- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Za­što ne pi­sa­ti ja­sno, ele­gant­no i, po mo­guć­no­sti, ki­ri­li­com ako imaš sve uslo­ve za to. To jest, ako imaš vru­ću sto­li­cu na ko­joj sje­diš, ako imaš još do­volj­no si­gur­ne ru­ke i hi­tre pr­ste ko­ji­ma mu­zi­ci­raš na ta­sta­tu­ri, ako imaš do­volj­no brz um, da hva­ta i se­lek­tu­je u mo­men­tu, mag­no­ve­no, naj­bit­ni­je mi­sli i da ana­ga­žu­je do­volj­no aso­ci­ja­tiv­nih mo­guć­no­sti. Za­što da­kle ne pi­sa­ti ja­sno, do­volj­no na­dah­nu­to i do­volj­no kon­tro­li­sa­no, ako sje­diš na svo­joj sto­li­ci, ako su ti ru­ke još do­volj­no čvr­ste i pr­sti br­zi i po­slu­šni mi­sli­ma, ako ti tvo­rač­ki mo­tor još do­bro ra­di, ako su ti za­li­he go­ri­va još ne­do­gled­ne i sve za­jed­no da­je ti ve­li­ko stva­ra­lač­ko uži­va­nje.
Sva­ko u na­šem na­ro­du pi­še ki­ri­li­com ko ima šta da ka­že. Ko ne­ma, on pre­la­zi na tu­đu pri­ču ko­ju pi­še la­ti­ni­com. Na la­ti­ni­ci ima do­sta te­ma ko­je su već za­da­te, raz­ra­đe­ne, sa­svim pro­blem­ski is­pro­jek­to­va­ne, da sa­mo du­du­ci ne mo­gu da is­kom­bi­nu­ju i is­pi­šu pred­vi­đe­nu te­mu.
Mi, ki­ri­lič­ni, ima­mo mno­go po­sla, ima­mo sla­van za­da­tak. Mo­ra­mo sta­vi­ti na le­đa i ze­mlju i ne­bo, i no­si­ti, i ne pa­da­ti. Mo­ra­mo opet da bi­je­mo sve bit­ke, da pro­đe­mo kroz po­ra­ze i da se do­mog­ne­mo no­vih po­bje­da ko­je mno­zi­na, otu­pje­la za ki­ri­lič­ni ko­ri­jen, ne dr­že da su mo­gu­će ni u snu. La­ti­ni­ca je, u na­šem lo­kal­nom pro­sto­ru, vi­še tu­pa lo­jal­nost dr­ža­vi, prag­ma­ti­zam bez li­ca, li­ce bez pam­će­nja, ne­či­sta sa­vjest.
Ko pi­še ki­ri­lič­no i ko­ri­lov­ski, on mo­že i da se su­vi­še ne za­ni­ma pi­sa­njem. On ima ne­što iz­nad pi­sa­nja. Tj, taj pla­men ko­ji je naj­bo­lji pi­sac. Pi­sac bez pla­me­na ne mo­že ni­šta da ura­di. Ka­ko da ura­di kad i ne vi­di – šta se ra­di u svi­je­tu, u ži­vo­tu. Tj. – ne mo­že da pro­či­ta. Ne mo­že da pro­či­ta stvar­nost, su­mrač­nu, kom­pli­ko­va­nu, ne­ro­đe­nu, bez ra­za­bra­nih slo­va, bez pla­me­na. Pen­zi­o­ne­ri ne iz­la­ze iz bi­bli­o­te­ka. Ne di­žu gla­ve s go­mi­le knji­ga. Sva­ka čast. Ali, ni ži­vot ni pi­sa­nje bez pla­me­na ne vri­je­de mno­go. Jer ta­kvi ne mo­gu da se do­mog­nu sa­zna­nja ko­je oslo­ba­đa. Ko­je na­pa­ja i oslo­ba­đa, isto­vre­me­no. E, to bi bio ki­ri­lič­ni i ki­ri­lov­ski ži­vot i pi­sa­nje. Jer, naj­bo­lje je da se pi­sac pre­pu­sti da ga iš­či­ta­va i is­pi­su­je ro­đe­ni pla­men. To je pra­va kul­tu­ra, kul­ti­va­ci­ja, ki­ri­li­za­ci­ja, kult pla­me­na.
Mo­žda pre­tje­ru­jem? Da, pre­tje­ru­jem. Ali ka­ko osta­ti u umor­nim pri­ča­ma? U ći­ri­li­ci ko­ja ne ži­vi. Ko­ja je sa­mo ći­ri­li­ca spo­lja. I pri­ča bez ži­vo­ta. Umor­ne pri­če su smrt pri­je smr­ti. Mo­žda se tre­ba i na to na­vi­ći. Slu­šaš ne­kog ko­ji ti sje­di za vra­tom. Te­žak, mo­ra od čo­vje­ka, mo­ra od pri­če, mo­ra od dik­ci­je. Ni­kad u dom, ni­kad pre­sta­ti, ni­kad na put. Ne za­tva­ra pra­zna usta. Ne uvla­či je­zi­či­nu u gla­vu. Ta­ko bi­va kad ne­sta­ne ži­ve ki­ri­li­ce me­đu na­ma. Uga­se se li­ca. Ne­ma ki­ri­li­ce gdje ne­ma li­ca. Ubij Bo­že, ni­kad sva­nu­ti.
