-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

Vir­tu­al­no ne­ma dru­gost, kao ap­so­lut­no ta­kvo, ni­je ni bi­je­lo ni cr­no, ni to­plo, ni hlad­no, do­bro ni zlo. Ne pri­pa­da po­ret­ku, jer ne­ma pro­šlost, a kao bu­duć­nost do­la­zi u na­ja­vi na ko­ju ni­čim ni­je mo­gu­će in­ter­ve­ni­sa­ti, na­lik me­teo prog­no­zi. Ekran je sa svih stra­na (sve­pri­sut­na po­vrš, lajs­na, na­vla­ka), pro­stor je mi­ni­mi­zi­ran na tač­ku fo­ku­sa ko­ja je be­ži­vot­na ra­ču­ni­ca jed­nog sta­nja u ko­jem su is­kop­ča­ni im­pul­si. Sve je ude­še­no bez gre­ške: sa­o­bra­ćaj, seks, umjet­nost... – Po­put smr­ti ko­ja se ne­sme­ta­no do­ga­đa iz raz­lo­ga što se u sve­mu pod­jed­na­ko pro­ži­ma.
Vo­li­mo ela­stič­ne svje­to­ve ko­ji se sa ne­vje­ro­vat­nom la­ko­ćom sa­mo­pro­la­ze, us­po­sta­vlja­ju, te­ku i, na­po­slet­ku, za­mra­ču­ju... Ka­ta­stro­fa je ta­kav pro­gram me­ta­in­te­li­gi­bil­ne or­ga­ni­za­ci­je da joj sva­ki pro­mil do­ga­đa­ja ra­di na me­ha­ni­zmu ujed­na­ča­va­nja i tač­no­sti; šta ako se is­po­sta­vi da uni­ver­zum ni­je ha­o­ti­čan, ne­go pri­je od­sut­na sve­de­nost ka­kva nas do­če­ku­je u ekran­skoj sli­ci. Ono­stra­nost je od­raz bez auten­tič­nog pred­stav­ni­ka!
Pre­pu­sti­mo se i bu­di­mo za­ve­de­ni ne­u­mo­lji­vom ogo­lje­no­šću ukup­nog po­da­tka; u pla­voj tra­ži­mo pla­vu, u tek­stu ope­ra­tiv­no od­stra­nji­va­nje sva­ke mo­guć­no­sti ko­ja kon­ku­ri­še stvar­no­sti. Jer, stva­r­nost je to­li­ko gu­sta neo-smje­sa da ni­kad ne pro­la­zi­mo kroz nju, i otud se je­di­no i do­ga­đa­mo u njoj, toj us­ko­me­ša­noj utro­bi ko­ja se kao me­du­za pre­tum­ba­va u sop­stve­noj vo­di iz ko­je se iz­le­že i ko­ja je sa­ma dio nje...
Bog kao ne­svje­sno (ne-is­ka­zi­vo), od se­be ne pro­jek­tu­je do­ga­đaj, kao što ga u se­bi ne mo­že raz­lo­ži­ti. U tom smi­slu, ne­u­ta­ži­va že­lja za ne­pre­sta­nim kre­ta­njem (naj­ma­nje ra­di kon­di­ci­je i odr­ža­va­nja vi­tal­no­sti), je­ste svo­je­vr­sni po­ku­šaj da se ostva­ri sa­mi po­kret, ne i po­ku­šaj do­spi­je­va­nja na cilj. – Uni­ver­zum, za­i­sta, ne pret­po­sta­vlja smi­sao! Vir­tu­al­no pred­sta­vlja ge­nij ne­pri­pad­no­sti. Za­mi­sli­mo na šta je sve­den po­da­tak, kao i pu­sti­nja, to je za­stra­šu­ju­ća či­nje­ni­ca s ko­jom se ni­šta ne da uči­ni­ti. Bes­kraj je, u stva­ri, stva­ran, svi­jest je ono što kao iz­vi­i­skra blje­sne u se­kun­dar­nom sa­mo­u­de­su. Ta­kav je slu­čaj sa fo­to­gra­fi­jom: pu­sta, ipak je ni­je mo­gu­će na­se­li­ti!
U re­al­no­sti, ma­te­ri­jal se od­vi­ja ugru­bo, u svje­tlo­sti, lju­ba­vi, iden­ti­te­tu, emi­to­va­nje ocr­ta­va za­mor­no kru­že­nje. Za­bo­ra­vi­mo na po­sto­ja­nje onog iz­me­đu A i B. Po­da­tak ne pre­la­zi pro­stor, sam po­da­tak je je­di­ni pro­stor po ko­jem se funk­ci­o­ni­še. Tu na­u­ku ko­ja je ubi­la in­tu­i­ci­ju, na­ja­vi­la je este­ti­ka ko­ja je ra­zu­mje­la da se u svom pred­me­tu mo­ra pre­sta­ti sa­ma od se­be. Ono što po­sto­ji, ne sa­mo da je ne­po­no­vlji­vo, još pri­je da je ne­iz­vo­dlji­vo. Bi­je­la je bje­li­na bez od­ra­za, cr­na je cr­ni­lo bez re­flek­si­je. Okon­ča­va­ju­ći tran­sce­den­ci­ju, este­ti­ka se za­vje­to­va­la na do­ga­đa­nje u bez­gre­šnoj funk­ci­ji ko­ja je sa­ma se­bi vri­jed­nost... Kru­že­nje u mje­stu, stu­pa­nje po po­kret­noj tra­ci, ras­tva­ra­nje u cen­zu­ri­sa­nom snu – este­ti­ka ne po­tre­bu­je ni­šta, i je­ste sa­vr­še­no ni­šta bez za­što. Bes­pred­met­na nu­la ko­ja ne da­je zna­ka od se­be.
Ta­ko je vir­tu­al­no po­ku­šaj sin­te­tič­kog pro­du­ho­vlje­nja! Bi­ti pri­vid­no iz­van ti­je­la, re­zul­ta­ta, pre­no­sa... In­for­ma­ci­ja ta­ko ni­kad ne sti­že do nas, a da mi pret­hod­no ni­smo (uvi­jek već) pro­iz­vod nje­ne de­ter­mi­na­ci­je.
Po­gle­daj­mo auto­mat, iz­ba­cu­je go­tov pro­iz­vod, isto se do­ga­đa i sa fo­to­gra­fi­jom. Smrt ne pre­ki­da raz­voj, već u se­be po­vra­ća cje­li­nu ko­ja se okru­ži­la oko se­be... Ne­ma onog iz­van ko­je se već ni­je na­li­je­pi­lo na spo­lja­šnje se­be.
Ži­vi­mo ras­ki­nuv­ši ve­ze sa tran­sce­den­ci­jom, kao do­ga­đaj jed­ne-iste-bi­je­le-nu­le, ko­ja je sa­ma se­bi gra­ni­ca kao Bog, ne­svje­sno i ekran.