-Pi­še: Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić

Na ne­ki od broj­nih mo­gu­ćih na­či­na, Bra­ti­slav Ga­šić je ju­nak na­šeg vre­me­na. Ov­dje ne­ma po­tre­be za spa­so­no­snom iro­ni­jom, ni­ti bi ona mo­gla da po­mog­ne. Vi­še ne­ma ne­do­u­mi­ce za­što je on uop­šte tu gdje je­ste? Za­što? Eto za­to! Od­re­di­lo ga da bu­de sto­žer vla­sti, ču­var ne­či­ste vla­da­re­ve sa­vje­sti i sve­ga što se još mo­že sa­ču­va­ti. Ga­šić je ina­če pro­na­đen u pro­vin­cij­skom ka­drov­skom ot­pa­du, šar­mi­rao je Vu­či­ća svo­jom opo­rom ki­co­škom pra­zni­nom i upor­nim lu­ka­vim la­ska­njem. Dvi­je ključ­ne oso­bi­ne po­da­ni­ka, ko­je nji­ho­vog pred­sjed­ni­ka oča­ra­va­ju za sva vre­me­na.
Po­vre­me­no se BG sa­ple­te i str­mek­ne pred svo­jom pri­rod­nom si­ro­vo­šću, no to je sa­mo pre­dah. Onaj ko­ji ga je iza­brao pro­sto zna da je u Ga­ši­ću ne­što neo­bja­šnji­vo, sud­bin­sko i neo­do­lji­vo, za­no­sno, za­vo­dlji­vo i od­vrat­no. On je za­jed­no sa Vu­li­nom Vu­či­će­va Glen Klo­uz u „Fa­tal­noj pri­vlač­no­sti“. Na­rav­no da će Ba­ta sim­bo­lič­ki za­vr­ši­ti kao stra­stve­na part­ner­ka Maj­kla Da­gla­sa u tom fil­mu, ali će u mut­no i štro­ka­vo ko­ri­to po­vu­ći i ga­zdu. To je ne­iz­bje­žno, maj­stor unu­tra­šnje de­ko­ra­ci­je ne­će pro­pa­sti sam.
Dok se to ne do­go­di, taj ča­ra­pan­ski sve­tac, oma­lan u nat­pri­rod­nim di­men­zi­ja­ma u svo­joj pri­vat­noj cr­kvi, na­pra­vi­će još mno­go šte­te pod ru­kom svo­ga tvor­ca – ka­pi­tal­nog ru­ši­te­lja. U skla­du sa svo­jom mi­si­jom, bol­nom sa­mo­vo­ljom i nje­nim ne­ja­snim di­gre­si­ja­ma, AV ga je uz­di­gao do di­rek­to­ra Bez­bjed­no­sno-in­for­ma­tiv­ne agen­ci­je. Bi­la bi to du­žnost u du­bo­koj sjen­ci iz­gra­đe­ne de­mo­kra­ti­je da to­ga ov­dje ima. U na­šem te­škom slu­ča­ju, to je po­tez bo­le­snog ha­zar­de­ra ko­ji ra­si­pa tu­đe pa­re: stvo­re­nje na­vi­klo da pra­vi ha­os gdje god se za­tek­ne, po­sta­vlje­no je usred ha­o­sa da ga sre­di.
Slu­žba je ina­če vr­sta sek­te ko­ja po­sto­ji uglav­nom za­to da iz­mi­če kon­tro­li, ina­če ne bi mo­gla to što mo­že: da ona nad­zi­re sve, a nju ni­ko. Ba­ta Ga­šić bi, sa svo­jom op­skur­nom bi­o­gra­fi­jom, mo­rao od­mah da utek­ne u ćo­šak pred lju­di­ma ko­ji o nje­mu zna­ju sve ne­pri­jat­ne taj­ne, a on o po­slu ne zna ni­šta. Kad je po­sta­vljen za še­fa, bio je pred­met pod­smi­je­ha: zbog svog ši­ro­ko raz­gra­na­tog ama­te­ri­zma, sla­bog ili ni­ka­vog obra­zo­va­nja, ana­li­tič­ke ne­u­ko­sti i ne­po­zna­va­nja stru­ke. To ga ipak ni­je mno­go po­me­lo; nje­go­va di­le­tant­ska sa­mo­u­vje­re­nost i etič­ki auti­zam do­ka­za­ni su još u sfe­ri od­bra­ne.