Ni­je pro­blem ki­ri­li­ca ili la­ti­ni­ca u Cr­noj nam Go­ri. Ne­go upra­vo to – ima li li­ca ljud­sko­ga me­đu na­ma. Sa ko­jeg gri­je ki­ri­lič­na ra­dost. Tvo­rač­ka ra­dost, ako je to ja­sni­je. Ako to ni­je sa­blast za mno­ge. Hri­stos je ne­gdje upo­zo­rio one ko­ji do­bro ne vi­de – „Te­ško onom ko se sa­bla­zni o me­ne”. Te­ško onom ko se sa­bla­zni o ki­ri­lič­nu ra­dost i sve­tost. Kao što su se sa­bla­zni­li mo­ji se­lja­ci s Kr­no­va i iz Ko­la­ši­na, is­pod Pro­kle­ti­ja i iz Ave­ti­nja. I od­re­kli se svo­jih slo­va, za­pre­tav­ši u lug na­rod­nu pje­sna­ri­cu. Je­di­nu knji­gu ko­ju su ima­li u ku­ći.
Oni ko­ji su naj­da­lje od ki­ri­li­ce dr­že za per­čin Cr­nu Go­ru, i bi­ju je ko­lje­ni­ma u pr­si. Ođe me­ko, ođe tvr­do. Ođe udri još, ođe je go­to­vo. I svi se pre­tvo­ri­li u advo­ka­te i dže­la­te. To su naj­ur­gent­ni­ji i naj­pla­će­ni­ji po­slo­vi da­nas u Cr­noj nam Go­ri. Da iz­rek­nu smrt­nu pre­su­du ki­ri­li­ci i ki­ri­li­ča­ri­ma. Ali pra­va ki­ri­li­ca na­di­la­zi ljud­ske za­ko­ne, ljud­sku pa­met, pa i dr­žav­nu moć. Ap­surd­no je re­ći i mi­sli­ti da Cr­na Go­ra ima dr­žav­nu moć. Ona sa­mo ima moć da uni­šta­va svoj na­rod. Ta joj je ulo­ga do­di­je­lje­na. Da sra­mo­ti svo­je pret­ke, či­ja ki­ri­lič­na li­ca si­ja­ju još u sa­vre­me­noj cr­no­gor­skoj tmu­ši. Da pi­je du­šu na pa­muk si­no­vi­ma Cr­ne Go­re, da obo­ža­va dže­la­te.
Cr­na Go­ra je pri­ti­snu­ta ve­li­ki­jem sa­mo­ot­pa­dom, pro­gra­mi­ra­nim sa­mo­ot­pad­ni­štvom ve­li­kih raz­mje­ra. Cr­no­gor­ski ne­soj­luk se pro­gram­ski stva­ra. S bo­ga­tim dr­žav­nim apa­na­ža­ma. Zla­ti­li se Tur­ci. Oni su zna­li da ci­je­ne na­še lju­de i ju­na­ke. Ni­je­su nam ova­ko br­lja­li ći­ri­li­cu. Ni­je im pa­da­lo na pa­met da je sra­mo­te, i da bre­če – sve je to va­ša, ko­sov­ska mi­to­ma­ni­ja. Sve to tre­ba na sme­će što pri­je. Ljep­še bi vi bi­lo da vas ne­ma. Ova­ko će­mo vas da­vi­ti dok vam du­ša na nos ne iza­đe.
Cr­na Go­ra se pre­tvo­ri­la u sud­ni­cu: Ka­žu – ne­ko je kriv za sve ovo. Će­ra­će­mo kriv­ce, ma­kar to bio cio na­rod. Šta će nam kriv i na­kri­vo na­sa­đen na­rod? Tj, na­sa­đen na ki­ri­li­cu. Na­sa­đe­na u nje­mu ki­ri­li­ca, iz ko­je iz­ra­sta srp­ska pše­ni­ca, tj. – ne­po­kor­nost, ne­lo­jal­nost, ne­mo­gu­će po­tre­be du­ha. Sve će­mo ve srav­ni­ti sa po­zi­tiv­nim za­ko­ni­ma ko­je su nam po­sla­ti lin­kom iz Bri­se­la, re­ci­mo, ili iz krip­to-kan­ce­la­ri­ja ge­ni­jal­nog Me­fi­sto­fe­la, ko­je, da se ne za­va­ra­va­mo, ni­je­su pre­sta­le da ra­de u Evro­pi od de­se­to­ga vi­je­ka.
(Autor je knji­žev­nik)