od bu­re­ka. Pa se lu­pio po če­lu: “Jo­oj, bu­rek! Ot­kad bu­re­ka ni­sam oku­sio!”
Gdje je, eto, u tom isto­rij­skom la­vi­rin­tu - od bu­reg­dži­ni­ce kod Žor­ža Pa­co­va u pa­ri­škom Sim­plo­nu do Mu­ji­nog bu­re­ka u Ar­hi­vu Pred­sjed­ni­štva - ne­stao ori­gi­nal­ni pri­mje­rak Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma, ni­kad ni­je utvr­đe­no. Ras­ko­pa­le taj­ne slu­žbe kan­te za sme­će i u Mu­ji­nom sta­nu i u Pred­sjed­ni­štvu BiH, i kon­tej­ner pred Pred­sjed­ni­štvom, i ci­je­lu de­po­ni­ju sme­ća u Smi­lje­vi­ći­ma, ali Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma ni­gdje. Te­melj­ni dr­žav­no­prav­ni do­ku­ment, sam Ustav dr­ža­ve Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ne­stao kao da je u ze­mlju pro­pao, pa ta­ko i ze­mlja, šta će, pro­pa­la kao da je bez usta­va osta­la. Ne ka­žem, do­go­di se ta­kva stvar ži­vom in­sa­nu, vi­dje­li smo da mo­že ne­sta­ti ci­je­lo Ja­bla­nič­ko je­ze­ro, ne­sta­nu i ro­let­ne u no­vo­grad­nji na Ili­dži – ne­sta­ne u po­dru­mu i Ba­kir Izet­be­go­vić - ali da ne­sta­ne ori­gi­nal­ni pri­mje­rak usta­va ne­ke dr­ža­ve, to u isto­ri­ji još ni­je za­bi­lje­že­no.
De­se­tak je go­di­na ta­ko pro­šlo ot­kad se ot­kri­lo da Bo­sna i Her­ce­go­vi­na ne­ma usta­va – op­šti ras­pa­šoj na­stao u dr­ža­vi, tu­ma­čio je Dej­ton­ski spo­ra­zum ka­ko je ko htio, “pro­vje­ri u ori­gi­na­lu”, za­je.ava­li su se dej­ton­ski ha­fi­zi što su spo­ra­zum bi­va zna­li na­pa­met – sve dok ga ovih da­na, tač­no na go­di­šnji­cu po­čet­ka pre­go­vo­ra u Dej­to­nu, po­li­ci­ja Re­pu­bli­ke Srp­ske ni­je pro­na­šla na Pa­la­ma, u ku­ći ne­kog Želj­ka Kun­to­ša, ne­ka­da­šnjeg po­li­caj­ca i tje­lo­hra­ni­te­lja Ra­do­va­no­vog še­fa di­plo­ma­ti­je Alek­se Bu­he. Pa se ot­kri­lo da ga je pro­da­vao za sto hi­lja­da ma­ra­ka. “Dej­ton­ski spo­ra­zum, ori­gi­nal na en­gle­skom, do­bro oču­van, ci­je­na fik­sna.” Pro­da­vao le­vat ori­gi­nal­ni pri­mje­rak Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma, kao da iko­me u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni Dej­ton­ski spo­ra­zum tre­ba, i da je ikad iko­me uop­šte tre­bao.
Sve da ga je dža­be da­vao, ne bi ga ni­ko uzeo: vi­še bi ko­ri­sti od nje­ga imao da je u bu­reg­dži­ni­ci kod Jo­van­ke u nje­ga za­mo­tao bu­rek. A le­vat on­da, shva­ti­li ste, pred po­li­cij­skim is­tra­ži­te­lji­ma za­va­pio “Jo­oj, bu­rek!” Pa se sje­tio da ga je mi­ni­star Alek­sa Bu­ha ono­mad u Pa­ri­zu po­slao u bu­reg­dži­ni­cu kod Žor­ža Pa­co­va na sta­ni­cu Sim­plon.
Sad, je li bi­lo baš ta­ko, đa­vo će zna­ti, tek ori­gi­nal Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma na kra­ju je pro­na­đen u Kun­to­ši­noj ku­ći na Pa­la­ma, na po­li­ci u dnev­noj so­bi, uz mo­no­gra­fi­ju Hi­lan­da­ra, bi­o­gra­fi­ju đe­ne­ra­la Dra­že i sa­bra­na dje­la Vo­ji­sla­va Še­še­lja, što ih je do­bio na na­grad­noj igri ne­ke ben­zin­ske sta­ni­ce na So­ko­cu. Sve je, ve­li, je­dan ve­li­ki Dej­ton­ski ne­spo­ra­zum, ni­je on poj­ma imao što je uop­šte taj do­ku­ment, jer ne zna en­gle­ski. Mi­slio si­ro­mah da je ori­gi­nal sce­na­rio za “Gra­dić Pej­ton”, pa rek’o da uhva­ti ne­ke pa­re.
Je li, ka­žem, bi­lo baš ta­ko, đa­vo će zna­ti – ili ba­rem SI­PA – tek Dej­ton­ski spo­ra­zum sve od pot­pi­si­va­nja do da­nas u Bo­sni vri­je­di ta­man ko­li­ko i pa­pir od bu­re­ka. Pa se naj­pri­je ot­kri­lo, či­tam ju­tros u no­vi­na­ma, ka­ko ni­je isti­na da je ori­gi­nal ne­stao, eno ga u ar­hi­vu Pred­sjed­ni­štva – sa­mo je valj­da ma­lo ufle­kan od ulja, pa dok ga kon­zer­va­to­ri sre­de – pa se ot­kri­lo ka­ko je taj pri­mje­rak u Sa­ra­je­vu za­pra­vo ko­pi­ja onog Tuđ­ma­no­vog iz Za­gre­ba, pa se ot­kri­lo – da ni­je bi­lo ci­je­le ove gu­žve ne bi­smo ni to ni­kad sa­zna­li – da je ne­stao za­pra­vo Mi­lo­še­vi­ćev pri­mje­rak iz Be­o­gra­da. Ključ­ni do­ku­ment sa­vre­me­ne po­vi­je­sti Bo­šnja­ka, Sr­ba i Hr­va­ta, ukrat­ko, isto da je ga­rant­ni list ne­kog sta­rog vi­deo re­ko­r­de­ra iz de­ve­de­se­tih, sta­ri pa­pir s pe­ča­tom Grun­di­go­vog ovla­šte­nog ser­vi­se­ra za­gu­bljen ne­gdje u rat­nim zbje­go­vi­ma i po­rat­nim se­lid­ba­ma, da­nas po pri­li­ci jed­na­ko vri­je­dan ko­li­ko i ga­rant­ni list iz Dej­to­na.
Pa se na kra­ju shva­ti­lo i ono što Ko­žo zna sve da ga pro­bu­di­te u dva iza po­no­ći: za­što se ono­mad u Pa­ri­zu Dej­ton­ski spo­ra­zum pot­pi­sao u tri pri­mjer­ka. Tač­no za­to, shva­ti­li ste sad i vi, da Bo­šnja­ci, Sr­bi i Hr­va­ti nji­me obri­šu du­pe.
Pi­ta­nje je sa­mo - gdje je on­da ori­gi­nal?
wwwbu­ka.com