Ali, od na­ja­ve no­vog za­ko­na o BIA (po hit­nom po­stup­ku) pre­sta­li su da mu se smi­ju. Ima­će pra­va da za­po­šlja­va, po­sta­vlja i pre­mje­šta. Da od­re­đu­je plat­ne raz­re­de, bo­nu­se i dru­ge sti­mu­lan­se. Na ni­vou fir­me do­bi­će ovla­šće­nja še­fa hun­te u voj­noj dik­ta­tu­ri. Sve osim pri­je­kog su­da i br­zih eli­mi­na­ci­ja. To je mo­del ko­ji omo­gu­ću­je kon­tro­lu unu­tar si­ste­ma i nje­go­vu br­zu me­ta­sta­zu. Sko­ro ap­so­lut­nu po­slu­šnost, čak i u okvi­ru mrač­nih mi­ste­ri­ja. Ga­šić ko­nač­no mo­že da iza­be­re tim ko­ji će ga po­što­va­ti. Stva­ra agen­ci­ju ko­ja ne mo­ra da bri­ne za dr­ža­vu, jer je ona pro­ćer­da­na. Sa­mo i je­di­no za Ale­ka.
Ba­ta Ga­šić već po­zi­va na Ba­nji­cu pro­vje­re­ne par­tij­ske ka­dro­ve, po­lu­pi­sme­ne fa­na­ti­ke ko­ji vo­le Vu­či­ća i taj­na po­li­cij­ska uz­bu­đe­nja. U no­vim za­du­že­nji­ma, po­seb­ne stav­ke su po­sve­će­ne pro­tiv­ni­ci­ma re­ži­ma i nje­go­vog kult­nog sim­bo­la. I na­či­ni­ma bor­be pro­tiv njih: pra­će­nje, za­stra­ši­va­nje, kon­stru­i­sa­nje afe­ra i ucje­nji­va­nje, uz­ne­mi­ra­va­nje, po po­tre­bi i pre­mla­ći­va­nje, uno­še­nje gra­đan­skog ne­mi­ra, za­po­šlja­va­nje na­sil­ni­ka i kri­mi­na­la­ca da ra­de za dr­ža­vu, kon­stru­i­sa­nje agre­siv­nog agit­pro­pa i pa­ra­no­je o ne­pri­ja­te­lji­ma, iz­daj­ni­ci­ma i stra­nim pla­će­ni­ci­ma. De­mo­ni­za­ci­ja opo­zi­ci­je, slo­bod­nih no­vi­na­ra i in­te­lek­tu­a­la­ca, pri­ku­plja­nje po­da­ta­ka mi­mo za­kon­ske pro­ce­du­re, pri­slu­ški­va­nje i stva­ra­nje op­šteg osje­ća­nja ne­spo­ko­ja. Ma­lo li je, u ime na­ro­da?
Umi­je li sve to Ga­šić da ra­di? Ne umi­je na­rav­no, ali ovla­šćen je da pla­ti sve one ko­ji su već na­u­če­ni ili će na­u­či­ti da oba­vlja­ju naj­gad­ni­je po­slo­ve.a
No­vi za­kon o BIA prak­tič­no sta­vlja van sna­ge ilu­zi­ju o ci­vil­noj kon­tro­li, i le­ga­li­zu­je po­li­tič­ku po­li­ci­ju. Bi­će to taj­na par­tij­ska sek­ta, sa­svim na­kri­vo na­sa­đe­na. Nji­hov će šef pr­vo mo­ra­ti da iz­gle­tu­je svoj sve­tač­ki ugled, a tek on­da da po­sta­vlje ske­le za gip­sa­ni kip obo­ža­va­nog ga­zde.
Čvr­sta na­mje­ra da uz po­moć hit­nog za­ko­na i Ga­še Vu­čić učvr­sti vlast po­sta­je ste­re­o­tip, op­šte mje­sto u po­i­ma­nju mo­ći. Ali, on že­li ne­što mno­go vi­še: da ga lju­di ma­sov­no vo­le, i po­ka­žu ka­ko im je vo­đa i uči­telj pri­ra­stao sr­cu, i da su sprem­ni da ga sli­je­de. Otu­da i otu­žna ja­di­kov­ka i me­dij­ska is­tra­ga nad pi­ša­či­ma po ne­po­sto­je­ćem gro­bu, i svo­je­vr­sno is­pi­si­va­nje ne­kro­fil­skih uro­ge­ni­tal­nih oda ži­vom vo­đi. Ka­kvo sve­to­gr­đe!
Mo­že li Ba­ta Ga­šić da mu uz po­moć stra­nač­ke taj­ne po­li­ci­je pri­u­šti bar ma­lo od to­li­ko že­lje­ne lju­ba­vi? Ma­kar i uz svo­je oskud­no ra­zu­mi­je­va­nje ov­da­šnje ver­zi­je or­ve­li­jan­stva. Ne, ne mo­že. To je sa­mo fi­gu­ra od gip­sa na plju­sku.
Još sa­mo da ci­ti­ram svog pri­ja­te­lja pi­sca, či­ji je od­nos pre­ma mo­kre­nju, kao fi­zi­o­lo­škom, fi­lo­zof­skom i so­ci­jal­nom fe­no­me­nu ot­pri­li­ke ova­kav: „U prin­ci­pu, pi­ša se ta­mo gdje svi idu. A kad te po­tje­ra, ta­mo gdje te je po­tje­ra­lo…“
Pe­šča­nik.net